Dušan Miklja – kad stvarnost nadmaši fikciju

Iako je iracionalna glad za vlašću možda univerzalna i opšteljudska, kako sugeriše „Hronika nastranosti“ pisca i novinara Dušana Miklje, manifestacije ludila koje ta glad rađa ipak su specifične i neponovljive, i to do te mere da se o njima može napisati knjiga maštovitija i neverovatnija od fantazije. Pričajući (istinite) priče o samovolji, taštini i okrutnosti vlastodržaca iz raznih krajeva sveta, Miklja piše zabavnu, a ipak neveselu pripovest o mračnoj i nastranoj prirodi čovekove opsednutosti pozicijom moći.

Dušan Miklja je autor zbirki priča „Sultan od Zanzibara“, „Kosmopolitske priče“, „Bilo jednom u Beogradu“, „Hronika nastranosti“,kao i njenih proširenih izdanja „Dranje dabrova“ i „Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji“, „Potapanje Velikog ratnog ostrva“, zatim romana „Afrikanac“, „Grand central“, „Put u Adis Abebu“, „Krpljenje paučine“, „Kraj puta“ i „Njujork, Beograd“, putopisno-esejističke proze „Crni Sizif“, „Trbuh sveta“ i „Putopisi po sećanju“...

Strastveni putnik, Miklja je obišao pet kontinenata i više od 90 zemalja. Radio je kao dopisnik iz Najrobija, Adis Abebe, Rima, Njujorka i Brisela. Bio je u mirovnim snagama i diplomatiji. Lično je poznavao mnoge državnike, ali i gerilske vođe.  

 „Hroniku nastranosti“ dopisivali ste već nekoliko puta, kako sami kažete, nova građa za nju neprestano se pojavljuje. Da li vam je neko istorijsko razdoblje ipak inspirativnije od drugih?

– Razdoblje u kojem živimo je uvek podsticajnije od bilo kog ranijeg. Istorija se, doduše, ponavlja ali ne obavezno na isti način. Neizmenjeno, takoreći večno svojstvo vlasti (što je – uz podaništvo – tema „Hronike nastranosti“) je da nastoji da se održi po svaku cenu ali da u različitim epohama koristi i različite metode. U ranijim istorijskim razdobljima nasilje je bilo takoreći ogoljeno, svima vidljivo. Sada se više pribegava svakojakim manipulacijama, što će reći lažima i prevarama – sa istim ishodom i posledicama. Dužnost je pisca da ih uočava i žigoše ili kako to kaže Ginter Gras, gotovo u vidu naloga: „politiku valja razobličiti pre nego što se preruši u istoriju“.

„Hronika nastranosti“ između ostalog pokazuje i da nastranosti ljudske prirode oličene u hirovima vlastodržaca nemaju geografski predznak. Možete li ipak, iz svog hroničarskog iskustva, da izdvojite neki deo sveta koji je (donekle) ostao imun kada je o ovoj bolesti reč? Odnosno, postoji li ikakav (antropološki) recept za očuvanje zdravog razuma među onima kojima pripada vlast?

– Prirodno je da političke nastranosti najpre uočavate u sredini u kojoj živite ali je istina da su one prisutne u celom svetu. Ako postoje razlike one svakako nisu ni geografske ni antropološke. Rekao bih da su pre posledica nejednakosti u razvoju, što će reći u različitim nivoima političke zrelosti i opšteg obrazovanja. Vlastima, otuda, nije stalo do kulture ne samo zbog oskudice novca već i zbog toga što sa neukim ljudima mogu lakše da manipulišu. Da ih bezočno varaju. Odsustvo autonomne kritične svesti je, najzad, uvek u neposrednoj vezi sa odsustvom uvida u to da se može i drugačije i časnije živeti. Što se tiče vlastodržaca, svoju najčešće bolesnu zavisnost od vlasti ispoljavaju i tako što se malo ko od nje dobrovoljno odrekao čak i kada bi pravovremenim odlaskom sa nje sačuvali ne samo ime i ugled već ponekad i sam život.

Iako nose podnaslov „Istinite priče o vlasti i podaništvu“ priče koje čine vašu knjigu se u velikom delu čine potpuno nadrealnim. Jeste li imali sumnje u verodostojnost neke od njih kada ste ih prvi put čuli?

