Intervju sa Fredrikom Bakmanom

„Uznemireni ljudi“ pisca Fredrika Bakmana na prvom su mestu na spisku knjiga koje treba da pročitate u septembru prema izboru nezavisnih knjižara širom zemlje.



Bakmanova poslednja knjiga prati grupu osam stranaca koja razgleda stan kada u njega upadne propali pljačkaš banke i sve ih uzme za taoce. S obzirom na to da su se našli u neočekivanoj situaciji, ovi ljudi otkriće da imaju mnogo više zajedničkih stvari nego što su ikada mogli da zamisle.

„Zbog ove knjige osetila sam nešto što nikada nisam znala da mogu da osetim! Bila je tužna, bila je zabavna, dala mi je nadu, ova knjiga ima sve“, izjavila je Lisa Driban iz knjižare u Delaveru. „Razvoj karaktera je neverovatan, jer otkriva suštinu svakog od njih, a način na koji su njihove priče povezane je genijalan! Ovo je priča o tugovanju i nadi i ljudskim sudbinama. Nisam mogla da je ispustim iz ruku dok je nisam pročitala, ali sam sada tužna jer sam je završila. ’Uznemireni ljudi’ su ubedljivo najbolja knjiga koju sam pročitala u poslednje vreme!“

I eto, zato ćemo mi sa Bakmanom razgovarati o njegovom procesu pisanja.

Odakle vam inspiracija za ovu knjigu?

U mojoj glavi se u svakom trenutku obično vrzma oko desetak ideja za knjigu. Sedam od njih su baš loše ili im jednostavno nisam posvetio dovoljno pažnje, a samo tri imaju određeni potencijal, i to možda. Kada shvatim koje tri su dobre, što je samo po sebi proces i može dugo da traje, a to uključuje i mnogo sumanutog pisanja, koje na kraju ne vredi mnogo, one odluče da se stope u jednu, možda, pristojnu ideju. Kada su u pitanju „Uznemireni ljudi“, već sam na umu imao nekoliko tema o kojima sam hteo da pišem: prvo sam hteo da ispitam na koji način se obični ljudi bore sa svakodnevnim stresom i uznemirenošću. Ne kako to čine rok zvezde ili predsednici ili astronauti, već samo… ljudi. Kako bi skupina nepoznatih ljudi reagovala na to buđenje, saznanje da dele iste osećaje i kako to da se im se svima čini da svi ostali na ovom prokletom svetu u svakom trenutku znaju šta treba da rade osim njih. Sa druge strane, želeo sam definitivno da napišem komediju o situaciji sa taocima u nekretninama koje su na prodaju, jer smo moja supruga i ja pre nekoliko godina razgledali nekretnine u potrazi za novim stanom, i nakon što smo pogledali dvadeset ili trideset, verujem da su mi misli odlutale i jedino što sam primećivao bili su redovi ljudi koji ulaze i izlaze iz kuća koje su razgledali. Činjenica je da su svi u takvim situacijama, uključujući i mene, na ivici, iznervirani, frustrirani, pod stresom i pomalo bezobrazni, jer smo svi mi u neku ruku neprijatelji i svi želimo da kupimo baš tu kuću. I sećam se da sam pomišljao: ovo je idealna postavka za situaciju sa taocima. Treće, želeo sam da napišem, na neki način, klasičnu „misteriju u zaključanom prostoru“, a da kasnije policijska istraga otkrije šta se tu zbilo. I tako… evo nas tu gde jesmo. Sve je izmaklo kontroli.

U „Uznemirenim ljudima“ imamo, takoreći, glumačku postavku, pre nego što su nosioci priče jedan ili dva junaka. Na koji način ste opisali njihove odnose? Da li se ličnost nekoga od junaka nametnula pre svih ostalih?

Ne sećam se u kom trenutku se svako od njih pojavio u mojoj glavi. Čini mi se da je pljačkaš / dražalac talaca verovatno bio prvi junak o kom sam želeo da pišem, ali je on svakako i poslednji čija sam unutrašnja osećanja izgradio. Pljačkaš je imao svrhu, ali ne i ličnost, da tako kažem. Ana-Lena je, jedna od talaca, međutim, prvi junak čije sam emocije poznavao i zaista razumeo, ali sve dok nisam zašao duboko u sam proces pisanja, ja nisam znao njenu pravu svrhu.

Moj uobičajeni postupak je da započem sa mnogo više junaka nešto što je priči zaista potrebno ili sa kojima i sama priča može jedva da „izađe na kraj“, a što duže i više pišem sve veći broj junaka nestaje, dok ne ostanu samo oni do kojih mi je zaista stalo i u koje uistinu verujem. I ne, to nije pitanje da li ja uspem da pronađem „dobrog“ ili „lošeg“ junaka; za mene to čak nije ni da pronađem uverljive junake. Meni je jedino važno da prema njima nešto osećam. Ako taj junak meni nije važan, neće biti ni tebi. Dakle, oni koje ne mogu da izbacim iz svoje glave, oni za koje imam utisak da sam ih sreo i razumeo i do čijih priča mi je stalo, jesu ti koji se na kraju i nađu u knjizi. Oni za mene ne smeju da ostanu samo junaci, likovi; oni moraju da postanu ljudi. Ja moram da želim da ih zaštitim. I ukoliko je pitanje bilo „Kako gradim ličnosti svojih junaka?“ mislim da je moj jedini odgovor: kroz njihove odnose. Na koji način tu osobu sagledavaju drugi ljudi? Koga je ova osoba povredila i kako? Ko se smeje zajedno sa ovim junakom? Ko ga voli? U „Uznemirenim ljudima“, svi su prvenstveno opisani kroz mišljenje onog drugog, barem ja tako mislim.



