Intervju, Dušan Miklja: Ovde je podaništvo napadnije izraženo

Bilo bi korisnije kad bi naš vladalac mogao da čuje istinu umesto laskanja

"To i nije moja želja, nego prosto božja promisao da se objavljivanje ove knjige i njen izlazak apsolutno podudara sa političkom klimom kod nas i da će malo ko odoleti da je ne poveže sa izborima".

Kaže za Danas Dušan Miklja, pisac i doajen našeg novinarstva, povodom posebnog izdanja svoje knjige "Hronika nastranosti" koji je objavila Laguna. Kaže da mu knjiga lično znači zato što ima vremensku usaglašenost sa političkom atmosferom, koja nije prijatna ali će mnogi čitaoci u njoj pronaći analogije i sličnosti.

"Knjiga se tiče nas ali i celog sveta, jednog opšteg ludila kome je sada teško odrediti koordinate", kaže Miklja. Upitan zašto bi čitalaštvu njegova knjiga mogla da bude zanimljiva odgovara:

- "Hronika nastranosti" govori o fenomenu vlasti i podaništvu zato što su to dve strane iste medalje. Postoji i treća glava "Sa žigom epohe", koja zalazi čak u najudaljeniju prošlost, do egipatskih faraona, sa željom da se naglasi da su loša svojstva vlasti oduvek bila prisutna, da to nije neki najnoviji fenomen, samo što se ne izražava svuda na podjednako brutalan i nepodnošljiv način. Knjiga je neobična zato što ona ne prilazi fenomenu vlasti sa tradicionalnih polazišta - ubistva, zlodela, logori, već je naglasak na umišljenoj moći vladara, na njihovom nepokolebljivom uverenju da mogu da zamene bogove, da mogu da pomeraju kontinente, da menjaju mape, da se osećaju kao da su neka vrsta demijurga, znači polubogovi, a neki se ponašaju kao i da su pravi bogovi.



* Osim što su istinite, kakve su još priče u ovoj knjizi i da li biste naveli neke pikantne momente iz njih koji govore o toj umišljenosti vlastodržaca da su bogovi?

- U Koreji postoji muzej u koji ulazi sve što veliki vođa dodirne, svaka stvar, čak i mašina pored koje zastane. Poslužitelji protrče i prilepe pločicu na kojoj piše "pred ovom mašinom je zastao veliki vođa". Po logici stvari, muzej se širi na račun zemlje koja se smanjuje. Naslov priče je "Imaginarni muzej" po Marlou iako nimalo ne liči na njegovu ideju o prikupljanju tekovina kulture. Ono što je važno kod ovih priča je njihov nadrealistički sadržaj jer čovek ne bi mogao da veruje šta vlastodršcima sve pada na pamet. U Italiji je, recimo, neki karabinjer Umberto Boso, koji se zalagao za otcepljenje severne Italije i bio veoma veliki protivnik emigranata, imao jedinstven predlog o tome koga da puštaju u Evropsku uniju. Ne na osnovu pasoša i dokumenata, ne čak na osnovu otisaka prstiju, već je predložio da se mere stopala došljacima. Mislio je da Afrikanci idu bosi pa imaju rašljampena i veća stopala, ali, pošto ne postoji savršen zločin i pošto je bio pozornik i morao mnogo da korača, potpuno je smetnuo s uma da i on kao i svi oni koji imaju veći broj stopala od 46 spada u kategoriju nepoželjnih u Italiji. Eto, moguće je i to, da došljaci izuvaju cipele i da im u centimetrima premeravaju stopala.

* Odakle ste crpeli građu za priče, kako ste proveravali njihovu istinitost?

- Znate da sam živeo u svetu više od 20 godina. Bio sam dopisnik u Africi, u NJujorku i Briselu, ali sam i veoma mnogo putovao sa suprugom koja je takođe sa mnom delila tu strast. Mislim da kod nas ima malo ljudi koji su bili na svih pet kontinenata i u više od 90 zemalja a to je veliko bogatstvo. Nisam živeo u svetu kao turista, sam posao me je upućivao na poznanstva sa državnicima i gerilskim vođama. Neke od tih priča su potpuno potvrđene i van svake su sumnje zato što su opšte poznate a neke sam saznavao boraveći u sredini u kojoj je njihovu verodostojnost mogao da mi potvrdi neki bliski saradnik ukoliko su one bile nepoželjne za onoga o kome se priča. Recimo, za Bokasa se zna da je imao dve žene, što nije toliko neobično, koliko je to što je njegova carevina bila jedinstvena po tome što je imala dve carice. Naime, on je kao narednik Legije stranaca ratovao u Vijetnamu za račun Francuza. Kad je postao car, setio se svoje nekadašnje ljubavi iz Sajgona i odlučio da je proglasi za caricu. Vijetnamci ga prevare pa mu pošalju neku drugu. On, onako, pogleda, vidi zgodna je i kaže "u redu, što ne bi ona bila carica". U međuvremenu se javi ova prava i on kaže "dobro, neka dođe i ona".

* Ima li neka priča koja se tiče nas?

- Ima, kad je u Politici urednik bio Struja. Ta priča se zove "Statusna vrednost lifta". Kad bi Struja dolazio na posao, onda bi se to javljalo unapred. Lift bi, ma gde se zadesio, brzo spuštali u prizemlje. Letele bi čistačice, čak parfemisale lift, a ljudi koji bi se spustili u tim situacijama u prizemlje bili su svim ovim zaprepašteni.

