Delfi Kutak je pročitao: „Roman o Londonu“

Želju da pročitam ovaj roman dobila sam nakon što ga je prijatelj naveo kao jedan od deset najznačajnijih romana na našem jeziku. Shvatila sam da odavno nisam čitala Crnjanskog, da se „Seoba“ skoro i ne sećam, da od „Dnevnika o Čarnojeviću“ pamtim uglavnom atmosferu („jesen, i život bez smisla“) i da u stvari najbolje poznajem poeziju velikog pisca, njegovu „Liriku Itake“ i ostatak njegovog poetskog stvaralaštva, jer poeziju čitam svakodnevno, bez reda i plana.



Zašto „Roman o Londonu“? Zbog čega naslov nije „Život u Londonu“, „Smrt u Londonu“, nešto treće što nas ne bi zavodilo da očekujemo mnogo o samom gradu? Jer mi upoznajemo vrlo malo žitelja ovog velikog grada i, zapravo, sve vreme pratimo bračni par, ruskog emigranta Rjepnina i njegovu (deset godina mlađu) ženu Nađu. Da li su baš oni prave osobe da nam ispričaju priču o Londonu? Možda smo od njih mogli pre da očekujemo priču o Rusiji, a priču o Londonu da tražimo od rođenog Engleza?

Ali da krenemo od početka. Bračni par je u London stigao nakon potucanja po drugim gradovima; jedno vreme živeli su i u Parizu. Rjepnina neki zovu princem, drugi grofom („grafom“). On je nesumnjivo plemenitog porekla, iako odbija kvalifikaciju „princ“. Naravno, kao i mnogi Rusi plemenitog porekla morao je da izbegne, da se ukloni od „crvenih“. Nađu je video kako na pristaništu sedi na nekom kovčegu i plače, praćena svojom pratiljom i zaštitnicom. I Nađa pripada višem staležu, kao ćerka generala. U trenutku kad se srećemo s ovim likovima, Rjepnin nema posao, Nađa šije lutke i svakodnevno ih nosi u grad sa periferije u kojoj žive. Tako se izdržavaju. Ponekad im pomogne prijateljica, grofica kod koje Nađa odlazi i odnosi joj jednu po jednu od svojih večernjih haljina i ostale predmete iz „nekadašnjeg“ života. Rjepnin, čije ime gotovo niko ne ume da izgovori, radio je u školi jahanja, a onda je i to propalo. Pokušava da objavi neku svoju knjigu o lovu na Kavkazu, bez uspeha. Pomoć, koja bi mogla da stigne od organizacija u koje se udružuju emigranti i političke izbeglice, ne dolazi jer je Rjepnin sa svima pokvario odnose i rešio da ne prihvata ništa od njih. Ljudi u susedstvu nalaze da je njegova žena prijatna, a on gord i ciničan, neprijatan i nepristupačan; tako izostaju i neka moguća intenzivnija druženja sa ljudima u okruženju.

U biroima gde čovek, već pedesetogodišnjak, traži zaposlenje, predlažu mu da pre svega promeni ime. Taj savet čuje se više puta, na raznim mestima. Simbolika ovog zahteva je jasna – morao bi što pre da zaboravi svoje poreklo, svoj negdašnji život, običaje i obrazovanje, i da počne sasvim otpočetka. To bi bilo moguće, uz malo vere o smislu predavanja sebe jednoj novoj zajednici, osnovanoj na humanijim osnovama, zajednici u kojoj prestaje važnost ličnog imena i identiteta, zarad nekog imaginarnog „mi“, koje obećava bolji život i sreću. Jedno takvo uređenje – sa svim tim karakteristikama – niknulo je na mestu od kojeg je pobegao (i koje ne može da prežali). Možda tamo i pored obećanja pravednijeg života nije sve organizovano po pravdi. Ali je li u Londonu? Gledamo taj grad kroz Rjepninove oči i vidimo njegov cinizam i otpor da se prepusti njegovim strujanjima. Možemo optužiti bivšeg plemića da je u pitanju samo sujeta i teško odricanje od povlastica koje je jednom imao. Ali je li to pravi razlog?

