Intervju sa Mariom Liguorijem na književnom festivalu „SettembreLibri“ u Italiji

Ove godine je Lagunin pisac Mario Liguori bio gost na književnom festivalu „SettembreLibri“ u Italiji. U okviru tradicionalne manifestacije koja okuplja istaknute pisce iz Italije i inostranstva, u svom rodnom gradu, u dvorištu prelepog Nacionalnog arheološkog muzeja, Liguori je odgovarao na pitanja novinara i kritičara.


 
Mario, kako se osećate kad ste prinuđeni da nam objasnite kako pišete na srpskom jeziku?

Nije mi lako, zato što bi svaka pohvala spolja izgledala preterana, a opet ne smem da prećutim ono što je očigledno. S druge strane, postoji opasnost veličanja sopstvenog života, što čovek poput mene mora sasvim izbeći. Mnogo toga u našem životu izgleda apsurdno: ja sam u svakoj zemlji bio nešto drugo, ali sam se takođe trudio da svugde budem neko, ako neko nije poznata ličnost, već čovek sa određenim identitetom koji ostavlja svoj pečat i ide putem koji je samo njegov.

Šta Vam je uradila naša sredina? Zašto ste nas napustili?

Nije reč o tome da mi je neko nešto uradio u datom trenutku. Stvar je u nesporazumu sa elitama, koji je u mom slučaju konstanta i prati me gde god da živim. Ništa lično, jer imam korektne odnose sa mnogima: problem je u mom odbijanju da prihvatim grupacije, kružoke i psihologiju klana, koja se svugde stvara, afirmiše i na kraju, nažalost, trijumfuje nad pojedincem. Politička, ekonomska, intelektualna „elita“ za mene je neprijatelj, zato što ne želim da se uklopim niti pripadam klanovima koji su prisutni i u mom rodnom gradu. Otuda nesporazum. 

Pa dobro onda, kakvo bi Vam društvo odgovaralo?

Solidarno i pravedno, u kome nema disproporcija bez obzira na novčanu moć ovoga ili onoga. U jednoj priči pod naslovom „Zabranjeno voće“ napisao sam da je na severu bitno ime, a na jugu prezime. Time sam hteo da kažem da ima više psihologije klana na jugu nego na severu. U Italiji, kao i u Srbiji, pomalo smo zaostali u tom pogledu, pa zato poštujem skandinavske zemlje. Na Severu ima drugih problema, koji ne moraju biti ni veći ni manji od naših, ali mi treba da rešimo svoje probleme. Ako imamo tačnu dijagnozu, možda ćemo imati i ozdravljenje.

A koji bi bili ti „severni problemi“?

Pa, na primer iluzija da se može živeti i prosperirati mimo antičke prošlosti. Iluzija da jedino budućnost spasava. U stvari, bežanje u budućnost može uspeti samo ako nije bilo prošlosti. Nije lako napustiti Platona i Seneku praveći se kao da nisu postojali. To je onda oblik varvarstva.

Recite nam nešto o Srbiji...

Lepa zemlja nesrećnih ljudi. Još jedan dokaz da su kultura i ljudi ispred politike i države.

Na šta tačno mislite?

Uzmite na primer moje iskustvo. U Srbiji sam dosad opstao zahvaljujući čitaocima i studentima koji su prepoznali neke vrednosti i prihvatili me u potpunosti. To sam upisao u najskriveniji kutak svoga srca.

A institucije?

Na početku su me svi lepo primali, ali kasnije neki od njih, uvidevši da me ne mogu ni iskoristiti ni zaustaviti, ili su se okrenuli na drugu stranu ili su mi objavili tihi rat.

Kakav je to tihi rat?

To je rat kukavica i mediokriteta koji nemaju delo, već intrigu. U društvima poput srpskog i italijanskog, zna se šta je čopor.

I šta mislite, ko će na kraju pobediti?

Oni koji predanije rade na tuđoj šteti nego na sopstvenom uspehu imaju samo privid pobede. Na kraju svi moramo da umremo – pitanje je samo ko je šta uradio u životu.

Zanimljivo. Ranije ste spomenuli studente i čitaoce: recite nam nešto više o njima...

Studenti i čitaoci jesu meni najvažniji ljudi u Srbiji, zato što oni savršeno znaju da li je neko pošten ili je došao da ih obmanjuje. U mom slučaju, i studenti i čitaoci su se uverili da ih poštujem. Ostao sam godinama na srdačnoj distanci: ponašao sam se profesionalno i korektno, ali bez grubosti sa studentima, a čitaocima sam u knjigama ostavio ono što sam osećao. Dok je univerzitet rasadnik kulture i znanja, književnost je nauka o emocijama. U zemljama poput Italije i Srbije, gde preterana prisnost na kraju dovodi do nezdravih odnosa, čovek mora da izbegne zamku koristoljublja.

Zašto pišete?

Osećam potrebu za pisanjem. To je nedostatak ravnoteže, potraga za unutrašnjim mirom koji tražim pišući i gajeći iluziju o katarzi. Pošto zaokružim priču i predam rukopis izdavaču, novi i stari nemiri pokrenu se i podstiču novu priču.

I onda Vam je dobro?

Ne, nikako! Kao što sam rekao, pisca zavodi iluzija o katarzi. Negde ima drugih pisaca koji se sa odgovarajućom distancom odnose prema svojim delima, ali ja sam za sada daleko od toga.

I šta je cilj Vaše književnosti?