Narativni tok često i na mnogo načina koketira sa istinom, a junaci sa svojim stanovištima i deljenjem svojih mišljenja neretko pomute naše viđenje onoga što se zapravo dešava. To me podseća na to kako anksiozne misli i pretpostavke ponekad mogu da preuzmu kontrolu nad našim prosuđivanjem sveta koji nas okružuje. Da li ste tim postupkom želeli da probudite to osećanje kroz strukturu knjige?

Iskren da budem, ne. Nikada nisam o tome razmišljao na taj način. Ali, naravno, poenta pripovedanja priče onako kako sam ja to uradio, opisujući nešto što se dešava sa stanovišta različitih ljudi, i jeste bila u tome da se čitalac zapita šta se zaista odigralo. Mislim da mi je ta ideja delom pala na pamet prilikom razgovora sa jednom prijateljicom koja je imala troje braće i sestara. Rekla je: „U velikoj porodici jedno dete često postane opšteprihvaćeni pripovedač, a način na koji to dete pamti događaje postaje zvanična verzija istine za celu porodicu, dok se drugi tome samo prilagođavaju.“ Nije to shvatila sve dok nije krenula na terapiju i počela da priča o svom detinjstvu; tek tada je uvidela: „Pa čekaj, to se uopšte nije TAKO dogodilo!“ Ona je tokom godina milion puta čula tu priču i njen mozak je, na neki način, odlučio da je tako zapamti, iako se to nije tako odigralo. Pokušao sam da to inkorporiram u način na koji ovi ljudi pričaju svoje priče o talačkoj situaciji u knjizi: ponekad nam se čini da smo VIDELI da se nešto dogodilo, dok je istina takva da nam je neko to samo ISPRIČAO.

Ova knjiga zaista iziskuje od čitalaca da preispitaju svoje pretpostavke o ljudima koji ih okružuju, što je tema koja se često javlja u vašim knjigama. Šta vas privlači toj ideji?

Mene interesuju ljudi za koje biste pomislili da su jednostavni i obični, ali koji su u stvari neverovatno specifični, pretpostavljam. Svakako mnogo više od ljudi za koje vam se čini da su jedinstveni i originalni, ali se ispostavi da su oni sušta suprotnost tom mišljenju.

Kako priča odmiče, pripovedač odlučuje da nam saopšti o čemu se tu radi, otkrivajući nam da je to priča o čoveku koji je na prekretnici, ali da nije baš samo to. Da li ste se i vi tako osećali dok ste pisali?

Pa, sada se vraćamo na jedno od vaših prvih pitanja: ova priča je nastala iz tri različite ideje koje su se stopile u jednu. S obzirom na to da je jedna od ideja bila da napišem „misteriju u zaključanom prostoru“, značilo mi je to što sam mogao da se vraćam na nešto što sam već napisao u knjizi i da saopštim čitaocima kakva je zaista priča koju čitaju, a pogotovu što je ovo situacija u kojoj se kao pisac koristite svim obmanama. Ukoliko uspem da vam dovoljno skrenem pažnju na osećanja ovih ljudi u sobi, možda nećete primetiti šta ja to radim u pozadini.

Ova priča istražuje generacijske jazove i generacijske razlike, pored činjenice da čitamo i o dubokoumnim razgovorima o roditeljstvu i šta znači biti dobar roditelj. Da li je išta od ovoga zasnovano na Vašem iskustvu?

Nisam siguran da znam da napišem bilo šta a da ne iskoristim sopstvena iskustva. Jedini način na koji znam da se povežem sa osobom koja se na sve moguće načine razlikuje od mene jeste da pronađem to fundamentalno osećanje koje nam je zajedničko: možda je to usamljenost, možda je bes, a može biti i to što oboje volimo svoju decu. Šta god da je u pitanju od ovoga, ja odatle počinjem.

Postoji li nešto za šta se nadate da će čitaoci usvojiti iz ove knjige?

To u potpunosti zavisi od čitalaca. Ja samo pričam priče. Onog trenutka kada se knjiga nađe u vašim rukama, ona pripada vama. Vaša osećanja u vezi sa njom, dobra ili loša, jesu apsolutno samo vaša. A ukoliko na kraju ne mislite da je čitanje te knjige za vas totalno gubljenje vremena… to je za mene sasvim dovoljno.

Autor: Emili Benke
Izvor: bookweb.org
Prevod: Nataša Đurirčić Marković
Foto: ©Linnéa-Jonasson-Bernholm-Appendixfoto