Intervju sa Paulom Koeljom: Hrabrost nije odsustvo straha već snaga

Gudrids je vodio ovaj intervju sa Paulom Koeljom 2008. godine, 20 godina nakon prvog objavljivanja „Alhemičara“. To je bio povod da brazilski autor podeli sa brojnim čitaocima svoje misli o stvaranju, svojim romanima, društvenim mrežama i svojim uverenjima.



Smatrate li  da su se vaš stil pisanja ili prioriteti kao pisca promenili tokom karijere? Da li biste pisanje opisali kao vašu ličnu legendu?

Prošle godine (2007) sam napisao kolumnu o tome kako sam se osećao kada je izašla moja knjiga „Veštica iz Portobela“. Bio sam u Lisabonu, samo nekoliko sati pre izlaska knjige u Portugalu i Južnoj Americi. Šetao sam ulicama tog neverovatnog grada i razmišljao o trenutku kada će prvi čitalac dotaći knjigu na policama knjižare. Bio sam uzbuđen i shvatio sam da sam još uvek sposoban da se, nakon toliko knjiga, osećam isto kao prilikom izlaska moje prve, „Dnevnika jednog čarobnjaka.“ Naravno, sa uspehom su se promenile dimenzije, ali osećaj deljenja nečeg intimno duhovnog sa drugima ostaje netaknut.

Moja lična legenda je oduvek bila da postanem pisac. Drago mi je što mogu reći da mi se san ispunjava. Ali ovo ne sme biti interpretirano kao „kraj puta“ – baš suprotno – svakog dana se trudim da ostanem na putu koji sam izabrao. Čovek je uvek pred izazovima, između ostalih – i izazovima uspeha.

Izjavili ste da ste svaku knjigu napisali za samo dve do četiri nedelje. Opišite nam vaš tipični radni dan.

Kada konačno osetim da sam spreman za novu knjigu, uvek prođem kroz sledeći ciklus koji traje dve do četiri nedelje.

Pre nego što odem u krevet sve isplaniram: budim se rano ujutro i posvećujem se samo romanu koji pišem. Međutim, kada se probudim odlučim da malo pretražujem internet, a onda je vreme za šetnju. Kada se vratim, na brzinu pregledam mejlove i već je pola tri i vreme za ručak nakon čega sledi nezaobilazna dremka. Kada se probudim oko 17 časova vraćam se do računara, pregledam novi kontigent mejlova, posetim svoj blog, pročitam vesti. Tada je već vreme za večeru – i u tom trenutku osećam neverovatnu krivicu zato što nisam ispunio svoj cilj za taj dan. Nakon večere, konačno sedam za sto i krećem da pišem. Prva rečenica je malo teža, ali posle toga brzo uranjam u priču, a ideje me vode na neverovatna mesta. Žena me zove u krevet, ali ja ne mogu, moram da završim rečenicu, pa pasus, i stranu... i nastavlja se tako do 2-3 sata ujutro. Kada se konačno odlučim da odem u krevet, još uvek mi se roje brojne ideje u glavi, koje pažljivo zapišem na parčetu papira. Znam da ih nikada neću koristiti – prosto praznim um. Kada konačno spustim glavu na jastuk, ponovo sve isplaniram – da ću sledećeg jutra ustati rano i da ću pisati celog dana. Ali to je beskorisno: sledećeg dana se budim kasno i ciklus kreće iznova.

Za razliku od brojinh bestesler autora, vi niste želeli da prodate prava za film. „Alhemičar“ je jedini izuzetak, a i za njega ste pokušali da otkupite prava po prilično visokoj ceni. Po čemu se „Veštica iz Portobela“ razlikuje?

Tačno je da sam nikada nisam hteo da prodam prava za moje knjige jer smatram da one imaju sopstveni život unutar uma čitalaca. Retko viđam dobru adaptaciju neke knjige. S vremenom sam, međutim, odlučio da se otvorim prema mogućnosti da neki naslovi poput „Alhemičara“, „Veronika je odlučila da umre“ i „11 minuta“ budu adaptirani. Međutim, ne volim da se mešam u te produkcije.

Sa „Eksperimentalnom vešticom“ je drugačije zato što sam odlučio da pozovem čitaoce preko interneta da adaptiraju svoje viđenje knjige. To je moj način da provirim u njihov univerzum, pored toga što je stvarno originalna ideja: prvi film koji su napravili čitaoci.

Sa profilima na Gudridsu, Fejsbuku, MySpace-u i drugim, vrlo ste prisutni na Internetu. Kako se osećate prema tome da Internet menja način na koji ljudi pristupaju umetnicima i umetnosti?

Pisanje je vrlo usamljena aktivnost. Kada pišem knjigu, gledam se oči u oči sa svojom dušom i to me ponekad vodi putevima za koje nikad nisam mislio da postoje u meni. Kada završim sa njom, osećam da sam izrodio nešto što je sada nezavisno od mene, nešto što nosi moju dušu van moje imaginacije i u umove i srca mojih čitalaca.

Kada se to desi, u pitanju je čista magija: tokom potpisivanja mogu da primetim da su čitaoci totalno razumeli moja pitanja i iskreno delili iskustva.

