„Igra prestola“ je rođena pre 23 godine – zašto će knjige uvek biti bolje od serije

Pre nekoliko meseci serija „Igra prestola“ završila je svoj osmogodišnji put na HBO-u. Umesto praskom, završila se cviljenjem: preovladalo je razočaranje – od kritike do fanova, a čak je i Konlet Hil (poznatiji kao Varis) izrazio nezadovoljstvo zbog drakarisanja koje je doživeo njegov lik. Iako se čini da kuknjava ne jenjava i da peticije za novo snimanje osme sezone i dalje postoje, mi knjigoljupci ipak imamo čemu da se nadamo: Džordž R. R. Martin pred sobom ima još dva dela serijala u kojima Deneris, Džejmi Lanister i drugi junaci mogu da dobiju krajeve kakve su zaslužili.



Peta knjiga, „Ples sa zmajevima“ izašla je iste godine kada i prva sezona serije i od tada imamo samo osam godina čekanja da nam Martin podari „Winds of Winter“. Sada već postaje teško da se odupremo brizi kako se dva obećana nastavka nikada neće materijalizovati – ili da će Martin spektakularno zbrzati kraj kao i oni koji su ga adaptirali.

Ipak, nade se i dalje polažu u takozvanog „američkog Tolkina“ čiji serijal ovog meseca slavi 23 godine od objavljivanja prve knjige, a njegov uticaj na epsku fantastiku već se meri sa „Gospodarom prestenova“.

Za vas smo spremili četiri razloga zbog kojih će knjige uvek biti bolje od televizijske serije.

1. Serija je ograničena televizijskim medijumom

Martin je originalno zamislio knjige kao antiteleviziju. Kao scenarista brojnih pilot epizoda, osećao se ograničenim budžetima i vremenskim okvirima. Zato je sanjao o stvaranju epske, razgranate, dekadentne priče sa plejadom likova i velikim bitkama – nešto što nikada ne bi moglo da stane na TV ekrane. Inspiraciju je s jedne strane našao u „Gospodaru prstenova“, a s druge u Ratu ruža, i tako je nastala namerno nefilmična epska fantazija.

Proces je započet 1991. godine kada su specijalni efekti bili mnogo manje razvijeni – adaptacija „Družine prstena“ Pitera Džeksona će se pojaviti tek deset godina kasnije. Ipak, i nakon dve decenije vrtoglavog razvoja u domenu specijalnih efekata, ispostavilo se da je Martinova uzdržanost prema televiziji imala nečeg proročkog. Od perika koje izgledaju jeftino do loše osvetljene bitke za Vinterfel, vizuelni aspekt serije je uvek imao veće šanse da napravi grešku od čitaočeve mašte.

Knjige nikada nemaju veštačka ograničenja poput troškova i gnjavaže pri oživljavanju jezovuka: pisana verzija „Duge noći“, epizode kada su se branioci Vinterfela suočili sa vojskom Kralja noći, lako je mogla da sadrži napad Najmirijinog čopora na odred mrtvih. A ne zaboravimo ni Starbaks čašu na stolu – propust koji je daleko jeziviji od najgore slovne greške u tekstu.



2. Samo knjige mogu da vam pruže uvid u bogat unutrašnji svet junaka

Evo još nečega u čemu je pisana reč daleko bolja: dobri, stari unutrašnji monolog. Čitanje „Pesme leda i vatre“ nam daje pristup bogatim unutrašnjim svetovima: nema potrebe za dugim dijalozima ili „značajnim“ kadrovima izbliza. Unutrašnji monolozi nam pružaju nešto što čak ni obrve Emilije Klark, ma koliko ih ona dobro koristila, ne mogu da prikažu.

U seriji takođe nedostaje jedna važna stvar: promena perspektive. Ako je u jednoj stvari Martin izuzetno dobar, to je pričanje komplikovane priče iz više različitih uglova – što je čini bogatijom i lakše svarljivom.

