Iako veći deo javnosti autore ovih romana percepira kao ideološki suprostavljene, u Isledniku Dragana Velikića i Osami Vladimira Kecmanovića dosta je zajedničkih imenitelja; tu su hvatanje u koštac sa nasleđem ličnih i šire zahvaćene prošlosti, zagledanost u suštinu pripovedanja i nepouzdanu bit pripovedača, kao i polemisanje za literarnom potentnošću nimalo jednostavnijh identitetskih pitanja. I tu je, naravno, dobra književnost.
Islednika su u promotivnoj kampanji nazivali „Velikićevim najličnijim romanom“, što, pak, nije najpreciznija odrednica; naime, Dragan Velikić i u svom Isledniku (objavila Laguna) prilično nedvosmiosleno nastavlja prethodnu dugu nit proznih dela, nit koja se bez previše dvoumljenja da podvesti pod okrilje introspektivo-kontemplativne, jasno lično intonirane i geopoetski obojene proze. U tom smislu, Islednik, ta priča o književniku u „ozbiljnim godinama“ koji nakon majčine smrti kreće da rasplete klupko njene specifične ličnosti i prošlosti, prateći i fizičke tragove i geografske putanje, ne predstavlja iznenađenje za one upućene u Velikićev nemali književni opus. Glavni junak, nošen verom u maksimu da je svet nedeljiv, a da se nešto slično da izreći i na račun lično shvaćenog pojma vremena, nastoji da prodre u predugo zatomljene tajne, od koji, kanda, zavisi i mnogo toga u sadašnjosti. Islednik na koncu priče biva vrlo dobar i uspešno izveden, a svakako i najkomunikativniji Velikićev roman dosad. Utisak jedino kvare povremena iskliznuća u eseijstiku, koja uz to počivaju na previše ogoljenim i potrošenim opštim mestima zazora od nevesele sadašnijosti i poraznog stanja duha većine, a koja narušavaju i ritam i ton priče, možda i nepotrebno uznemiravajući fino poetsko tkanje koje obilato okružuje te suvišne ispade na tragu bojažljivije shvaćenog Tomasa Bernharda, zvezde-vodilje svih naših osvedočenih i novopridošlih mizantropa.
Mnogo toga sličnog sličnog szatičemo i u Osami Vladimira Kecmanovića; nimalo iznenađujuće, Kecmanović se i ovde vraća Bosni kao mitskom mesto za svako preispitivanje težine tereta usložnjenih identiteta, toj svojoj fascinaciji još od od dana romana Feliks i Top je bio vreo. Za početak dobra vest za one koji su Kecmanoviću zamerali taj mikro-izraz, pogrdno ga označavajući dubioznom etiketom ‘enter’ književnosti – iako pogled na grafičko rešenje teksta navodi na pogrešan zaključak, Osama (takođe u izdanju Lagune) donosi osetno više teksta. Kecmanović ovde primenjuje ich formu, ispovednu strukturu u kojoj bogomdani (usmeni) pripovedač, izmešten u daleku Ameriku, slučajnom poznaniku sa balkanskih adresa, a iz suprostavljenog „plemena“ gotovo u jednom dahu saopštava priču o neobičnom sledu događaja i jednom istinskom identitetskom zamešateljstvu u neznatnoj kasabi uoči, tokom i nakon dana i godina ratnih sukoba na bosanskom tlu. Kecamanović lako i književni efektno poentira, a osim toga pokazuje zavidne domete na planu svega po priču i literaturu važnog – ima priču, zaplet, zanimljive i upečatljive likove, smisao za detalj i odrešitost po pitanju izabranog stila. Doduše, drastično primenjeno jezičko ruho (insistiranje na bošnjačkom narodskom govoru prepunom turcizama, sinkopa i ostalih začkoljica) može da predstavlja prevelik izazov za ovdašnje čitaoce, i to ne isključivo one iz redova jezičkih puritanaca i histerika. Jedina suštinska zamerka, pak, da se izreći na povremeno neoprezno i sasvim izlišno pribegavanje citaranju i formi viceva.
Autor: Zoran Janković
Izvor: citymagazine.rs