Bronja Žakelj: Pokušala sam što bliže prići istini, mojoj istini

Bronja Žakelj je napisala priču o kanceru, o nadi i borbi za život, o lažima i istini, o smrti i tome da se nikada ne smeš predati, o voljenima koji su je napustili, zašto voli da piše ne misleći da li će neko pročitati napisano. A onda je ipak odlučila da svoje delo objavi. Isprva je odbijena, pa je tek treći urednik prepoznao priču koja treba biti pročitana. Nakon objavljivanja i čitaoci su se složili. Tri meseca nakon izlaska roman „Belo se pere na devedeset“ je postao najprodavanija knjiga u Sloveniji, a novi tiraži su samo pristizali. Razgovor je vođen 2019. godine.

Krajem prošle (2018) godine kada je pokojni kolega Peter Kolšek zamišljao šta bi Ivan Cankar rekao o sadašnjosti, došao je do zaključka: „Potrebno je da se preko noći pojavi neka Bronja Žakelj koja nema nikakvih književnih ambicija i natera ceo narod da čita.“ Da li ste mogli da zamislite da će Vaš prvenac biti tako dobro prihvaćen?

Priželjkivala sam, naravno, da knjiga ne prođe nezapaženo i ne skuplja prašinu na policama knjižara. Da će kružiti među ljudima kako bi je čitaoci iskusili. Kada sam završila sa pisanjem, pomislila sam da imam dobru knjigu u rukama, knjigu koju bih i sama volela da pročitam. Ali sam i strepela da niko neće želeti da čita autobiografski roman koji je napisao neko poznat. Da nikoga neće zanimati, naročito što se bavi temama poput kancera, smrti i usamljenosti. To su teme koje se često banalizuju do zajedničkih imenitelja – patetike, moralisanja i savetovanja, pa mi je delovalo kao da bi i mene bilo lako svrstati u taj koš. No desilo se suprotno. Čitaoce je privukla ispovest običnog čoveka, čoveka sa ulice, pronašli su se u temama koje zapravo svi preživljavamo, ali sa kojima nam je zbog pritiska da budemo „srećno društvo“ teško da se iskreno suočimo. Naravno da me je iznenadio tako intenzivan prijem knjige, pogotovo što je moja priča mnoge čitaoce i čitateljke iskreno dirnula.

Pisali ste, kako ste to već pominjali, jako dugo zbog autobiografske prirode narativa. Čak ste i svog oca zamolili za imprimatur i u napomeni na početku knjige naglasili da je pred čitaocima ispovedni roman zasnovan na autobiografskim iskustvima koja su romansirana. Kako ste se odličili za stil koji se oslanja na kraće, pojednostavljene rečenice? Da li ste imali uzor?

Dosta sam se bavila time kako će priča koju želim da ispričam biti napisana. Zbog teme kojom se bavim verovala sam da je važno kako će biti predstavljena. Znala sam da stil može da mi pomogne, ali isto tako i odmogne. Obično su mi rečenice podugačke, ali u ovom slučaju minimalistički, sveden pristup pokazao se kao jedini pravi izbor. Kao jedina opcija da se dâ prostora sadržaju, koji tako neće biti ugušen i koji će, kako ste pomenuli, s jedne strane moći da prikaže svu brutalnost određenog trenutka, a s druge ostavi prostor i za ironiju i humor.

Ali nisam samo kratke, asketski oblikovane rečenice želela da upotrebim kako bih učvrstila uverljivost priče. Tu su i neuobičajen redosled i ponavljanje reči, rečenica, pronalaženje ritma, ukratko, alati za koje sam mislila da su prikladni kako bi čitalac ponovo proživeo autentičnost trenutka, alati koji bi čitaocu omogućili tumačenje pročitanog što je moguće bliže stvarnom iskustvu. Nameravala sam da suzim čitaočev prostor. Da ima samo dve opcije. Da se ​​sklupča u priči ili da baci knjigu u ćošak. Tome pomaže i pisanje u prvom licu i upotreba prezenta, što se dogodilo sasvim slučajno, intuitivno. Inače, ne bih rekla da sam imala uzor, ali me je, na primer, potresla direktnost pisanja u „Velikoj svesci“, zapravo čitavoj Blizanačkoj trilogiji Agote Krištof. Svako iskustvo koje vas dirne ostavlja na vama trag, menja vas, utiče na vaše odluke, stvari koje radite. Ali i na pisanje.