* Budući da neostvarene ambicije političara utiču na njihovo ponašanje i odnos prema vlasti kojom raspolažu, jeste li s tim u vezi imali neka zapažanja kada je reč o ovdašnjim državnicima?

- Morao bih da znam njihove paralelne biografije ali se iz ponašanja većine naših političara nesumnjivo prepoznaje želja da budu polubogovi, da o svemu odlučuju, prosto da brkaju nadležnosti, da sami sebi pridaju veći značaj nego što ima njihovo zvanje i njihova ličnost i u to se uveravamo svakog dana. Dovoljno je da čitamo novine i da vidimo kako je sveobuhvatna tematika kojom se oni bave. Oni sebe vide kao, maltene, renesansne ličnosti, kao jednog Leonarda da Vinčija koji je imao mnogo razloga da se bavi različitim stvarima jer je bio genijalan. A ovde je to lažna važnost za koju su uveliko krivi podanici, odnosno, najbliže okruženje političara.

* Moglo bi se reći da u građenju kulta ličnosti vladara ključnu ulogu imaju njegovi podanici.

- Nesumnjivo im u tome pomaže njihovo okruženje koje im se dodvorava. I to pomalo liči na one čuvene Borhesove priče o ogledalima. Ja čak neprestano i vizuelno doživljavam njihovo okruženje kao ljude koji stalno nose ogledalo. I podanici i vlastodršci. Oni dok govore sa svojim podanicima vide svoju sliku u ogledalu i obrnuto. Imate neverovatne primere te podaničke revnosti. U Koreji je, na primer, u jednom poglavlju, postojalo ministarstvo za proizvodnju gomile. Zato što je veliki vođa, kad bi se vraćao sa puta, a tu prepoznajemo i sličnosti sa nama, želeo da taj doček bude masovan, grandiozan, da svi državljani te zemlje izađu da ga dočekaju. Zato je Mihajlo Pantić u predgovoru knjige i napisao kako u Rumuniji za vreme Čaušeskua nikad nisu bili u modi tekstovi njihovih čuvenih nadrealista Tristana Cara, Joneskua... zato što su u odnosu na stvarnost ovi tekstovi bili bezmalo dosadni. Stvarnost je bila apsurdnija i više nadrealistička nego u delima nadrealista.

* Kako vidite naš mentalitet kada je reč o podaništvu?

- Ne bih želeo da grešim dušu, ali mislim da je ovde podaništvo više i napadnije izraženo, da ono prevazilazi granice uobičajene lojalnosti koja se očekuje od državnih službi, da, jednostavno, kod vladara, uključujući i ovog trenutnog, razvija loše osobine zbog toga što je u njegovoj okolini apsolutno iskorenjen kritički duh. Lično mislim da bi i za vladaoca, pa tako i ovog našeg, bilo mnogo korisnije kad bi mogao da čuje celu istinu umesto laskanja, poniznosti i svega onoga što je svojstveno kod preteranog i gotovo karikaturalnog naglašavanja lojalnosti. Lojalnost se ne može izbeći ali ne sme da bude toliko preterana.

* Premijer Vučić se čini kao da igra na kartu Spasitelja. Spasava dete u snežnoj mećavi, preuzima na sebe ulogu agencije za zapošljavanje, prima u pet ujutru građane sa problemima zato što hoće, kako kaže, da im pomogne, radi onoliko... Mislite li da narod ovde "pada" na takve stvari?

- Činjenica da on to neprestano primenjuje nesumnjivo govori da on bolje od nas procenjuje svojstva ljudi kojima su takve poruke upućene. Zato što ga gotovo sve poruke koje upućuje, bilo da one imaju reklamni sadržaj ili su reklamno-politički spotovi, predstavljaju ne samo kao spasioca, već kao jedinog spasioca, a to je već, čini mi se, previše. Na taj način on sebi pridaje božanska svojstva a time što takve poruke nailaze na prijemčivost, čak odobravanje, govori da postoji mnogo ljudi koji jedva čekaju da budu zavedeni.

* Mislite da smo skloni tome da budemo zavedeni?
- Mislim da jesmo, a dokaz da je tako jeste da ovde postoje mnogi ljudi koji više veruju slici koju stvara televizija i tabloidna štampa nego sopstvenom iskustvu. Ne treba dokazivati da mnogi ljudi teško žive. Svaki da

n ih vidimo na ulici. Oni čak i pristojno izgledaju To nije ona poslednja kategorija koja se hrani iz kontejnera, ali su potpuno isključivi u svojoj odanosti velikom vođi od koga očekuju spas.
 

Neostvareni dirigent Vili Klas

Ta želja da budu bogovi, da čine sramotne stvari nije bila svojstvena samo autokratama, kod njih je to bilo samo najviše izraženo. Bilo je državnika koji su po definiciji demokrate. Recimo Vili Klas, koji je bio i generalni sekretar NATO i premijer, i uopšte imao važna zvanja u savremenom svetu ali je bio neostvareni muzičar. On je inače vrlo obrazovan, govorio je više jezika, ali mu nikad nije bila ostvarena želja da diriguje nekim orkestrom. Kad je dolazio u posetu ovim jadnim, siromašnim zemljama, koje su od takvih poseta očekivale korist, onda bi jedan od diskretnijih uslova bio da Vili Klas diriguje makar radijskim orkestrom i naravno domaćini su mu takvu želju ispunjavali. Mislili su - nek diriguje čime god hoće samo nek nam učini po volji da dobijemo neki zajam", ispričao je Miklja za Danas.