Cilj beletristike je uživanje čitalaca: ako se čitalac zabavio, ako je u delu našao ono što ga je iznenadilo i pogodilo, knjiga je uspela. Naučne knjige moraju imati druge odlike; one su, zapravo, izvor saznavanja. Međutim, ja smatram da i delo iz nauke o književnosti iziskuje izvesni žar, elegantno jezičko rešenje i, naročito, izbegavanje dosade. Nije samo važno znati o čemu nego i kako će se pisati.

Vi ste još relativno mlad čovek, a sve što kažete nekako mudro zvuči...

Borim se protiv jezika, jer želim da budem dobra verzija samog sebe. Pisac u biti ne bi trebalo da mudruje: on je napisao ono što je hteo da kaže. To, naravno, ne isključuje mogućnost da neki pisci imaju bolje javne nastupe od drugih. Mi smo svakako stvorenja sa jezičkom inteligencijom, zato smo i osuđeni na jezik.

Rekli ste da Vas publika odlično razume. A kako Vas razumeju kritičari?

Pojavile su se vrlo lepe recenzije mojih knjiga i primio sam pohvale istaknutih intelektualaca u Srbiji. Primera radi, jedan Jovan Ćirilov govorio je vrlo lepo o mojoj književnosti. Ovde se, nažalost, ne zna dovoljno ko je bio pokojni Jovan Ćirilov, koji je u Srbiji zaista bio značajan intelektualac. Neki drugi kritičari gledaju i ćute, ali mene to slabo zanima. U pravu je bio Benedeto Kroče: kritika je aplicirana nauka. Kritičar, ako želi da bude kritičar, mora da ima svoju tendenciju. Teško je u Srbiji razumeti moje delo, zato što mi ni teme ni stil nisu uobičajeni, te ljudi odbijaju ono što ne razumeju, i čega se plaše, likvidirajući to etiketiranjem ili ignorisanjem. U svakom slučaju, kritičar nije posrednik između pisca i čitalaca – to je zabluda svakog slabog kritičara.

Da li je bilo i diskriminacije prema Vama samo zato što ste stranac?

Od običnih ljudi, čitalaca i studenata nikada, jer su Srbi zbilja pokazali ljubav i poštovanje prema meni. Od strane nekih tamošnjih sitnih „kulturnih radnika“, samozvanih veličina i pripadnika „književne elite“ svakako, ali to je, zapravo, za mene najveće odlikovanje, jer oni i nisu moje društvo. Kulturan čovek, ako je zaista kulturan, razume da je dolazak moje malenkosti u Srbiju dobit i za njega, a ne samo za mene.

I Vaša zbirka priča „Prva ljubav“ i Vaš roman „Napuljski diplomata“ doživeli su dva izdanja u Laguni, koja je, prema našim informacijama, velika izdavačka kuća na Balkanu. Šta ste Vi srpskoj književnosti dali što drugi nisu?

Svačiji je doprinos dragocen. Ja sam u isto vreme afirmisao srpski jezik i tematizovao Napulj. Činjenica da je velika publika došla u dodir sa našim podnebljem zahvaljujući čoveku koji je došao iz druge zemlje zasigurno bogati srpsku kulturnu scenu, jer bez uticaja sa strane nema ni kulturnog rasta. Ja, naravno, nisam imao didaktičke pretenzije, nisam se postavio kao svetionik koji će bacati svetlost tamo gde je mračno. Na skromniji sam način hteo da doprinesem intelektualnom napretku. Na primer, problematizovao sam pojmove napolitanstva i napolitanštine, koji su korisni i za dublje razumevanje srpstva.

Za napolitanstvo znamo. A šta je napolitanština?

Napolitanština je korupcija napolitanstva. U jednom trenutku, u našem kraju, pojavilo se napolitanstvo kao vid specifične civilizacije koje je sa sobom donelo, nažalost, i preterane, teatralne predstave o Napulju koje spadaju u domen napolitanštine.

Po čemu su napuljska i beogradska sredina slične?

Po odveć velikoj težini istorije, koja je korisna samo dok se ne pretera sa njenim isticanjem.

Kako razlikujete sve je jezike koje držite u glavi?

Veliko mesto zauzima napolitanski, jezik mojih osećanja. Italijanski je takođe uvek tu, jer su južni Italijani bilingvalni od rođenja. Oba jezika, iako maternja, poražavaju me i stavljaju moje oskudno znanje na ispit. Drugi jezici bore se protiv mene, uglavnom uspešno, dok ja ostajem nemoćan, kao nemi posmatrač i fascinirani istraživač.

Da, ali pišete knjige koje se čitaju...

Niko nije iznad jezika. Ni drugi pisci ne vladaju u potpunosti jezikom. Svaki pisac je pisac u pokušaju: jedino neznalice misle da su veličine.

To je već filozofski stav...

Što više ulazimo u jezik to više uviđamo da smo u lavirintu.

Čime se najviše ponosite?

U dosadašnjem životu nije osvanuo nijedan dan u kojem sam želeo da učinim kakvo zlo. Smatram da to mora biti valorizovano i ponosim se time.

A šta želite da poručite ovoj velikoj publici koja je došla da Vas vidi i sluša?

Da mi je drago. Čovek iz naših krajeva u prvih dvadesetak godina života sluša, u drugih misli, a posle možda govori, ako mu to dozvole. Ispada da je došlo vreme u kome treba da govorim.

Autor: Pjero Kalifano