Intervju sa Džumpom Lahiri

Džumpa Lahiri rođena je u Londonu u porodici indijskih imigranata iz Bengala, odakle se, još pre prvih izgovorenih reči, odselila na Roud Ajlend. Kao dete, raspuste je često provodila u Kalkuti, a danas živi u Grinič Vilidžu. Nakon što je diplomirala na Barnardu, završila je postdiplomske studije iz kreativnog pisanja na Univerzitetu u Bostonu, gde je doktorirala na renesansnoj umetnosti. Usledila je dvogodišnja stipendija u Radnom centru za likovne umetnosti u Provinstaunu.

Potrebu da piše autorka je osetila još u osnovnoj školi, kada je kao sedmogodišnjakinja za vreme odmora sa drugaricom iz razreda postala koautor mnogih „knjiga“. „Tumač bolesti“, njena prva zbirka kratkih priča, prvi put objavljena je u junu 1999. godine. Tri priče su ranije objavljene u Njujorkeru, dok je naslovna pripovetka autorki donela PEN/„O. Henri“ nagradu. Ove priče nose pečat iste one brižljive umešnosti koju budistički mudraci primenjuju na izradu mandala, njihove poruke su daleko od prolaznih i površnih. Većina likova iz zbirke „Tumač bolesti“ simultano egzistiraju, rastrzani između dve kulture. Oni su ili Indijci koji žive u Americi ili Indiji i/ili su to njihovi ljubavnici, susedi, stanodavci. Upućena u kulturološke razlike, autorka je stvorila savršeno iznijansirane ličnosti.

U pričama iz američkog okruženja naslućujemo stvarne ljude u izmaštanim likovima. Na primer, gospođa Sen, junakinja istoimene priče, sigurno nije izuzetak po tome što se oseća poniženo bez dnevne doze sveže ribe: najmanje 50.000 imigranata iz Bengala deli njenu ljubav prema ovim specijalitetima.

Kad je reč o pričama smeštenim u inostranstvo, autorka se potrudila da posebnu pažnju posveti egzotičnim detaljima, vodeći računa da izbegne stereotipe.

Arun Aguar intervjuisao je Džumpu Lahiri 28. jula 1999.

Ako dozvoljavate, razgovor bih počeo osvrtom na jednu od devet priča. Možete li da mi približite radnju priče „Lečenje Bibi Holdar“?

Priča govori o mladoj, neprilagođenoj ženi, koja živi u oronuloj zgradi u Kalkuti, o kojoj brinu njen rođak i njegova žena, vlasnici prodavnice. Ona boluje od epilepsije, živi prilično zaštićeno, tako da je prilično naivna. Priča u suštini govori o uplitanju njenih sugrađana, u manjoj ili većoj meri, u njenu udaju i u pronalaženje muža za nju.

Ona je veoma neobičan lik kakav većina ljudi verovatno nikada ne bi srela. Kako ste uopšte izmaštali nekoga poput Indijke Bibi Holder?

Odlazeći u Indiju i posmatrajući ljude. Kao inspiracija za tu priču poslužila mi je jedna mlada žena koju sam upoznavala tokom nekoliko poseta Indiji. Nikada nisam videla da ima neki zdravstveni problem – ali, znala sam da želi da se uda. Živela je u zgradi moje tetke i teče, tako da smo počele da se družimo. Nije to bio neki previše dubok i obavezujući odnos, ali bile smo prijateljice. Tetka mi je rekla da boluje od nečega nalik na epilepsiju...

Uprkos tome, vrlo verno opisujete situaciju u kojoj Bibi ima napad na ulici, a okupljena gomila ne zna šta da radi dok neko ne uzvikne: „Koža!“ Da li je, zapravo, neko drugi narator vaših priča iz Indije, a vi samo neko ko ih je zapisao?

Ne. Jednom sam kratko porazgovarala sa svojom tetkom o poslednjem napadu koji je ova žena imala, i tada mi je rekla: „Ako joj prinesete nešto napravljeno od kože, to će joj pomoći.“ To mi je ostalo urezano u pamćenju. Ona mi ništa nije detaljno opisala, tako da nije pripovedač u tom smislu.