– Ne samo istorija, već i to što nam se svakodnevno događa, svedoče da je život maštovitiji od svake fantazije. Stvarnost, drugim rečima, nadmašuje fikciju. Prelistavajući ovih dana priče iz „Hronike nastranosti“ i sam sam se čudio. Iako su i ličnosti i događaji verodostojni, pitao sam – da li je, bože, to moguće. Šta se to zbiva sa ljudima na vlasti da zaborave da su, kako je to Eshil govorio „jednodnevne muve“, da poveruju da su bogovi koji će večno vladati?!

Koju biste priču izdvojili kao najneverovatniju ili najapsurdniju?

– Gotovo sve priče su neverovatne ili apsurdne. Ili, kako ste vi primetili, nadrealističke. Dovoljno je da pomenem samo neke koje takvo stanovište potvrđuju. „Imaginarni muzej“ je priča o tome kako se u dalekoj azijskoj zemlji muzej koji se puni svim predmetima koje Veliki vođa dodirne neprestano širi na račun zemlje koja se smanjuje, „Lombrozov učenik“ govori o karabinjeru koji je predložio da se u Evropsku uniju primaju samo došljaci sa stopalom manjim od broja četrdeset i šest. Ciljao je pri tome na Afrikance koji hodaju bosi te moraju imati velika stopala zaboravljajući da on sam ima stopalo veće od pomenutog broja. U priči „Rat koji je skrivio Euklid“ otkriva se, opet, kako su zaraćene strane u jednom afričkom ratu tvrdile da obe napreduju što se pokazalo kao istina jer su se kretale paralelnim putanjama ali u suprotnim pravcima. U „Parku prijateljstva“, opet, sa pomalo ezoteričnim začinom, govori se kako drveće koje su zasadili despoti brže raste i guši ono zasađeno rukom demokratskih državnika. U priči „Prijem za princa“ saznajemo kako se godišnjica nezavisnosti jedne azijske zemlje, posvećena patnjama naroda u njoj, lako pretvara u proslavu rođendana princa i razuzdanu zabavu. U „Pismonoši kominterne“ vidimo opet kako se ličnost skromnih osobina preobražava u revolucionarni mit. I tako redom u nedogled . Rekao bih da su sve priče u ovoj hronici neverovatne i zbog toga, kako je primetio Mihajlo Pantić, „apsolutno literarno istinite“.

Poseban deo vaše knjige posvećen je podanicima, bez njih nastranosti vlasti teško da bi i bilo. Šta je to što ljude čini podložnim podaništvu?

– To je već aksiom prema kome su to dve strane iste medalje. Da nema podaništva ne bi bilo ni autokratske vlasti. Ljudi su podložni podaništvu iz mnogih razloga: zbog straha, egzistencijalne strepnje, koristoljublja, zavisnosti od vođa kojima su opčinjeni čak i kada ih lično iskustvo upućuje na sumnju i otpor, najzad, i zbog nedopustive komotnosti da svoju sudbinu, sam život, prepuštaju drugima.

Ima li u našem narodu nekih mentalitetskih specifičnosti kada je o podaništvu reč?

– Pa ne bi se baš moglo reći da se ljudi kod nas mnogo ustežu u dodvoravanju vlastima, koje isto tako izneveravaju i napuštaju kada se promene. Ako hoćete dokaz za to, pogledajte broj članova vladajuće stranke. Kod nas ih je više nego u vladajućim partijama u državama sa deset puta više stanovnika.

One koji su im kvarili sliku o sopstvenoj umišljenoj veličini, vladari su u prošlosti progonili, zatvarali, ubijali ili domišljato, kako navodite u priči „Nojeva barka“, vodili svuda sa sobom da bi ih držali na oku. Danas ih u većem delu sveta, čini se, uglavnom ignorišu. Da li otpor postaje uzaludniji ili samo mehanizmi represije postaju perfidniji?

– Već sam na to pitanje odgovorio da se vlast danas više služi manipulacijama, što će reći lažima i prevarama. Moglo bi se, otuda, reći, kako je i formulisano vaše pitanje, da su mehanizmi represije sve perfidniji.

Koliko vam je trenutna domaća i svetska politička scena inspirativna?

– Veoma. Pogledajte samo Trampa. Pokazalo se da su njegovi sunarodnici zaista u pravu kada govore da u Americi svako može da postane predsednik. Naročito ako je bogat, što se, valjda, podrazumeva.
 
Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula