Džon Čiver: „Umetnost pisanja“

Prvi susret sa Džonom Čiverom odigrao se u proleće 1969. godine, odmah nakon izlaska njegovog romana „Bullet Park“. Obično bi nakon objavljivanja romana napustio zemlju, ali ovog puta to nije uradio i zbog toga su se mnogi reporteri istočne obale Amerike zaputili u Osining u državi Njujork. Tamo ih je dočekao ovaj sjajni pripovedač i ponudio im zadovoljstva koje nudi jedan dan na selu – ali i veoma malo razgovora na temu njegovog romana ili samog pisanja.

Čivera prati reputacija da je težak za intervjuisanje. Ne obraća pažnju na kritike, nikada ne čita svoja dela nakon objavljivanja i često nejasno odgovara na pitanja o njima. Ne voli da govori o svom radu (posebno o „jednoj od onih mašina“) jer se radije ne bi osvrtao na to gde je bio, već bi da govori o tome kuda ide.

Tokom ovog razgovora, nosio je izbledelu plavu košulju i pantalone tamno žute boje. Sve u vezi sa njim bilo je neformalno i jednostavno, kao da smo stari poznanici. Porodica Čiver živi u kući izgrađenoj 1799. godine tako da je obilazak samog objekta i okolne zemlje bio obavezan. Uskoro smo se smestili u radnoj sobi na drugom spratu i razgovarali na različite teme: koliko ne voli zavese, radovima na autoputu u blizini Osininga koje je pokušao da zaustavi, putovanju u Italiju, priči koju je trenutno pisao o čoveku koji je izgubio ključeve svog auta tokom pozorišne predstave gde su svi bili goli, Holivudu, baštama i kuvarima, zabavama, Grinviču tokom tridesetih, prijemu televizijskog signala i mnogim piscima čije je ime Džon (posebno o Džonu Apdajku koji mu je prijatelj).

Iako je Čiver o sebi govorio otvoreno, promenio bi temu kada bismo se dotakli njegovog rada. Zar vam nije dosadio ovoliki razgovor? Želite li piće? Ručak je možda gotov, sići ću da proverim. Želite li da prošetate šumom ili možda da odemo na plivanje kasnije? Možda biste radije da se odvezemo do grada da vidite moju kancelariju? Igrate li bekgemon? Gledate li televiziju?

Tokom nekoliko poseta, zaista smo uglavnom jeli, pili, šetali, plivali, igrali bekgemon i gledali televiziju. Čiver mi nije ponudio da sečem drva motornom testerom, a pričalo se da je to aktivnost od koje je zavistan. Poslednjeg dana snimanja, popodne smo proveli gledajući kako njujorški „Metsi“ osvajaju šampionat Amerike u bejzbolu protiv baltimorskih „Oriola“, gde su na kraju meča navijači kidali komade terena kao suvenire. „Nije li ovo sjajno“, ponavljao je misleći i na „Metse“ i na njihove navijače.

Nakon toga smo razgovarali u šumi, i dok smo se vraćali ka kući, Čiver je rekao: „Samo vi idite i spakujte opremu, ja ću odmah doći da vas odvezem na stanicu“. Nakon toga je skinuo sa sebe svu odeću i skočio u jezero uz ogroman pljusak, bez sumnje želeći da se tim kupanjem pročisti od još jednog intervjua.

Donosimo vam deo našeg razgovora: 

Čitao sam ispovesti pisaca o stvaranju romana: „Ako želite da budete istiniti u odnosu na stvarnost, počnite da lažete o njoj“. Šta Vi mislite o tome?

To su gluposti. Prvenstveno, reči „istina“ i „stvarnost“ nemaju nikakvo značenje ukoliko nisu smeštene u razumljive referentne okvire. Ne postoje tvrdokorne istine. Što se laganja tiče, deluje mi da je laž važan element u pisanju. Deo uzbuđenja pri slušanju priče je mogućnost da budete zavarani ili obuzeti. Nabokov je majstor u tome. Govoriti laži je vrsta majstorije koja izlaže naše najdublje poglede na život.

Možete li nam dati primer besmislene laži koja mnogo govori o životu?

Naravno. Zaveti svete bračne zajednice.

Šta je sa verodostojnošću i stvarnošću?

