Dušanu Miklji ne nedostaje značajnih susreta i događaja tako da mu nije bio problem da napuni svoju novu knjigu "Miris lošeg duvana" u izdanju Lagune koja predstavlja autobiografiju ovog poznatog srpskog novinara i pisca. I sam naslov knjige je simboličan, jer je Miklja startovao kao prodavac lošeg duvana na beogradskoj periferiji a stigao do asfalta Njujorka, svetskih političara, afričkih palata, italijanskih filmskih zvezda...
I tokom pet decenija Miklja će od dečaka, koji se divi akrobati Aleksiću, ali i Mandraku i Tarzanu i sanja put za Šangaj, uspeti da se iz laguma Kalemegdana otisne na putovanja i upozna devedeset zemalja sveta. U njima se družio sa velikim svetskim političarima, pratio velike istorijske događaje i prevrate, ali i stizao na fudbalske utakmice.
Na omotu vaše nove knjige „Miris lošeg duvana" nalazi se slika akrobate Aleksića koji je obeležio vaše detinjstvo. Kasnije ste zavoleli junake iz stripa a zašto ste poželeli da budete Mandrak, Lotar i Tarzan?
Iz sećanja na godine pukog preživljavanja, razlivene u vremenu kao panonske magle, izranjaju - kao hridi - tek poneki likovi i prizori. Za dečake mog uzrasta let Dragoljuba Aleksića, koji se za alku brundavog dvokrilca držao samo zubima, predstavljao je nezaboravan događaj. Ne sećam se kako je u to vreme bio predstavljen, da li samo kao „najjači čovek" u Srbiji ili na Balkanu, ali je za „dečake u kraju" bio ne samo najsnažniji na svetu već i mitska ličnost koja je, makar privremeno, bacila u zasenak književne junake Karla Maja.
Za to što sam želeo da postanem Mandrak, Lotar i Tarzan, postojali su već ozbiljniji razlozi. Pošto je moj otac bio na Golom otoku, nije samo on ispaštao već i cela porodica. Maštajući o tome kako da uzvratim za sve nepravde i lišavanja, zamišljao sam sebe kao natprirodno biće koje nasilnike, kao crve, otresa sa rukava. Nije mi to izgledalo nimalo neizvodljivo jer sam u to vreme bio pod uticajem junaka iz stripa. Hteo sam zbog toga da budem snažan kao Lotar, vičan mađioničarskim veštinama i prerušavanju kao Mandrak i okretan i gibak kao Tarzan. Nisam, nažalost, stekao željene osobine. Bio sam, naprotiv, štrkljast i krut, nimalo nalik zamišljenim uzorima.
Kao dečak ste sa Kalemegdana otkrili put za Šangaj, a kako ste, kao odrastao i poznat novinar, otvorili put Srbije i Jugoslavije za Vatikan?
U vreme moga detinjstva nisu postojali mobilni telefoni niti druga tehnička pomagala što znači da su - ne uvek bezazlene - pustolovine imale opipljivo stvaran karakter. Sva tajanstvena putovanja počinjala su na Kalemegdanu. Tačnije,u podzemnim prolazima i lagumima koji su jedva dopirali do obala Save i Dunava, ali su se u dečjoj uobrazilji prostirali mnogo dalje, do obale Žute ili neke druge isto tako velike reke. Nismo, doduše, imali predstavu ni o Žutoj ni o drugim velikim rekama, ali njihova imena su zgodno zvučala da označe nešto što smo zamišljali kao sam kraj sveta. Iako smo se, posle žučne rasprave, odlučili da ne idemo baš do Šangaja već nekim kraćim prolazom, do Buhare, na primer, ni do nje nismo stigli. Tešili smo se da ni Kolumbu nije pošlo za rukom da otkrije kraći put do Indije.
Nisam, dakle, uspeo da podzemnim prolazom dospem do Žute reke, ali sam u Rimu pronašao kanal kojim su do pape lično stizala naša stanovišta. Za to imam da zahvalim Navaru Valsu koji je bio predstavnik za štampu Vatikana i jedan od malog broja ljudi u najbližem papinom okruženju. Ne verujem da bi Španac ispoljio toliku predusretljivost da sa mnom nije delio istu prostoriju u sedištu strane štampe u Rimu, čuvenoj Stampi Esteri,u vreme kada je bio samo dopisnik katoličkog glasila ABC iz Madrida.
Kako vam je uspelo da u rimskom gradskom derbiju među navijačima Rome navijate za Lacio?
U vreme kada sam bio dopisnik Tanjuga iz Rima, otišao sam sa sinom na derbi Roma-Lacio. Pošto smo se smestili usred jezgra navijača u narandžasto-žutim dresovima Rome, izabrali smo da navijamo za Lacio.Nisu za to postojali ozbiljni razlozi. Jednostavno nam se više svidela nebeskoplava boja Lacia. Pokazalo se da je takav izbor bio ne samo nerazuman već i krajnje opasan. Kada sam se kasnije obavestio o rivalstvu i netrpeljivosti između dva kluba zaključio sam da su nas „tifozi" Rome poštedeli samo zbog toga što su procenili da imaju posla sa poremećenim osobama.
To nije jedina fudbalska epizoda u vašem životu.
U fudbal sam bio zaljubljen od samog detinjstva. Bio je to, u stvari, jedini sport koji se negovao u siromašnim krajevima Beograda, što znači da je upražnjavan na visokom nivou. Dokaz za to je da sam na Sinaju - iako samo amater - uz igrače iz tadašnjih prvoligaških timova, igrao za vojnu reprezentaciju Jugoslavije.
Zašto je lord Oven bio pažljiv prema vama a kako ste od Kurta Valdhajma saznali koju je biblioteku posećivao zajedno sa Titom?
Iz Brisela sam bio dopisnik Tanjuga iz Evropske unije i NATO u možda najgorem času, u vreme raspada Jugoslavije. Za privilegiju da „sa lica mesta" izveštavam morao sam da prihvatim nemoguće uslove i istrpim čuđenje, ako ne i zgražavanje, što se tako „retka zver" na koju su gledali kao na jetija sa Himalaja, pojavila usred najvažnijih institucija zapadnog sveta. Više sam instinktivno nego razumom shvatio da nametnutu izdvojenost, neku vrstu ekskluzivne negativnosti, u skladu sa slikom koja se o Srbiji u to vreme negovala, treba dovesti do apsurda. Na skupovima EU i NATO nisam, otuda, propuštao nijednu priliku da se predstavim punim imenom i prezimenom, nazivom agencije, zemlje iz koje dolazim i grada u kome živim. Nedostajalo je još samo da kažem ime ulice i broj zgrade i stana. Činio sam to sa predumišljajem, posmatrajući kako se stotinu glava okreće u mom pravcu.
Nisu svi to primali sa čuđenjem i odbojnošću. Bili su i takvi koji su se, razumevši razloge za dugo predstavljanje, prema „vanzemaljcu" odnosili sa poštovanjem. Među ovim retkim primercima izdvajali su se lord Oven i Jasuši Akaši, koji su - sa naglašenom pažnjom - slušali pitanja i na njih dugo i iscrpno odgovarali. Mnogo je više, naravno, bilo onih drugih od Vilija Klasa i Doris Pak do Vorena Kristofera i Age Kana.
Sa Kurtom Valdhajmom sam se video dva puta: prvi put u Mogadišu u Somaliji na konferenciji OAJ i drugi put na Brionima na skupu nekadašnjih državnika. U toj drugoj prilici ponudio je - u šali - novinarima da pokaže „biblioteku" koju je, kadgod bi se zadesio na ostrvu sa Titom, najradije posećivao. Otkrilo se da je to u stvari podrum vina, sa prostorijom za „gustiranje", naravno.
Zašto Simon Vizental nije hteo da poseti Jugoslaviju?
Vizental je bio ozlojeđen zbog toga što su se vlasti u Beogradu i Tito lično oglušavali o više puta ponovljenu molbu da utiču na sirijske vlasti da isporuče jednog od najvećih nacističkih ratnih zločinaca Alojza Brunera koji je nesmetano živeo u vili u Damasku. Iako manje poznat od Ajhmana on je bio taj koji se starao o sprovođenju njegovih planova. O tome kakvu je ulogu imao, dovoljno najzad svedoči i to što je Vizental o njemu govorio kao o „desnoj ruci samoga đavola".To je bio glavni razlog što nije posetio Jugoslaviju.
Kao i svi veliki ljudi i Vizental je potvrdio pravilo da je teško do njih doći, ali kada se to dogodi sve postaje krajnje jednostavno. Najveći lovac na naciste mi je posle razgovora u Beču darovao svoju knjigu sa posvetom na šta sam veoma ponosan.
Pamte se vaši zapisi iz Afrike, ali ste, kao veliki veliki poznavalac prilika na crnom kontinentu, bili upućeni u tajne sastavljanja vlade Keneta Kaunde. Ko je mogao da bude ministar kod zambijskog predsednika? Gledali ste izbliza kasnije omrznute diktatore poput Idija Amina. Kakav su utisak ostavili na vas?
Kod Kaunde su, prema njegovim rečima, na ministarsko mesto mogli da računaju samo oni koji znaju da pevaju. Sednice vlade je, uostalom, često otvarao pesmom. Mislim da je to zbog toga što je kao dečak pohađao misionarske škole u kojima se verska muzika redovno upražnjavala.
Susreo sam, istina je, mnoge despote koji su se među sobom ipak razlikovali. Idi Amin je bio običan klovn, vrlo okrutan doduše, ali je pravo otelotvorenje zla bio Mobutu sa kapom od leopardovog krzna i tamnim naočarima - ne sasvim zver ali ni sasvim čovek.
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik