Boja Pračeta – Nil Gejmen intervjuiše Terija Pračeta

Napomena redakcije: intervju je urađen 1985. godine.



Namera pisca Terija Pračeta je da knjigom „Boja magije“ u domenu fantastike učini ono što je u naučnofantastičnom žanru pošlo za rukom Daglasu Adamsu kada je objavio „Autostoperski vodič kroz galaksiju“: raznese konvencije u paramparčad i pritom se ludo zabavi.

Pračet je napisao i tri naučnofantastične knjige. (Jedan recenzent je njegov roman „Strata“ opisao kao „beskompromisno inventivan“ i dodao da Pračet „uspeva da u jedan relativno mali roman smesti toliko novih ideja koliko drugim piscima naučne fantastike ne bi palo na pamet ni da pišu trilogiju nad trilogijama.“ U redu' priznajem' ja sam bio taj recenzent.) Njegova prva naučnofantastična priča objavljena je kada je imao samo 13 godina.

„Ništa gore nije moglo da me snađe“' izjavljuje on danas. „Izdavač je prihvatio prvu stvar koju sam napisao' a to je potpuno suprotno uobičajenoj proceduri. Narednih pet ili šest godina proveo sam učeći kako se piše. Kao da je prva strelica koju sam ikada bacio' sticajem neobjašnjivih okolnosti' pogodila pravo u centar mete. Posle toga sam objavio knjige 'Narod iz Tepiha'' 'The Dark Side of the Moon'' 'Strata' i 'Boja magije'.“

Slično „Boji magije“' najveći deo radnje romana „Strata“ odigrava se na „ravnoj Zemlji“' koja je zapravo svojevrsna parodija sveta predstavljenog u „Prstenu“ Larija Nivena. „Larija Nivena je veoma lako kopirati' svi njegovi likovi se izražavaju na potpuno isti način. Niko nikada ni o čemu ne razmišlja' oni jednostavno delaju. 'Prsten' je veoma dobra knjiga. (Ako je ozbiljnije analizirate' potpuno je besmislena' ali jako zabavna.) Svidelo mi se to što je na Prstenu sve savršeno funkcionisalo' pa sam pomislio: 'U redu' ali niko do sada nije pisao o univerzumu u kome ništa ne funkcioniše kako treba' a sve ipak nekako nastavlja da klopara.' Tako je nastao roman 'Strata'.“

„Boja magije“ je priča o nesposobnom čarobnjaku kome se iznenada 'ne njegovom voljom' pridružuju jedan turista i njegov neobični paradimenzionalni hodajući putnički kovčeg. Pračet u ovoj knjizi pozajmljuje ideje pisaca poput Frica Lajbera 'Ursule K. le Gvin' H. F. Lavkrafta' Roberta E. Hauarda i En Mekafri – i zbija šale na njihov račun. Veoma me je iznenadilo kada sam' imajući to u vidu' na koricama njegove knjige pročitao: „Kombinacija Džeroma K. Džeroma i 'Gospodara prstenova' (uz dašak 'Petra Pana').“ Može li to da objasni?

„Ne traži od mene da tumačim reči izdavača“' odgovara on' sležući ramenima.

Sličnosti sa „Autostoperskim vodičem kroz galaksiju“

Ne podseća li tandem iz njegovog romana na Artura Denta i Forda Prefekta?

Može se mnogo toga postići sa dva junaka „od kojih je jedan snalažljiv“ a drugi naivan i privlači nevolje kao gromobran munje. Ako ih udružiš – a to je ono što smo učinili Daglas Adams i ja, ali i mnogi drugi pisci – dobićeš svojevrsni roman mača i magije sa Stanliom i Oliom u glavnim ulogama.

Dvocvet je ubeđen da ga ništa ne dotiče samo zato što je turista. Može se naći usred bojnog polja i pomisao da mu se nešto može dogoditi neće igrati nikakvu ulogu u njegovom poimanju sveta.

Na moju konstataciju da neki delovi knjige stilom veoma podsećaju na Daglasa Adamsa Pračet odgovara: „Poslednji autor koga sam čitao uvek utiče na način na koji pišem. U jednom trenutku sam 'recimo' morao da donesem svesnu odluku da prestanem da pišem kao Lari Niven. Za nekoga ko, kao ja, piše ovakve šaljive knjige, on je izvanredan pisac za kopiranje.

Iako iz dna duše prezirem obožavaoce 'Zvezdanih staza', moram priznati da mi ljubitelji 'Autostoperskog vodiča' deluju kao sjajna grupa ljudi. Jedini problem je u tome što ima onih koji preteruju i onda se čovek pomalo uplaši.

Ja sam bio toliko oduševljen 'Vodičem' da sam odlučio da napravim vrata koja govore – jedina na ovom svetu. Nije bilo nimalo teško: pronađeš mikročip, procesor i momka koji će ti napisati odgovarajući program i na kraju dobiješ vrata koja' dok prolaziš, izgovaraju: 'Dođite nam opet' ili 'Nadamo se da uživate u prolasku'. Zabavna stvarčica. Ali pomalo mi je neprijatno kada ljudi sve to shvate suviše ozbiljno.“

Brine li da će neki čitaoci suviše ozbiljno shvatiti „Boju magije“?

„Ne mogu da zamislim osobu koja bi tu knjigu shvatila ozbiljno. Ja je ne shvatam ozbiljno. Ali ima nečega i u tome da svet shvatate taman toliko ozbiljno da ste u stanju da razotkrijete njegovu duhovitu stranu.“

Šta je zaista važno

„'Boja magije' je stendap komičar u svetu fantastike. Taj žanr je u najvećoj mogućoj meri lišen humora. U 'Konanu' nema ničeg duhovitog. Svideo mi se film, ali knjiga – kakvo đubre! U knjizi koju trenutno pišem (nastavku 'Boje magije') postoji detalj koji sam ukrao direktno iz filma. Sećaš li se scene u kojoj svi sede oko vatre i raspravljaju o tome 'šta je najbolje u životu'? 'Vetar u kosi i suze žena!' U mojoj novoj knjizi postoji lik po imenu Koen Varvarin, koji ima 87 godina, i kada dođe red na njega, on odgovara: 'Topla voda, dobar zubar i meki klozet papir.'

Moglo bi se reći da verujem da neke knjige treba da budu omaž ljudima koji su nam pružili toliko uživanja. Moj zadatak je da pronađem smešnu stranu tih priča.“

Pored pisanja, uloge upravnika tamnice u lokalnoj grupi zaluđenika za Lagume i zmajeve i kovanja insekata od dragocenih metala, Teri trenutno radi kao pi-ar upravnog odbora Britanske elektroprivrede, a iza sebe ima i dugu novinarsku karijeru.

Sebe prvenstveno smatra novinarom i piscem. „Novinar“, objašnjava on, „ima mentalitet silovatelja. Uđeš' uzmeš šta ti treba i zbrišeš. Intervju ne sme trajati duže od 15 minuta. Dobar citat u sredini, dobar citat za kraj, a ostalo izmisliš u redakciji.“

(Komentar autora: Ne radimo baš svi tako!)
 
Autor: Nil Gejmen
Izvor: lspace.org
Prevod: Jelena Tanasković