Knjige nam pružaju mnogo kvalitetno provedenog vremena sa Sansom, Arjom, Tirionom i Džonom. Vesteros, Bravos i Mirin doživljavamo kroz kaleidoskop različitih slika obojenih ličnim emotivnim teretima i psihičkim specifičnostima. Dobijeno iskustvo je toliko duboko da podseća na virtuelnu realnost i ostavlja TV prikaz kilometrima za sobom.

3. Serija od složenih likova pravi crno-bele prikaze

Zbog nedostatka unutrašnjeg monologa, „Igra prestola“ često gubi na nijansiranju karaktera. To je poseban problem za sve one koji su knjige zavoleli upravo zbog bogatstva likova. Serija je svakako izbacila određeni broj junaka iz knjiga kako bi smanjila troškove projekta tako da nikada nismo videli televizijske verzije Arijane Martel ili Ledi Stounhart – ako se poluživa Kejtlin Stark računa kao poseban lik. Ipak ni ta seča broja junaka nije osigurala da osnovna plejada karaktera dobije potrebni razvoj.

Najveće zamerke svakako bi se mogle svesti na likove Stanisa Barateona i Tiriona Lanistera. Dok je Stanis predstavljen kao fanatik koji služi samom sebi, u knjigama se pre svega ističe njegov jak osećaj za pravdu. S druge strane, televizijski Tirion je gotovo sređivan u Fotošopu: njegova moralna posrnuća su skoro u potpunosti izbačena iz serije i time je znatno promenjen jedan značajan književni lik.

Deo bogatstva serijala „Pesma leda i vatre“ leži u etičkoj kompleksnosti – njegovi bogati likovi su prikazani kroz širok spektar moralno sive boje. Ali televizija je pojačala kontraste i pretvorila ih u crno-bele likove čime je neoprostivo neke od njih učinila junacima dok je od drugih napravila zlikovce.



4. Seriji je ipak značajnije da šokira gledaoce nego da služi likovima

Gotovo svi navedeni problemi su deo velikog problema: adaptacija „Igre prestola“ često isprlja svoje likove. Pojednostavljeni i osiromašeni postaju često sredstva zapleta, lutke koje kreatori serije pomeraju od zapleta do zapleta.

Najočigledniji primer je prenaglašavanje scena silovanja koje postoji od prve sezone. Adaptacijom knjiga, serija je neke od scena seksa koje su nedvosmisleno opisane kao odnosi sa pristankom obe strane pretvorila u scene silovanja. Takođe su dodate mnoge nasilne seksualne scene koje ne postoje u knjigama. Rezultat je ono što se naziva „šok vrednosti“ i tome su autori serije težili iako je postojala slabašna tematska svrha i često nezgrapna posledična opravdanja: setite se samo Sanse koja izjavljuje da je nasilje koje je pretrpela bilo neophodno da odraste i ne bude više „ptičica“.

Sve ovo je posledica tendencije autora serije da se oslanjaju na jeftine narativne trikove: samo pomislite na Denerisinu promenu izraza lica u ključnoj sceni – trenutku koji je zauvek podelio gledaoce tokom ionako uzdrmane sezone. Ne postoji način da se usaglasimo šta taj trenutak predstavlja. Da li je bio strateški momenat kako bi se Vesteros potpuno pokorio? Da li je to trenutak Lude Kraljice koji je posledica targerijanske vatre u njenoj krvi? Da li se zli Bren vorgovao u Drogona kako bi sebi obezbedio uspon ka moći?

Naravno da niko ne može da zamisli da se u knjigama ovako nezgrapno razvijaju likovi, a naročito ne lik Kalisi (pa sve i da je na kraju zaista pošalju da besni nad Kraljevom lukom). Ostaje nam samo da čekamo rezultat Martinovog višegodišnjeg rada, zbog čega smo i zavoleli ovaj izmaštani svet.

Izvor: litreactor.com
Prevod: Dragan Matković