U nekoliko navrata ste javno otpisali autoterapeutsku ulogu knjige – za Vas je to priča. Šta ste smatrali najvažnijim u literarizaciji sećanja, u smislu, šta bi trebalo da iz knjige „isijava“?

Kada sam počela da pišem, uglavnom sam se nalazila na nultoj tački. Tački koja je smrt moje majke. Centralnoj tački mog života i romana, gde se sve što je bilo pre prelama u posle. Gde buku detinjstva zamenjuju samoća i tišina. Ovo je osnovna struktura oko koje sam gradila priču. Tražila sam načine, izraze, kako da na najefikasniji način prikažem taj prelom i kontrast s jedne, a s druge strane elementaran život, zahvaljujući kome sam držala glavu iznad vode kada je odjednom skoro sve pošlo naopako.

I još nešto. Pokušala sam da se približim istini. Svojoj istini, naravno. Želela sam da kroz roman osetite moj pokušaj direktnosti i iskrenosti. Dugo sam pisala kao da ga niko neće pročitati. Pisala sam bez filtera, bez inhibicija, nije me bilo briga šta će drugi reći.



Koji su to „Vaši“ pisci ili knjige koje najviše volite da čitate? Kakav ste čitalac?

Moglo bi se reći kampanjski. Postoje periodi kada mnogo čitam i periodi kada čitam manje. Najmanje sam čitala tokom intenzivnog pisanja svog romana, pa su ponekad prolazili čitavi meseci a da nisam pročitala nijednu knjigu. Plašila sam se da bih prestala da pišem, da ne bih mogla ponovo da sastavim nešto tako dobro, a s druge strane da ću odlutati i preuzimati od drugih pisaca ono što mi se dopada.

Želela sam da ostanem svoja i sledim svoju intuiciju, svoj unutrašnji kompas i pripovedni stil. Mnogo je autora koji su me dirnuli. To su mahom dela u kojima, makar samo u fragmentima, mogu da nađem i deo sebe, gde sam zadivljena izrazom misli, doživljajem koji mi je blizak. Dakle, to je kombinacija racionalnog i veoma emotivnog trenutka. Kada pronađem takvu knjigu, čitam je veoma polako. Sa olovkom u ruci.

Poručujete da moramo pričati o bolesti, smrti, sebi i drugima, ne možemo tugovati u tišini. Ali kada treba da ćutimo, kada su reči suvišne?

Postoji nekoliko vrsta ćutnje, nekoliko vrsta tišine. Tišina koja je, na primer, usledila nakon majčine smrti, kada mi niko nije pričao o mojoj majci, svakako nije ublažila tugu. Naprotiv. Tišina tada u vama prerasta u prazninu koju pokušavate da popunite na razne načine, iako osećate i znate da se ona u stvarnosti ne može popuniti. S druge strane, tišina, naravno, može biti i izraz bliskosti. Izraz intenzivnog kontakta i intimnosti. Takvu tišinu možete sebi priuštiti samo sa bliskim osobama. Sa svojima. Baš kao i moj dečko Urban, koji je svaki dan posle škole dolazio zbog mene na onkološki institut. Mnogo smo razgovarali, mnogo se smejali, mnogo ćutali. Ponekad smo sedeli u tišini sve vreme posete. Takva tišina sa nekim sa kim ste duboko povezani može biti moćnija od reči. Odmara. Miruje.

Vaš roman je neočekivano postao bestseler i svi, kolege pisci, čitaoci i izdavači, žele nastavak, drugi udar. Kako Vi sve to doživljavate?

Vreme nastanka romana bilo je jedno od najlepših iskustava u mom životu. Ne znam tačno zbog čega. Da li zbog autobiografske prirode romana ili zbog samog čina pisanja? Trebalo bi verovatno da napišem još nešto da mi sve bude jasnije.

Autor: Igor Bratož
Izvor: delo.si
Prevod: Aleksandra Branković