Verodostojnost je, po mojim shvatanjima, tehnika koju neko koristi kako bi uverio čitaoca u istinitost onoga što mu govori. Ako zaista veruje da stoji na tepihu, možete ga izvući ispod njega. Naravno, verodostojnost je takođe laž. Ono što sam oduvek želeo od verodostojnosti je verovatnost, a to je umnogome način na koji živim. Ovaj sto deluje stvarno, korpa za voće je pripadala mojoj baki, ali neka luda žena bi mogla ući kroz ta vrata svakog časa.

Kako gledate na odvajanje od knjiga nakon što ste ih završili?

Obično osećam klinički umor nakon napisane knjige. Kada je moj prvi roman, „The Wapshot Chronicle“, završen, bio sam veoma zadovoljan. Otišli smo u Evropu i tamo ostali neko  vreme tako da nisam čitao kritike i nisam znao za neodobravanje Maksvela Gizmara gotovo deset godina. „The Wapshot Scandal“ je bio drugačiji. Nikada mi se nije dopadala ta knjiga i kada sam je završio, osećao sam se loše. Želeo sam da je spalim. Budio bih se noću i čuo Hemingvejev glas – nikada nisam čuo Hemingvejev glas, ali je bez sumnje bio njegov – kako govori: „Ovo je mala patnja. Velika patnja dolazi kasnije.“ Ustajao bih i sedeo na ivici kade pušeći cigarete jednu za drugom sve do tri ili četiri sata izjutra. Jednom sam se zakleo mračnim silama s druge strane prozora da nikada, nikada više neću pokušati da budem bolji od Irvinga Valasa. Nije bilo tako loše posle romana „Bullet Park“ u kome sam uradio upravo ono što sam želeo: tri književna lika, jednostavna i rezonantna proza i scena u kojoj čovek spašava svog voljenog sina iz vatre. Rukopis je svuda prihvaćen sa velikim entuzijazmom, ali kada se Bendžamin De Mot iskenjao po njemu u „Tajmsu“, svi su pokupili svoje klikere i otrčali kući. Povredio sam levu nogu na skijanju i završio toliko siromašan da sam morao da izvadim radne papire za svog mlađeg sina. Jednostavno, bilo je to pitanje loše novinarske sreće i preuveličavanje mojih sopstvenih moći. Bez obzira na sve, kada završite roman, kako god on bio prihvaćen, nastaje neka vrsta odstupanja od mašte. Ne bih to nazvao rastrojstvom. Ali završiti roman, pod pretpostavkom da je to ono što želite da radite i shvatate ga veoma ozbiljno, nesumnjivo je vrsta psihološkog šoka.

Koliko je potrebno da taj psihološki šok prođe? Postoji li terapija?

Nisam siguran da razumem šta smatrate terapijom. Da bih smanjio stanje šoka, igram igre sa kockicama, napijam se, idem u Egipat, kosim poljanu, šrafim. Skačem u hladno jezero.
 
Da li likovi mogu preuzeti sopstveni identitet? Da li ikad postanu toliko nekontrolisani da jednostavno morate da ih izbacite iz dela?

Legenda o tome kako likovi pobegnu od svog autora – drogiraju se, promene pol ili postanu predsednik – implicira da je pisac budala bez ikakvog znanja ili sposobnosti. To je apsurdno. Naravno, svaka procenjiva vežba mašte zasniva se na veoma složenom bogatstvu sećanja koje zaista uživa u ekspanzivnosti – iznenađujući obrti, reakcija na svetlost i tamu – svakog živog bića. Ali zamisao da autori trče unaokolo bespomoćni pred kretenskim plodovima svoga stvaranja je za svaki prezir.

Mora li pisac biti i kritičar istovremeno?

Ne posedujem rečnik jednog kritičara i imam veoma slabe kritičke sposobnosti, i to je, mislim, jedan od razloga zašto izbegavam intervjue. Moje kritičko shvatanje književnosti je najvećim delom na praktičnom nivou. Čitam ono što volim, i to može biti bilo šta. Kavalkanti, Dante, Frost, bilo ko. Moja biblioteka je užasno nesređena i neorganizovana; samo izvučem ono što želim. Ne mislim da pisac snosi odgovornost da posmatra književnost kao trajni proces. Verujem da je veoma mali deo književnosti besmrtan. Znam za knjige koje su mi tokom života predivno poslužile, a zatim su gubile svoju korisnost, ponekad veoma brzo.
 
Razgovor vođen u jesen 1976.

Autor: Anet Grant
Izvor: theparisreview.org