A šta se dešava ako pripovedač prisustvuje razvijanju neke priče kao, na primer, tinejdžer, a ne kao zrela žena i majka? Da li bi se u tom slučaju fokus sa bolesne žene prebacio na samog naratora?

Možda da, a možda i ne. Narator nije niko određen. To je grupa žena, tako da ne postoji jedan određen pripovadački glas. Fokner je u priči „Ruža za Emili“, koja je na mene ostavila jak utisak, koristio takvog pripovedača, pa sam želela da pokušam nešto slično. Zbog toga sam tu priču tako napisala. Bio je to svojevrstan eksperiment.



Koliko je neophodno i uopšte korisno posetiti nepoznato mesto odvijanja radnje? Jedan britanski pisac detektivskih romana je tokom šezdesetih godina, objavio niz priča o bombajskom policijskom inspektoru Goteju, ali je tek mnogo godina kasnije otkrio da nikada nije bio u Bombaju.

I ja sam pisala priče koje se dešavaju u prostoru i/ili vremenu o kojima ne znam ništa, i kojima nisam imala pristup. Morala sam da se oslanjam na malo istraživanja, ispitivanja i da do nekih detalja dođem na taj način. Lako je smestiti priču bilo gde ako imate pouzdanog vodiča, i neke osnovne informacije o imenima ulica, neke opise, ali ja lično, za većinu svojih priča o Indiji, sve dugujem svojim putovanjima.

Bezvremene indijske priče iz „Pančatantre“, kao i Ezopove basne, uvek se završavaju moralnom poukom. Vaše priče prvenstveno se bave odnosima.

Bavljenje odnosima ne isključuje moralna pitanja. Kada počnem da pišem ne razmišljam o nekoj ideji ili poruci. Samo pokušavam da napišem priču (što je samo po sebi dovoljno teško). Ali očigledno uvek postoji neka poruka ili moralna pouka ili nešto slično. Mislim da je to dobro, ali, da budem potpuno iskrena, to nije nešto o čemu intenzivno razmišljam.

Imali ste priliku da odlomke iz zbirke „Tumač bolesti“ čitate pred Indijcima, Amerikancima azijskog porekla i pripadnicima raznih drugih kultura. Ima li razlike u njihovim reakcijama?

Nije bilo razlike u reakcijama; ali jeste bilo razlike u pitanjima. Kada sam čitala pred pretežno indijskom publikom, pitanja su se uglavnom odnosila na probleme identiteta i načina predstavljanja. To se desilo i u Engleskoj prošle nedelje. Neki Indijci su prilazili i govorili da ih je priča podsetila na neko njihovo iskustvo. Što može, ali ne mora da bude slučaj sa ljudima koji nisu iz Indije. S druge strane, dobijala sam neverovatno dirljiva pisma od ljudi koji nisu Indijci, nisu žene, već su (pretpostavljam) sredovečni Amerikanci na koje je utisak ostavila priča „Treći i poslednji kontinent“. Priča je o mladiću koji se otiskuje na putovanje ka Americi sa kojom se povezuje na jedan krajnje neverovatan način.

Neke kratke priče su prerasle u romane.

Znam za romane koji su nastajali od jedne kratke priče iz zbrke. Ali nije mi palo na pamet da uzmem bilo koju od ovih priča i nadovežem se na nju. Smatram da su završene, tako da nemam potrebu da se vraćam i kopam po bilo kojoj od njih.

Šta biste posavetovali nekom mladom piscu, kome da pošalje svoju prvu kratku priču - „Njujorkeru“ ili nekom drugom, manje poznatom časopisu, ili svima istovremeno?

Ja svoju prvu priču ne bih slala nikome. Dala bih sebi vremena da napišem više priča. Počela sam da pišem, i onda sam nabavila knjigu o tome gde da šaljem priče. Slala sam ih, one su se vraćale, onda bih napisala nešto novo i to je trajalo godinama. Ponekad sam dobijala lep komentar, i to mi je davalo podstrek sledeći put kada bih sela da pišem. To je pokušaj da se prilagodite čitavom tom svetu urednika, izdavača i tako dalje, i da istovremeno znate da to nije vaš krajnji cilj. Ako se desi, desilo se; ako se ne desi i posle dužeg vremena, i to je u redu.

Autor: Arun Aguar
Izvor: pifmagazine.com
Prevod: Maja Horvat