Pisac meša svakodnevicu bračnog para sa njihovim sećanjima, kroz koja se postepeno, kako radnja teče, upoznajemo sa prirodom razočaranog i krutog „grafa“, koji se teško miri sa situacijom u kojoj su se našli. Kućerak u kome žive je neuslovan, dešavaju se kvarovi. Celo naselje ostaje bez vode. Drva za ogrev, hrana – ponestaju. On odlazi u grad i prihvata poslove koji se nude – radi u obućarskoj radnji, radi kao nosač u knjižari, kao konjušar na imanju grofice. Nijednom ne vidimo da ga gordost tera da se oseća neprijatno što radi takve poslove ili da prezire ljude sa kojima ih deli. Ali vidimo njegov duboki prezir prema sistemu, prema gradu u kome se živi tako da se po ceo dan dirinči u podrumima, magacinima, da se vuče po autobusima ili – kao njegova Nađa – da se lutajući gradom nutkaju sopstveni proizvodi iz dućana u dućan, da bi se jedva preživljavalo, da bi se na kraju sve to završilo jeftinom zabavom, neadekvatnim brakovima i seksualnim igrarijama jer „seks je koren svega“, kako mu je poverila mlada žena u parku. (Na više mesta, autor će varirati ovu misao, koje se Rjepnin gnuša, iako naravno zna da je to sila koja se teško može ignorisati. Ali Rus, pravi Rus, gine u sebi i kida se, propada ili se uzvisuje zbog nekih sasvim drugih ideja, zbog možda pogrešnih, ali ipak dubljih ideala, i te ideale u sebi oseća svaki – i najsiromašniji mužik i onaj princ ili graf koji je morao da pobegne iz svoje zemlje.) Nađa je potpuna suprotnost svim ženama koje se u knjizi pojavljuju, i koje sve žele „samo koit“, bilo da su udate ili same. Nađa i Rjepnin imaju odnos pun ljubavi i poštovanja, u kome jedno drugom i posle toliko godina braka i dalje govore „vi“. Ono zbog čega Nađa možda pati (iako se o tome skoro uopšte ne govori) jeste činjenica da (još) nemaju decu. Ona povremeno odlazi kod lekara, a njemu objašnjava da je to „zbog nekih ženskih stvari“. On se previše ne raspituje, toliko je velik stid koji među njima vlada i koji je deo njihovog vaspitanja ponetog iz zemlje (kulture) iz koje su potekli. Njihov je odnos i nežan i puten, nije lišen nijedne dimenzije, ali su opisi njihove ljubavi, pa i telesne, takvi da prave naglašeni kontrast u odnosu na epizodne scene ljubavi slučajnih Rjepninovih poznanika i poznanica, koji su podlegli zakonitosti – seks je koren svega. Rjepnin nije puritanac, nije neko čijim bi se rezonovanjima nasmejali kao detinjastim. Žene ga saleću svud gde se pojavi, jer njegova intrigantna pojava, njegov izgled naglašeno drugačiji od tipičnog Londonca i glas koji ga prati, izazivaju u njima u najmanju ruku radoznalost. I poslednji pokušaji da preko poznanika upoznatih na kratkom odmoru promeni svoju ekonomsku situaciju završavaju uvek neuspešno, jer ta lakomislenost ljudi s kojima dolazi u dodir, njihova pohlepa, njihovi politički stavovi, putenost njihovih žena – sve to odbija ga svom silom i sve je to London koji on ne može da zavoli i da se asimiluje.

Nađa i Rjepnin pokušavaju jedno drugo da spasu. On nju tako što će je naterati da ode u Ameriku kod svoje rođake i zaštitnice, ona njega tako što će ga nagnati da iskoristi poznanstva, a potom – kad vidi da to neće uspeti – uklanjajući mu se na putu, smatrajući da mu je samo na smetnji. To njihovo razdvajanje je zapravo najpogrešniji potez, jer ono što ih je držalo u životu i davalo tom životu plemenitost i smisao jeste upravo njihov odnos – ostrvce u besmislu.

Crnjanski je i sam imao svoju londonsku epizodu, i verujem da je roman prepun autobiografskog (ali nisam htela da čitam o tome, da mi biografija ne bi odvukla pažnju – jer misao autora svakako nikad nije da obavesti čitaoca o svojoj biografiji, već da koristeći te elemente podeli sa njim određene ideje, sadržaje, određenu lepotu i muku, sve ono što je nabujalo u njemu, što se preliva preko kalupa njegovog bića i traži da bude uobličeno). Rečenice njegove su nam dobro poznate (razlika, u odnosu na „Seobe“ je što nema arhaičnog prizvuka, ali je ostala poetičnost, refreničnost koja se postiže povremenim vraćanjem na ono već rečeno, majstorstvo u opisu prostora, bez preteranog cifranja, i duševnih stanja – bez moralisanja). On ne brani svog junaka, ne kaže nam da on nije gord, da nije ciničan, razmažen životom plemstva, da nije luzer, gubitnik koji ne može da se prilagodi novonastaloj situaciji. Naprotiv, on nam govori kako njegov „princ“ propušta brojne prilike da situaciju učini boljom, prilike koje bi neko drugi oberučke prihvatio, puštajući na taj način ženu da donosi novac u kuću; i pušta nas da sami zauzmemo stav, da ga osudimo ako treba, da ga proglasimo nesposobnim. Njegov junak pati za Rusijom (ne za svojim bogatstvom), i spreman je da čak i Crvenu armiju brani (iako je emigrant) gledajući jednu poražavajuću istinu – svetski poredak nakon ratova, koji je nešto drugo od onog šta su mnogi zamišljali. Zar su se svi oni za to borili? I sam je učestvovao u Prvom svetskom ratu, ali, kao i mnogi borci, kao i mnogi istrošeni i umorni ljudi, sluđeni potucanjem po svetu, promenama poslova, nemaštinom, izneverenim nadama, licemerjem politike i organizacija, lakomislenošću ljudi – on posustaje. A onu jedinu koja je njegova snaga i podrška (jer, on u Londonu, a i na svetu, nema nikog drugog), poslao je daleko od sebe...

Neko je nedavno rekao da je ovo najdepresivniji roman naše književnosti. Crnjanski je u mnogo čemu preteča, i njegovi romani ne slede, nego daleko prethode potonjim strujama (čak i u svetu). Ovakvih romana, danas, možda ima mnogo (u tematskom smislu). Razočarani ljudi u velikim gradovima otkrivaju umesto blistavosti svu nakaznost i nepravdu, a izlaza ni za lek. Njegov Rjepnin je obrazovan čovek koji govori više stranih jezika, koji u razgovorima otkriva svoje bogato obrazovanje kroz aluzije i reference (roman nije pretrpan njima, ali ih ima dovoljno). On ne može da iskoristi svoj potencijal. Ono što je ponižavajuće u njegovim poslovima nije mala zarada, nego potpuno neobraćanje pažnje na te potencijale. Može li se živeti u društvu bez ideala, bez dubine, bez mogućnosti da se potencijali stave u službu dobra, a na kraju i bez ljubavi? Bez prijateljstva, bez prave topline u odnosima, bez razmišljanja o nekom sutra?

Ovo je, bez svake sumnje, roman o Londonu. I o svetu, modernom svetu, kapitalističkom svetu, nasleđu buržoaskih revolucija i svetskih ratova vođenih zbog novca, zbog moći, zbog teritorijalnih raspodela, zbog budućeg lakomislenog života, zbog „vrlog novog sveta“ u kojem je „seks koren svega“, i svi rade u podrumima za dnevnu dozu mrvica i seksa, osim onih malobrojnih, nevidljivih, negde na vrhu ledenog brega, od kojih možda možemo čuti samo njihov neljudski, ledeni smeh...

Autor: Jadranka Milenković
Izvor: Delfi Kutak