Elizabet Gilbert govori o romanu „Grad devojaka“

Autorka romana „Jedi, moli, voli“, Elizabet Gilbert ima novi roman. Novinar NPR-a, Skot Simon razgovarao je sa njom o „Gradu devojaka“ koji govori o jednakostima želja. To je priča o devetnaestogodišnjoj Vivijan Moris, koja započinje svoju pripovest u studentskim danima i završava je u svojim devedesetim, pišući dugo pismo ćerci svoje bivše ljubavi, jednoj od mnogih starih ljubavi. I to će vam možda pomoći da donekle razumete njen život. Veći deo je smešten na početak četrdesetih godina prošlog veka na Menhetn – u vreme noćnih klubova, zabave, života na visokoj nozi, promiskuiteta i značajnih ljudi.

Vivijan ima tetku Peg, koja poseduje neku vrstu putujuće glumačke grupe. Šta ona pronalazi u toj grupi što joj nedostaje u životu?

Pronalazi sam život. Ovo je devojka koja je odgajana u veoma konzervativnom okruženju, gde su njeni roditelji određivali kojim tokom će joj se život kretati. I očekivanja su bila da pohađa Školu za devojčice Eme Viljard. I onda da ide na Vasar. I onda se uda za nekog odgovarajućeg. I onda stvori još mnogo malih konzervativaca. (smeh)

Ona je u svemu tome bila nekako ošamućena i izgubljena. Oduševe je šou-gerle koje ubrzo upoznaje, kao i svet senzualnosti i rizika u koji će je one uvesti. I da kažemo da su ove devojke osobe koje eksperimentišu sa granicama svojih moći i lepote na muškarcima Njujorka. I Vivijan počinje da radi isto to.

Mnoštvo živopisnih likova – tu su tetka Peg, Bili, njen bivši, Edna, stara britanska glumica, svi scenski menadžeri. Predstavili ste mnoštvo detalja iz tog vremena, kao na primer cenu pečenog krompira 1940. godine. Kako ste uspeli da zabeležite sve te detalje?

Veoma sam se zabavljala dok sa istraživala za ovu knjigu. To čak ne bih ni nazvala poslom. Ali provela sam oko pet godina, pre nego što sam uopšte i počela da pišem, uranjajući u Njujork četrdesetih godina, čitajući romane Džona O'Hare, vraćajući se i čitajući svaki mogući pregled o pozorištima koji je bilo moguće pronaći, svaku kolumnu Voltera Vinčela – kako bih što dublje obuhvatila sve to.

Drago mi je da ste spomenuli Voltera Vinčela. To moramo da objasnimo: on nije bio samo popularan –današnji kolumnisti u novinama nemaju taj status.

On je bio kralj, kraljevski pisac bolje rečeno. U knjizi sam opisala jedan skandal koji se odigrao, a junaci ga mole da pokuša da ukloni to sa naslovnih stranica. Tada neko izjavljuje: „Ne možeš da moliš Voltera Vinčela.“ On je moćniji od predsednika. I u tom momentu, to je svakako istina. Postoje ljudi koji veruju da je Ruzvelt osvojio svoj drugi mandat tako što je Vinčel rekao milionima svojih sledbenika da glasaju za njega. I oni su sledili njegove instrukcije.

I on je iskoristio svoju ogromnu moć da upozori predsednika Sjedinjenih Američkih Država na Adolfa Hitlera...

Da, jeste.

Hajde da pređemo na seks. Ima mnogo seksa u knjizi. U stvari, sama Vivijan kaže da je dobra u dve stvari – šivenju i seksu. Ali čak i Vivijan otkriva da to može da izazove posledice i patnju...

Oh, svakako. Znate, želela sam da napišem knjigu o promiskuitetnim devojkama čiji životi nisu uništeni njihovim seksualnim avanturama jer, u analima zapadne književnosti, veoma je teško naći priču o ženi koja je iskusila strast i nije potom odmah ubijena – znate, samoubistvo, progon iz društva. Posledice ženske strasti su oduvek bile brutalne. I na to sam želela da odgovorim knjigom. Ali nisam želela da napišem lažnu, seks pozitivnu knjigu u kojoj se pretvaramo da nema posledica zbog promiskuiteta Jer posledice postoje. I Vivijan ih oseća. To je ujed koji oseća do kraja života.

Uz to sam želela da ispričam priču o ženama koje su u stanju da prežive svoje najsramnije greške. Svi mi smo napravili strašne greške, i dok neke od njih možemo da ispravimo, druge ne možemo. Veliki deo knjige posvećen je upravo tome, šta radiš sa sramotom koju ne možeš da popraviš jer neko drugi ne želi da ti oprosti zbog nje. Tako da sam želela da napišem neku vrstu zamršene, zabavne, seksi i pozitivne knjige istovremeno dajući do znanja da je strast zbrkana i neobuzdana kod žena, isto koliko i kod muškaraca.

Drago mi je da ste rekli „zamršene“. Napisali ste u belešci da vam je cilj bio da napišete knjigu koja će kliziti kao šampanjac, lagana i sveža i zabavna. Ali i posle dobrog šampanjca možeš da uradiš stvari zbog kojih ćeš zažaliti.

Devojke u knjizi više brinu o tome da budu slobodne nego da budu zaštićene. I uvek postoji ta devojka. Ta devojka je došla u Njujork kad joj je bilo 19 godina 1940. godine. Ta devojka će uvek postojati. Želela sam samo da podsetim na to da takva devojka nikada neće otići.

Mislim da žensku seksualnost ne treba svoditi samo na temu pristanka na seks. Pristanak je neverovatno važan, ali to nije samo reč. Postoji i ženska želja, koja ima svoju pokretačku snagu. I tu nije reč samo o tome da žena čeka čoveka da dođe i da je pita za nešto i onda ona odluči da li će to dati ili ne. Ženska seksualna želja je jaka, opasna, mračna – i ne želim da zvučim grešno, mislim primalno – nagon koji je isto teško zapaliti kao i mušku strast. I to postoji. A pokušaji da se to ublaži, ukine ili odstrani će, čini mi se, biti uzaludni.

Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Erik Charlton from Menlo Park, USA - Eat, Pray, Love / CC BY 2.0 / Wikimedia commons