Povratne informacije su moguće i preko mog bloga. Svakoga dana proveravam poruke i iskreno sam dirnut divnim mudrim rečima koje čitaoci dele sa mnom. Na neki način, internet omogućava piscu da više ne bude sam, da diskutuje o idejama, deli informacije i da dobije inspiraciju od čitalaca.

Napisali ste da je putovanje najbolje sredstvo za učenje. Gudrids ima članove u preko 200 zemalja – da li smatrate da se internet može koristiti za slično učenje i promovisanje dijaloga van nacionalnih granica i jezičkih barijera?

Internet je divno sredstvo komunikacije. Njegova mogućnost da obezbedi jeftinu instant komunikaciju bez obzira na fizičke barijere je fascinantna i puna potencijala. Naravno, kao medij, može se koristiti da promoviše dijalog između ljudi iz različitih zemalja.

Negde sam pročitao nešto što me je fasciniralo. Internet odgaja novu i mladu kulturu: kulturu super-komunikatora. Mladi rođeni u vreme interneta aktivno pokazuju kako u isto vreme mogu da pričaju preko MSN-a, Fejsbuka, aplouduju pesme svog benda na MySpace, dele klipove snimljene telefonom preko Jutjuba i ostane im vremena da igraju video igre sa stotinama drugih širom mreže. Kada pomislim na ovu novu generaciju vidim kako se uzdiže nova kultura. Nažalost ljudi moje generacije najčešće ne mogu da se pohvataju sa univerzumom njihove dece. Ono što omladina radi, kroz intuiciju i zabavu je stvaranje novog načina komuniciranja koja nema dodirnih tačaka sa dobom pasivne TV generacije.

Ali morate da razumete da je internet medij i da lako može da se iskrositi za tenzije i da isprovocira sukobe.
 
Vaša dela su prevedena na 67 jezika, što vam daje respektabilnu internacionalnu publiku. Mora da postoji poverenje između vas i prevodioca. Šta mislite kako čitanje vaših knjiga na nekom drugom jeziku, osim portugalskog, utiče na iskustvo čitalaca? Da li se nešto izgubi u prevodu?

Postoji lanac koji omogućava mojim rečima da dopru do mašte čitalaca. Mnogo ljudi je u to uključeno: moj agent, izdavačke kuće, knjižari i naravno prevodioci.

Moram da verujem prevodiocu. To je profesija kojoj se iskreno divim. Moj tast je bio prevodilac i znam da oni poštuju tekst i da se izuzetno trude da ostanu verni izvoru.

Poruka „Alhemičara“ i brojnih drugih vaših knjiga, prevazilazi defenicije jedne religije. Da li je to vaš cilj, da isprovocirate dijalog između religija?

Bitno je napraviti razliku između duhovnosti i religije. Ja sam katolik, tako da je religija za mene način discipline i kolektivnog obožavanja sa osobama koje dele istu tajnu.

Ali na kraju, sve religije upućuju na isto. Ponekad između nas i svetla postoji previše pravila. Neka su važna, druga ne smeju da nas zaslepe, ne umanjujte intezitet ovog svetla, duše sveta.

Za mene su duhovnost i književnost isto. U mojoj prvoj knjizi, „Dnevnik jednog čarobnjaka“, pišem o svom stvarnom putovanju, istinitoj priči.

Vidite, tokom mog hodočašća, shvatio sam da nisam srećan i morao sam nešto da preduzmem – da prestanem sa izgovorima. Shvatio sam da ne morate da preskačete preko komplikovanih prepreka kako biste ostvarili cilj. Možete samo gledati planinu i povezati se sa Bogom; ne morate je razumeti.

Kada sam se vratio sa putovanja bilo mi je teško da se priviknem na svoj uobičajeni život i želeo sam da ga što pre promenim. Ali promene se dešavaju kada ste spremni. Trebalo mi je nekoliko meseci da shvatim da moram da se koncetrišem samo na pisanje knjige, a ne na razne uloge koje sam imao ranije. Hodočašće je bilo moja prva tema i kada sam krenuo da pišem o tome, napravio sam prvi korak ka ostvarenju svog.

Koji savet biste dali novim piscima?

Kucajte na što više vrata. Tako sam ja radio u početku. Ljudi o tome ne razmišljaju sada, ali sam prevalio dug put i suočio sam se sa brojnim preprekama tokom tog puta da bih postao to što sada jesam. Na primer, imao sam težak period sa romanom „Alhemičar“. Izdala ga je mala izdavačka kuća, pa iako se dobro prodavao, izdavač je ipak odlučio da mi vrati prava na knjigu, jer je prema njegovim rečima, „mogao da zaradi više na berzi.“ U to vreme sam odlučio da sa ženom napustim Rio i provedem 40 dana u Mohave pustinji. Morao sam da se oporavim od svega toga i kada sam se vratio odlučio sam da nastavim da se borim.

Shvatio sam da uprkos strahu i modricama od života, čovek mora da nastavi da se bori za svoj san. Kao što je Borhes rekao u svojim knjigama „nema druge vrline do hrabrosti.“ Morate da razumete da hrabrost nije odsustvo straha već snaga koja će vas voditi uprkos njemu.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Paul Macleod