Džudi Blum o svom hitu „Bože, da’l si tu? Ja sam, Margaret“

U specijalnom razgovoru za Entertainment Weekly, slavna autorka Džudi Blum govori o posebnoj vrsti higijenskih uložaka, zabranjenim knjigama i holivudskoj groznici. „Ovo je izuzetno emotivan period za mene“, rekla je povodom dokumentarca koji je o njoj snimljen i najnovije filmske adaptacije njenog kultnog romana za mlade „Bože, da’l si tu? Ja sam, Margaret“.

Knjige Džudi Blum pravo su blago – i uvek je pravo vreme da im se ponovo vratimo.

Autorka sada već klasika književnosti za tinejdžere „Bože, da’l si tu? Ja sam, Margaret“ i „Zauvek“ doživljava renesansu vlastite karijere u kasnim osamdesetim godinama života zahvaljujući filmskim projektima. Dokumentarac „Džudi Blum zauvek“ (Judy Blume Forever), koji je dostupan na platformi Prime Video, govori o samoj autorki, a njena knjiga o Margaret konačno je dobila svoju filmsku verziju.

„Džudi Blum zauvek“ predstavlja biografski prikaz njenog života i karijere i sadrži intervjue sa mnogim njenim čitaocima, dok su filmsku adaptaciju njenog najprodavanijeg romana fanovi čekali od momenta kada je objavljen. Džudi Blum je postala poznata po svojoj izbirljivosti kada su u pitanju holivudske adaptacije (i to s pravom), ali je bila uverena da je našla pravi tim nakon što je odgledala film „Kad napuniš sedamnaest“ rediteljke i scenaristkinje Keli Frimon Krejg.

Oba filmska ostvarenja su počela da se prikazuju sa samo nedelju dana razmaka, što je čudan splet okolnosti za autorku koja je izjavila da će roman „Kad se nemoguće desi“ (iz 2015. godine) biti njen poslednji projekat. U poslednjih nekoliko godina, Džudi Blum se ne bavi pisanjem nego vođenjem knjižare koju je otvorila u svom rodnom gradu Ki Vestu, na Floridi.

Sa čuvenom spisateljicom smo razgovarali 2023. godine, usred veoma zahtevne pres-turneje povodom oba filma. Otkrila nam je zašto je konačno došlo vreme da se „Margaret“ ekranizuje, na čemu je insistirala tokom snimanja filmu i šta misli o novim pokušajima da se njene knjige zabrane.

Dokumentarac „Zauvek Džudi Blum“ i film „Bože, da’l si tu? Ja sam, Margaret“ premijerno su prikazani sa samo nedelju dana razmaka. Da li ste to planirali ili se desilo slučajno?

Desilo se slučajno. A i kovid nas je unazadio. „Margaret“ bi bila snimljena godinu dana ranije da nije bilo pandemije.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada su vaše najpoznatije knjige prvobitno objavljene, bili ste u centru medijske pažnje. Da li Vam je čudno to što se ponovo nalazite u tom medijskom vrtlogu u svojoj 85. godini?

Nakon moje poslednje knjige, zarekla sam se da to više neću raditi. Pre šest ili sedam godina napravila sam jedinstvenu turneju povodom romana „Kad se nemoguće desi“. To je bila zaista velika turneja, tokom koje sam obišla Veliku Britaniju i veći deo sveta. Rekla sam sebi: „To je to. Ovo je moja poslednja knjiga. Odlazim u penziju. Neću se više pojavljivati na TV-u. Neću više davati intervjue“. A onda mi se dogodilo ovo.

Vaša dela uglavnom nisu ekranizovana. Poznati ste po tome što nikome niste hteli da date prava za „Margaret“. Zašto nije bilo više adaptacija vaših knjiga? Da li je to bila vaša odluka?

