Intervju sa Goranom Gocićem

Britanija je istovremeno velika šansa i kletva za emigrante
 
„Možete da imate karijeru u Britaniji, ali teško možete da uđete u više ešalone tog društva. I sami Britanci teško prelaze iz jedne klase u drugu. Ti zidovi su vrlo visoki, možda najviši u Evropi.“
 
Posle velikog uspeha romana „Tai”, koji mu je doneo Ninovu nagradu i Nagradu „Miloš Crnjanski”, pisac Goran Gocić se u svojoj novoj knjizi bavi Britanijom. Kao predložak za roman „Poslednja stanica Britanija” (izdavač Laguna) poslužilo mu je vlastito iskustvo života u toj zemlji. Gocić je diplomirao engleski jezik i književnost (Filološki fakultet u Beogradu, 1991), a potom magistrirao medije i komunikacije u Velikoj Britaniji (Londonska škola ekonomije i političkih nauka, 1999). Tokom dosadašnje karijere radio je kao novinar, urednik, filmski autor, prevodilac, a poslednjih godina je profesor na fakultetu.

Autor je studija „Endi Vorhol i strategije popa“ (1997) i „Emir Kusturica: Kult margine“ (2001), kao i knjige poezije „Elen“ (2017). 
 
Prilikom otvaranja Svetosavskog sajma u Nišu govorili ste o tome da su i knjige roba. U kojoj se meri one mogu posmatrati tako?
 
Ne znam kako odrediti gradacije u kojoj meri je nešto roba. Budući da služe za obrazovanje i opismenjavanje, one su kulturno dobro. A budući da se prodaju u radnjama, onda su roba. Istina, imamo izvesnu devalvaciju visoke književnosti i to je primetno. Dovoljno sam mator da se sećam stare Jugoslavije; tada je postojala neka vrsta elitizma u odnosu društva prema književnosti. Sada smo u takozvanoj demokratiji, vrlo je lako objaviti bilo šta i sve proglasiti za književnost. Svako ko ima bilo kakav rukopis može da ga objavi, ako ne za velikog izdavača onda za srednjeg, ako ne za srednjeg, onda za opskurnog, ako ne ni za njega onda u samizdatu.
Da, ali problem je kako doći do publike, ući u distributivnu mrežu, plasirati knjigu...
 
S tim problemom se svi suočavamo. Naravno, mnogo teže je doći do publike ako ste samizdat nego ako ste u Laguni kao ja. Ali postoji jedna potpuna demokratičnost oko objavljivanja, što je možda i dobro. Bilo je pokušaja u drugoj Jugoslaviji da se označi šta je šund na nosačima zvuka. Ideja je bila da se zaštiti Mokranjac od Mitra Mirića. Taj pokušaj je propao zato što su instanca koja je stavljala te etikete i korišćeni kriterijumi bili manjkavi. Ispada da je veće zlo mogućnost da se nešto pogrešno žigoše kao manje vredno nego današnja prizemnost reklamiranja i prodaje svih kulturnih proizvoda, bez obzira da li su deo elitne ili popularne kulture.
 
Kako gledate sa ove distance na ono što vam je donela Ninova nagrada?

Ninova nagrada je naša najviša književna nagrada i sa sobom vuče neku vrstu kanonizacije. Svi počinju da vas shvataju ozbiljnije: oni koji vas mrze, osporavaju vas glasnije; oni koji vas vole, imaju i zvaničnu potvrdu svog ukusa. Ninova nagrada, nažalost, skreće pažnju publike samo na jednu knjigu. Knjige koje napišete posle nje često se tendenciozno prećutkuju; to sam čuo od nekolicine kolega i iskusio na svojoj koži. Postoji uverenje da ste imali svojih petnaest minuta slave i da treba da utihnete, da abdicirate, da okačite rukavice o klin. Da se naprosto uklonite s puta da prođu drugi. Stekao sam utisak da je za pisca najbolje da u tišini premine posle Ninove nagrade. To je malo nezgodno u slučaju kad nagradu dobijete za prvi roman, što je slučaj sa Atanackovićem, Arsenijevićem i sa mnom.

Da li je bilo teže napisati drugi roman?
 
Uvek je teže napraviti drugi film, drugu simfoniju, drugi roman nego prvi. Prvi rad objavite u nekom transu i osećate da nemate pravo da mnogo tražite i očekujete. Drugi rad već nastaje u kalkulaciji, naročito ako je prvi bio uspešan. Svi prave prognoze: izdavači unapred računaju utržak, kritičari vas merkaju podozrivo, neprijatelji navijaju da pokleknete, publika očekuje isto samo malo drugačije. Meni je „Tai“ bio prvi roman ali treća knjiga, i pisao sam je bez predrasuda, bez predumišljaja, bez prognoza, bez očekivanja; u nekoj vrsti stvaralačke nevinosti. Tekst je izašao iz mene u povišenom, presnom stanju, u nekoj vrsti transa. Takođe, doživljaj opisan u romanu „Tai“ bio je svež. Kad sam pisao roman „Poslednja stanica Britanija“ probao sam da izvadim iz sebe dvadeset godina davno prošlog vremena, osamdesetih i devedesetih. Taj proces je po sebi teži.

