Mislio sam da namerno prećutim očiglednu činjenicu da je Mario Liguori pravi Italijan, rođen i odrastao u Sarnu u blizini Napulja. Činilo mi se da to ne bi bilo fer prema piscu koji piše na srpskom jeziku i koji je već izvesno vreme ozbiljno prisutan u srpskoj književnosti. Dakle, moglo bi se reći da smo dobili našeg Konrada.
Neću da baksuziram Mariju, ali kad prođe euforija oko „našeg“ Italijana, verovatno ga očekuju zakeranje, zavist i ljubomora, pogotovo od onih koji u „Prvoj ljubavi“ očekuju nešto u stilu L'italianoTota Kotunja, ili nešto o špagetima, fudbalu, strasnom udvaranju i drugim klišeima o Italiji i Italijanima. Ima i toga u Liguorijevim pričama, ali na način oneobičavanja karakterističnog za dobre pripovedače.
Ima u „Prvo ljubavi“ naravno, i fudbala. O tome govori upravo priča po kojoj je ova zbirka i nazvana. Očigledno autobiografska, i ova priča u formi zagonetnog i dvosmislenog pripovedanja na šarmantan način vešto izbegava jedan od italijanskih klišea.
Sve je potpuno u skladu s glavnim motom iz Vergilija koji je pisac izabrao za svoje priče: „Tako na svetu bes čula nadjačava svaku ljudsku rasu, i zveri i morske vrste, životinje i šarolike ptice: ljubav je za sve ista.“ A ljubav kao princip, bilo da je reč o Interu, o zaljubljenom Žbareli, bilo o Ani Person, koja je sreću našla u belom „poršeu“ i na jahti, u ovoj knjizi se dosledno pokazuje, jer je Mario Liguori pisac koji voli svoje junake i svoje teme. Amor mundi, ljubav prema svetu i ljubav sveta, toplina i nežnost, to je Mariov glavni princip. Otuda u ovoj zbirci priča toliko nostalgije, boja, mirisa i ukusa, velikih kiša i velike žege, ili kanikule kako kaže pisac; otuda toliko znatiželje kada je reč o različitim gradovima, ljudima i kulturama.
Zaista „Prva ljubav“ je neka vrsta intimnog putopisa u kojem promiču južna Italija, Švedska, Irska, Bremen, Prag, Novi Sad. Poput slavnog engleskog Poljaka i Mario Liguori koristi lična iskustva putnika koji je živeo i radio u različitim delovima Evrope da napravi distinkcije u mentalitetu, običajima i ljubavima drugih podneblja. Kontrast između severa i juga je ono što ga posebno privlači i na čemu gradi zaplet mnogih svojih priča. I tu je, naravno, opet na klizavom terenu na kojem se lako prave banalna uopštavanja. I iz te zamke se Mario vešto izvlači. Da bi naglasio razliku u shvatanjima, ponašanju i strastima ljudi sa juga i severa Evrope, pisac u priči „Zabranjeno voće“ glavnom liku stavlja u ruke knjigu Đulija Morarija, Ljudi ljubavi i ljudi slobode. A u knjizi piše:
„Na severu Evrope sve je individualno u privatnom životu, a sve kolektivno u javnom. Na jugu, gde je sve tajno u javnosti, a sve javno u privatnoj sferi, čovek se služi društvom kako bi ostvario lične ciljeve. Na severu su tajne male i one mogu, zbog same strukture društva, da se čuvaju. Na jugu jedino ono što se ne radi ne može da se sazna. Što je na severu poznato, na jugu je tajno – i obrnuto.“ Tako se priča „Zabranjeno voće“, uz mnogo citata iz izmišljene knjige, navodno objavljene baš 1976. godine, pretvara u pravu malu sociološku studiju, a čitaocu ostaje i da se zabavi odgonetanjem ko je u stvari taj Đulio Morari.
To što se Mario Liguori pojavio u srpskoj književnosti jeste pre svega potvrda da je globalizacija nezadrživ proces. Mario je takođe potvrda onoga što Vargas Ljosa kaže u jednom eseju pod naslovom „Kultura slobode“, da male i marginalizovane kulture bezrazložno strahuju da će u procesu globalizacije izgubiti svoju tradiciju i svoju kulturu.
Marija bih najviše voleo da nazovem glokalnim piscem. To je termin koji je smislio upravo jedan italijan, Pjero Baseti. Ta mešavina globalnog i lokalnog, precizno definisanog terminom „glokalno“ jeste ono što donose priče Marija Liguorija.
Autor: Dušan Veličković
Izvor: Politika