Da. Verujem da su filmadžije iz Los Anđelesa imale stav u stilu: „Bolje da se ne mučimo jer ona neće prodati prava na svoja dela.“ A onda sam dobila novog agenta, kome sam rekla: „Volim filmove, volela bih da neke moje knjige budu ekranizovane, ali ’Margaret’ ne dolazi u obzir.“ I eto nama ekranizacije zbog čega sam jako srećna.

Šta se promenilo? Zašto je ovo bio pravi trenutak za ekranizaciju?

Nije bilo u pitanju vreme, nego tim koji je radio na samoj ekranizaciji. Mislim da nema boljeg tima od Keli Frimon Krejg i Džejmsa L. Bruksa. Pogledala sam njihov zajednički film („Kad napuniš sedamnaest“) i mnogo mi se svideo. Za razliku od svih drugih koji su bili zainteresovani za ovu moju knjigu, Keli je imala prave kvalifikacije.

U nekoliko navrata ste pominjali kako ste morali da ispravite Keli i devojke, kako bi na pravi način odigrale čuvenu scenu: „Moramo – moramo – moramo da uvećamo naše grudi!“

Tako je. Morala sam da im sama pokažem. Keli je to pogrešno radila. A onda mi je rekla: „Ali ja sam to ovako radila“. Tada sam shvatila da nemam pojma kako deca zapravo znaju neke stvari. Pokazala sam im kako smo mi to radile.

Da li je bilo još nekih specifičnosti na kojima ste insistirali ili nekih drugih smernica?

Pa, u knjizi, devojčice kažu da će koristiti samo tinejdž softis uloške. Slučajno sam se zadesila tamo dok su snimali scenu kada dve od njih idu do police i uzimaju uloške. Ne sećam se tačno koje, ali su to bili oni obični. Poludela sam. Kasnije sam nekome rekla da će moji fanovi biti veoma, veoma razočarani zato što se marka uložaka iz knjige ne pojavljuje u filmu. Keli je bila tako slatka i divna i rekla je: „O, Bože, zaboravila sam na to. Nabavićemo ih. Biće tu.“ Greška je ispravljena u postprodukciji, tako da one ipak kupuju tinejdž softis uloške. Bilo je zaista smešno.

U dokumentarcu govorite o tome kako ste pisanje ove knjige doživeli vrlo lično. Da li su glumice Ebi Rajder Fortson (Margaret), Rejčel Mekadams (Barbara) ili ostali uspešno preneli Vaše junake na platno?

Oni su idealna glumačka postava. Nije moglo ispasti bolje. Keli je zaista sjajno napisala scenario. Odrasle likove ne sagledavate samo iz ugla dvanaestogodišnjeg deteta, kao što je to slučaj u knjizi jer je napisana u prvom licu. Koliko Margaret može zapravo da zna o odraslima u svom životu? Keli je uloge roditelja dodelila Rejčel Mekadams i Beniju Safdiju, a ulogu bake Keti Bejts. Od likova iz scenarija je stvorila prave ljude, a onda su glumci to podigli na još viši nivo. Deca su bila zaista odlična, ali odrasli su zaista bili prosto divni, sjajni i fantastični.

Pomalo me je šokiralo to što se kroz film provlači i tema antisemitizma. Da li je to bila Kelina ideja?

To se nalazi i u samoj knjizi, ali većina onih koji su je čitali kao deca, a posle joj se vratili kao odrasli, kažu: „Znate, to nismo primetili kao deca. Zanimalo nas je sve o pubertetu i prijateljima, ali na taj momenat nismo baš obraćali pažnju.“ Smatram da je to zaista odlično, jer ćete nešto drugo moći da iščitate iz nje kao odrasla osoba i što se razlikuje od onoga što pamtite o knjizi.



Da li filmove o Margaret i dokumentarac doživljavate kao dve krajnosti?

Mogu da razumem da se mogu tako doživeti, ali to nije i moj utisak. Jer jedno je nešto što je proisteklo iz moje mašte, a drugo – moj život. Lakše je pogledati film koji je plod mašte; moj život, koji je sveden na 90 minuta, veoma je težak za gledanje. Dokumentarac je sjajno odrađen. Ta deca, koja su sada odrasli ljudi, poželela su nešto da kažu, i trebalo je imati sluha za njih. To nije bilo lako, a ispalo je stvarno prelepo.

Da li još uvek odgovarate na pisma obožavalaca?

Pisma su sada drugačija. Deca ne uzimaju olovku i papir u ruke, ne ližu kovertu, ne lepe markicu i ne ubacuju pismo u poštansko sanduče. To se danas radi elektronskim putem. Međutim, elektronska pisma ne deluju toliko emotivno kao ona prava. Ukoliko dobijem neko zaista iskreno pismo, na njega odgovorim.

Izjavili ste da više nećete pisati romane, ali da li želite da napišete nešto kraće – kratku priču, esej, ili nešto tome slično?

Nikada ne bih mogla da napišem kratku priču. Nikada nisam u tome bila dobra. Dugo sam razmišljala da napišem mini autobiografiju. Moj život od prve do dvanaeste godine. Razmišljala sam o tome zato što sam želela da pišem o svojoj porodici. Ali sada imam pravog biografa koji piše obimnu knjigu o mom životu i radu. On je zaista sjajan. Rekla sam mu da ću sve sama napisati i da može da to iskoristi u svojoj knjizi. Kad-tad će izaći na svetlost dana.

Da li biste želeli da još neko Vaše delo bude preneseno na film?

Univerzal trenutno radi na ekranizaciji knjige Summer Sisters. Još nisu odabrali scenaristu, ali se nadam da će se pojaviti neko kao Keli. Znam da je tako nešto retko, ali bih bila zaista srećna da i ova ekranizacija bude podjednako uspešna. Oduvek sam želela da ova knjiga bude na ekranima.

Tokom karijere, bavili ste se pitanjem zabrane knjiga i veoma ste iskreno o tome govorili. Tema je ponovo aktuelna. Kako se boriti protiv zabranjivanja knjiga?

O tome treba govoriti jasno i glasno. Nikada nemojte zauzeti onaj stav da ste isuviše nebitni da biste se bavili tim problemom. Za sve one koji žele da pomognu i nešto urade, postoje organizacije koje zaista odlično rade na tome da zaštite našu intelektualnu slobodu i pravo naše dece da znaju, čitaju i uče. Treba se udružiti sa nekom takvom organizacijom. Možda bi im pomogla i neka mala donacija. Uradite šta god možete u svojoj zajednici, ali i šire, da bi oni koji žele da zabrane neke knjige znali da nisu moćniji od nas. U današnje vreme, ovakve ideje potiču od vlade i to je veliki problem. Jer nije samo u pitanju šačica ljudi. I šta možemo povodom toga da uradimo? Pa, možemo da glasamo protiv njih.

Neki su želeli da zabrane i Vaše knjige. Šta mislite, zašto su neke knjige, a naročito one koje čitaju deca, toliko na meti?

Ti ljudi žele sve da kontrolišu. Žele da izbrišu istoriju. Ne znam zašto su takvi. Oni žele da imaju potpunu kontrolu nad životima svoje dece. Oni žive u apsolutnom strahu da će se nešto loše dogoditi ukoliko ne budu imali ovakav vid kontrole.

U romanu o Margaret postavljate mnoga bitna pitanja, ali u naslovu postavljate ono najteže: „Bože, da’l si tu?“. Da li je Bog ikada odgovorio na ovo vaše pitanje?

Pa, redovno smo razgovarali, tako da nisam sigurna da li mi je on ili ona ili ko god to bio, govorio šta da radim. Nisam ga zapitkivala šta da radim.

Da li postoji nešto što biste želeli da svaka devojka zna?

Želela bih da svaka devojka dobije iskrene i konkretne odgovore na svoja pitanja, i da se ne plaši da ih postavlja.

Autor: Morin Li Lenker
Izvor: ew.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Elena Seibert