Dušan Krtolica: Slobodan sam kad crtam

Dušan Krtolica ima 17 godina i pravi je crtački genije, a njegov talenat je nadaleko poznat. Ovaj mladić stvorio je mnoštvo crteža kao i „Enciklopediju praistorijskih životinja“. Još kao dete pohađao je školu slikanja i crtanja kod akademskog slikara Zorana Čalije, a sada ide u srednju umetničku školu za dizajn. U razgovoru za Nova.rs Dušan je ispričao kada je počeo da se bavi crtanjem, otkud tolika ljubav prema životinjama, a govorio je i o planovima za budućnost.



Kada si počeo da crtaš i zašto baš životinje?

Počeo sam da crtam jako rano, kada sam imao dve godine. To su bili neki oblici koji su vrlo brzo prerasli u životinje. Verovatno sam ih video negde na televiziji. Sa 4 godine roditelji su primetili da moji radovi postaju sve ozbiljniji i upisuju me u školu slikanja kod akademskog slikara Zoran Čalija gde sam kroz igru stekao i prva znanja o umetnosti. U školi sam bio ubedljivo najmlađi ali i najneposlušniji đak, jer sam sve radio na svoj način. Jednom je profesor doneo kavez sa pticom koju je trebalo da nacrtamo. Ja sam nacrtao pticu bez kaveza kako leti preko šume, što ga je potpuno oduševilo. Bilo je mnogo dogodovština iz tog perioda. Jednom prilikom otac, koji je sportista, zadirkivao me je da sam se ugojio i da ako tako nastavim neću nikad imati trbušnjake. Ja sam to veče sebi flomasterom nacrtao savršene trbušnjake koje sam sutra svima sa ponosom pokazao. I danas me često zadirkuju zbog toga.

Mnogi te smatraju vrhunskim umetnikom. Misliš li ti za sebe da si umetnik?

Sebe nikad nisam smatrao nekim vrhunskim umetnikom, iako su mnogi svetski mediji o mom talentu pisali upoređujući me sa poznatim slikarima.

Kako ti doživljavaš umetnost i na šta prvo pomisliš kad čuješ tu reč?

Mislim da je umetnost sloboda izražavanja. Samo kada sam slobodan mogu da stvaram, nije važno gde i kako. Često sam na času, slušajući neko predavanje, u glavi stvarao čitave svetove, koje sam posle prenosio na papir.

Zašto crtaš baš životinje i koja je tvoja omiljena životinja?

Životinje su me uvek fascinirale zbog svoje složene građe i zbog mogućnosti da se evolutivno prilagode bilo kojoj životnoj sredini, čak i kad je ona potpuno surova, a nemam neku omiljenu životinju.

Hafington Post je pisao o tebi. Svetski mediji su se zainteresovali za tvoj rad, a kažu i da si Direr u Srbiji. Kako to komentarišeš?

Kada je Hafington Post pisao o meni ja sam išao u, mislim 4 razred osnovne škole, i moram priznati da nisam imao pojma ko su oni, a i nije me mnogo zanimalo. Imao sam svoj svet u kome sam se savršeno snalazio i to mi je bilo najvažnije. Tek kasnije, kad su me ljudi počeli prepoznavati na ulici, jer su i drugi mediji preneli taj članak, osećao sam se pomalo čudno, ali sam se brzo navikao na medijskju pažnju.

Objavio si „Enciklopediju praistorijskih bića“. Kako je došlo do toga?

Oduvek sam maštao o tome da napišem jednu „Enciklopediju praistorijskih životinja“. Čak i dok još nisam znao da pišem ja sam ispod crteža životinja stavljao crtice umesto reči. Kasnije je to postalo mnogo ozbiljnije. Morao sam da pročitam ogromnu količinu enciklopedija na srpskom ali i engleskom jeziku. Da sve podatke do kojih sam došao sažmem i sistematiuzujem u glavi, da uradim ilustracije životinja sa tačnim anatomskim opisom, i kad sam napunio 13 godina „Enciklopedija“ je bila završena. Objavljena je godinu dana kasnije u izdanju Lagune.

Da li planiraš da napišeš još neku?

Možda ću u budućnosti napisati još neku encilopediju, jer u glavi imam kompletan tekst samo mi treba vreme da uradim ilustracije.

Vuk Bojović ti je dodelio stipendiju. Kako je izgledalo tvoje poznanstvo sa njim?

Vuka Bojovića sam upoznao u petom razredu osnovne škole. On je čuo od jedne novinarke da ima neki dečak koji zna puno o životinjama i želeo je da me upozna. Kada sam došao u njegovu kancelariju tu je već bilo desetak ljudi za koje sam kasnije saznao da su poznati vajari, novinari i slikari. Čim sam ušao pitao me je koje životinje znam. Rekao sam mu: „Sve“. Zatim me je pitao da li znam šta su lemuri? Ja sam već tada znao preko 50 vrsta lemura. Kada sam kreno da mu nabrajam gledao me je u neverici a kada sam završio prekrstio se i rekao: „Čudo“. Mislim da čak i imam taj video pošto su neki snimali naš prvi susret. Bilo je puno dogodovština sa Vukom Bojovićem. O nekima sam već i ranije pričao za medije. Naše poznanstvo i druženje nije trajalo vremenski dugo zbog njegove iznenadne smrti, ali je bilo izuzetno, jer je on sam bio izuzetan čovek. Strašno mi je bilo žao kada sam čuo da je umro. Planirao je čak i da snimimo zajedno čitav serijal emisija na temu životinje i prirode.

Koji je tvoj najveći umetnički izazov?

Moj najveći umetnički izazov je nastao u snu. Sanjao sam krdo antilopa kako galopira kroz moj stan. Kada sam se probudio rekao sam tati da mora da mi nađe ogroman papir. To je bilo gotovo nemoguće pa sam se obratio prijateljima preko fb i ubrzo mi je jedna gospođa iz Amerike poslala rolnu najkvalitenijeg papira od deset metara. Našao sam najduže rastojanje u mom stanu gde sam mogao da crtam i tako je nastao jedan od mojih najvećih radova sa antilopama koje galopiraju. Posle sam crtao još zahtevnije radove koje sam prodavao kupcima širom sveta.

Kakve planove imaš za budućnost?

Svi moji planovi u budućnosti vezani su za umetnost, odnosno za neki spoj umetnosti i nauke. Šta će to biti konkretno ni ja ovog trenutka ne znam.

Šta bi poručio mladima u Srbiji koji vole umetnost, ali se na neki način plaše da istupe tako kao ti?

Mladima u Srbiji bih poručio da svako od nas ima neki svoj talenat, ali da svaki talenat nosi sa sobom i odgovornost. I što je veći talenat veća je i odgovornost. Ako mnogo radite rezultati će sigurno doći. Zato samo hrabro i napred.


Autor: Milica Božinović
Izvor: nova.rs