„Hronika nastranosti“ Dušana Mikilje – Brevijar ljudske gluposti, taštine i oholosti

Kakve sve gluposti, ludosti, nastranosti čine ljudi dok se bore za vlast i kada žele da je sačuvaju po svaku cenu, i na šta su spremni njihovi podanici, poslušnici, poslužitelji samo da ostanu u blizini svojih gospodara teme su knjige „Hronika nastranosti“ Dušana Miklje koju on po peti put menja i dopunjuje jer mu stalno pristiže svež materijal za obradu.

Do koje mere je knjiga zabavna i zanimljiva, a sve priče u njoj su istinite, potvrdio je profesor knjičevnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu dr Mihajlo Pantić, koji je napisao predgovor, što je već dovoljna preporuka za Mikljunu knjigu koju je objavila Laguna.

Pantić je ove crtice nazvao „manje ili više vešto odabrane bizarnosti iz medijske kaše tekućeg vremena i to u času kada su tek popuštale brave na čeličnim vratima Istočnog dvorca“, tako nazvavši arhive na čije se otvaranje čekalo više od pola veka.

Za Pantića, ova knjiga je „brevijar ljudske gluposti, taštine i oholosti minulog razdoblja, brevijar koji je toliko neverovatan da je, konačno, apsolutno literarno istinit“.

Miklja, vrhunski novinar, pisac romana, drama, kolumni, tokom više od pola veka svog stranstvovanja, boraveći u dvorcima moćnika, kao i na ratištima, pobrinuo se da uđe u tek otvorene arhive, pronađe  ekskluzivne priče koje je zabeležio ironično zaoštrenim perom da bi čitaocu pružio zanimljivo štivo kakvo se danas retko sreće u dobroj fikciji.

Iz aktuelnog medijskog haosa Miklja je, zahvaljujući iskustvu stečenom višedecenijskim pisanjem za sve vrste medija, umeo da izdvoji elemente koji bacaju svetlo na autoritaran način mišljenja.

Najveći broj anegdota odnosi se na Doživotnog Predsednika ili Velikog vođu , na njegove pajtaše iz sveta nesvrstanih, priče iz arhiva tajnih službi, pre svega ruskog KGB-a. Knjiga govori i o drugim ličnostina iz visoke politike celoga sveta koje nisu htele da se odreknu osvojene vlasti i nisu marile da žrtvuju spokojstvo nacije, čast, ponekad i sam život. Jezovita povorka opsednutih, jer vlast je teži oblik zavisnosti od narkomanije, već je po sebi fascinanta, a prikazane nastranosti dobar su okvir za stvaranje  psiholoških, kulturoloških i antropoloških sagledavanja fenomena vlasti.

Tokom novinarske karijere Miklja je značajan broj godina proveo u Africi, a na tom kontinentu vlast je zaista branjena neverovatnim metodima i svako ko bi se osmelio da ugrozi poglavara skraćivan je za glavu, što je čak milostivo u odnosu na bacanje iz aviona krokodilima u jezeru Viktorija (Idi Amin).

Među vlastodršcima sa ludim idejama svakako je u samom vrhu bračni par Čaušesku, koji  je sravnio sa zemljom 7.000 sela i seljake smestio u solitere, da bi tako obezbedio veće površine obradivog zemljišta.

Jedna od najbizarnijih za mene je priča o upravniku zatvora u amerčkoj državi Arkanzas, koji se po svaku cenu držao propisa u slučaju izvršenja jedne smrtne kazne. Naime, osuđenik je trebalo da bude obešen, ali omča je, po propisu, bila previše mala da bi se navukla na debeli vrat osuđenika. Kada je uže testirano, ono se prekinulo. Kada je upravnik osuđenika stavio na dijetu, isprečio se propis o broju kalorija koje mora da ima obrok robijaša. Na kraju, upravnik je rešio slučaj tako što je od guvernera zatražio da smrtnu kaznu preinači u zatvorsku od 200 godina...

Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik