Četiri pitanja za Paola Konjetija, autora knjige „Osam planina“

Paolo Konjeti je italijanski pisac, dobitnik najznačajnije književne nagrade („Premio Strega“) u Italiji 2017. godine, ali i prestižne francuske nagrade za prevod dela „Osam planina“, koje je, inače, prevedeno na 39 jezika. U martu je izdavač „Atria Books“ objavio prevod na engleski jezik u Sjedinjenim Državama, a „Random House“ u Velikoj Britaniji, a od maja roman „Osam planina“ može da se nađe i na srpskom tržištu u izdanju Lagune.



Knjiga je prošlog leta objavljena u Holandiji i trenutno se nalazi na vrhu top-lista. Inicijativa „Border Kitchen“, nastala pod okriljem organizacije koja stoji i iza festivala „Crossing Border“, organizovala je 12. januara susret sa autorom u Hagu. Više od 300 ljudi provelo je petak veče slušajući šta je on imao da kaže, naročito o planinama, koje i jesu tema njegove knjige.

Nakon ovog događaja postavili smo autoru nekoliko pitanja.

U svojoj knjizi govorite o tome da su Himalaji majka svih planina i jednom kad odete tamo sve drugo vam deluje nedovršeno. Da li planirate da napišete knjigu o onome što ste doživeli tamo? Da li ćete više pisati o planinama na različitim krajevima planete, budući da ste nomad po prirodi?

Da, to ste dobro zaključili! Zapravo, trenutno pišem knjigu o putovanju na Himalaje. Nisam baš siguran da mi je duša nomadska. U stvarnosti zaista volim da boravim kod kuće, i iz tog razloga umesto da putujem svuda po svetu, više volim da se stalno vraćam na isto mesto dok ga dobro ne upoznam. Zbog toga sam se godinama vraćao u Njujork, a otad već godinama odlazim u Nepal. Volim da mislim da tamo imam dom.

Na promociji knjige u Hagu, pomenuli ste da gradite neku vrstu utočišta u planini gde bi ljudi došli da se odmaraju, ali i da organizujete festival. Možete li nam reći nešto više o tome?

Reč je o staroj štali, koju sam kupio od novca zarađenog od knjige „Osam planina“. Nalazi se u blizini planinske kolibe u kojoj ja živim. U sledećih nekoliko godina, ako se sve bude odvijalo po planu, na tom mestu će se nalaziti hostel sa salonom, zajedničkom kuhinjom i 12 kreveta. Ipak, nemam nameru da se bavim turizmom, prvenstveno bih želeo da to postane svojevrsni kulturni centar: mesto koje će ugostiti školske grupe i umetnike, i na kom će se organizovati koncerti i izložbe. Takođe, udomiću i ljude sa duševnim bolom koji se povremeno nađu na planini.

Imate li neki savet za one koji se prvi put susreću sa planinom (novopečene planinare, na primer)?

Krenite sa nekim ko će moći da vam priča o tom mestu. Meni nije toliko važno da stignem do vrha, već da posmatram šume, potoke, livade, sela u kojima žive pastiri. Da biste razumeli prostor kojim se krećete, potreban vam je neki meštanin koji će vam otvoriti vrata i poželeti dobrodošlicu. A onda se vratite sami. Planine su potpuno drugačije kada idete sa nekim i kada idete sami. U prvom navratu mogu biti pomalo zastrašujuće, ali nakon toga postaju mesta koja će vas prigrliti, a bićete im najbliži kada ste sami.

Upravo ste napunili 40 godina i moglo bi se reći da ste vodili avanturistički život. Da li smatrate da je to što nemate dece i niste u nekoj ozbiljnijoj vezi na neki način tabu? I na koji način?

Smatram da to što nisam u stabilnoj vezi nije nikakav tabu, ni za koga, ali to što sam izabrao da nemam decu jeste tabu. Kada kažem ljudima: „Ne želim da imam decu, želim da se bavim nekim drugim stvarima u životu“, najčešća reakcija je šok, kao da imamo nekakvu biološku, društvenu ili versku dužnost da se razmnožavamo. Ja to ne osećam. Osim toga, ja se bavim životnom sredinom, i vrlo sam svestan problema prenaseljenosti. Smatram da na zemlji živi previše ljudi i ne smatram da treba da doprinesem sa još jednom ili dve osobe. Posmatrajući živote svojih prijatelja, primećujem da imati dete podrazumeva da svoju privatnost pošaljete u penziju, jer vam, očigledno, prva svrha postaje odgajanje dece: ukratko, vreme je dragoceno i želim da ga iskoristim na druge načine. I to ne samo za sebe, već i za druge ljude, organizujući festivale, gradeći kolibe, pomažući humanitarnim organizacijama u Nepalu. To su razlozi zašto odbacujem bilo kakvu optužbu da sam sebičan, sa kojom se inače suočavaju svi oni koji nemaju decu.

Izvor: culturaal.com
Prevod: Maja Horvat