Kakva je Britanija u vašem romanu?
 
Britanija u meni budi ambivalentna osećanja i to sam pokušao da izrazim. Ona je istovremeno i velika šansa i kletva za emigrante, ona je otvorena za sve a opet i zabravljena za nedostojne, ona je riznica bogatstva, a opet novac ide u ruke odabranih. Britanija je prikazana sa više aspekata. Politički kontekst je period tačerizma. Junak romana „Poslednja stanica Britanija“, menja odnos prema Margaret Tačer: univerzalna babaroga pretvara se u kućnog sveca. Junak je oportunista: dok nema novca on je zakleti, revolucionarni levičar, a kad se naglo opari, postaje konzervativac.
 
Šta ste kao stranac doživeli kao britanske mane, a šta kao vrline?
 
Nije mi mnogo legla prepotencija koja postoji kod Britanaca, ponašaju se često kao izabrani narod, a to je iritantno ako ste stranac i živite među njima. Ja sam imao britanske prijatelje, imam ih i dalje, ali izvesnu neprobojnost njihovih redova doživljavao sam kao manu. Možete da imate karijeru u Britaniji, ali teško možete da uđete u više ešalone tog društva. I sami Britanci teško prelaze iz jedne klase u drugu. Ti zidovi su vrlo visoki, možda najviši u Evropi.
 
Šta bi bilo dobro da usvojimo od Britanaca?
 
Mnogo stvari, prvo odnos prema radu. Kod svih protestanata je rad neka vrsta svetinje, ljudi su jako ponosni na svoje profesije i plodove rada; to je pravilo od kojeg se ne odstupa. Posvećeni su i ambiciozni. A ništa od toga ne važi za nas: za nas je rad neka vrsta nužnog zla, mi ga otaljavamo, često smo aljkavi i neodgovorni, a najveća ambicija nije da briljiramo u svom pozivu, nego da uživamo u hlebu bez motike. To je, naravno, i deo našeg nasleđa, pune zaposlenosti u socijalizmu gde svako ima neki posao koji ga ne interesuje. Odatle proizlazi i odnos prema uspešnim ljudima. Ima svuda podozrivosti, zavisti i zlobe, ali ih je u Britaniji nepristojno pokazivati. A kod nas je potpuno normalno da javno ispovedate surevnjivost i sve najgore vrste osećanja prema ljudima kojima niste ni do kolena. To je užasna osobina. Svaka budala može da se javno obrati Marini Abramović, Emiru Kusturici ili Dragoslavu Mihailoviću s najprizemnijim uvredama. U Britaniji je opipljivo poštovanje prema uglednim građanima. I tamo ljudi u sebi šapuću i negoduju, i tamo mrze bez razloga, ali se to ne ispoljava olako u javnosti.
 
Šta mislite o današnjim odlascima mladih ljudi iz zemlje?
 
Rekao bih im „samo napred“. Bilo bi glupo da nekom uskratim iskustvo koje sam sebi namenio i orkestrirao. Meni je emigracija donela mnogo. Na više načina sam profitirao od tog odlaska, korigovao sam se, učio od Britanaca, takmičio se s njima, radio u njihovim firmama, ovladao njihovim jezikom. Jedan od mojih najvećih profita je roman „Poslednja stanica Britanija“. Rekao sam i ćerki da bi bilo dobro da završi deo studija ili da magistrira u inostranstvu, da nađe neki izgovor da se premesti iz svog uobičajenog okruženja i da će posle toga pročistiti pogled i biti korisnija sebi i drugima. To je pouka emigracije: vratite se u svoju zemlju s novim idejama, s novim iskustvima. Mislim da povratnici donose vrlo pozitivne stvari; drugo je pitanje koliko im dozvoljavamo da ih primene.
 
Odnos prema obrazovanju
 
Kad Kinezi završe fakultete i doktorate u SAD oni automatski dobijaju posao u svojoj zemlji u državnim ustanovama jer su svesni vrednosti tog uvezenog znanja. To nije slučaj kod nas. Mi smo još u devetnaestom veku što se tiče obrazovanja, podozrivi prema našim ljudima koji su studirali u inostanstvu, najpre iz straha da će ugroziti neznalice koje su se ovde ko zna na koji način ustoličile. „Da sam ja netko“, što kaže pesma, dočekao bih diplomce, doktorante i uspešne profesionalce koji su živeli na Zapadu raširenih ruku.

Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine