Malo je knjiga koje kada prvi put pročitate, osetite da u njenim delovima ima malo i vas, da je prisvojite kao nešto svoje, domaće, home made. Iako
Bronja Žakelj nije domaća autorka, već slovenačka, njeno pisanje je naše, domaće i svima dobro poznato.
Na početku romana upoznajemo Bronju kao devojčicu koja živi sa mamom (kojoj je u velikoj meri ovaj roman i posvećen), tatom, bratom i Dadom, bakom sa majčine strane. Oni žive život većine tadašnjih Jugoslovena, roditelji su zaposleni, deca odrastaju uz baku partizanku i često zapadaju u raznorazne nestašluke što zbog sebe samih, što pomalo i zbog nedovoljne brige odraslih. Kuća je uvek puna, gosti dolaze kako ko stigne i po tradiciji svi se okupljaju u jednoj prostoriji, kuhinji, u kojoj se i sve drugo radi, sprema hrana, puši, pegla. Uz kafu tu je i redovno ispijanje alkohola, u ovom slučaju rakije šljivovice jer takav je red, svi su pili. Dani su toliko predvidivi i uobičajeni da unapred znamo šta sledi, a jedna od obaveznih stvari je Dnevnik u 19.30 koji mala Bronja svako veče gleda sa roditeljima i sanja da nosi štafetu druga Tita.
Za sve one koji su rođeni malo kasnije i propustili su odrastanje u „zlatnom dobu“ bivše nam države Bronja Žakelj nas kao verni svedok vremena vodi kroz sedamdesete i osamdesete i sa radošću nam govori o svemu onome što je tada činilo život lepšim, a decu srećnijom. Zamislite pojavu eurokrema (budimo iskreni, omiljeni slatkiš većine nas i dan-danas), lastiša koje su devojčice igrale ispred svake kuće ili zgrade, najvažniji događaj svih vremena u tadašnjoj zemlji Zimske оlimpijske igre u Sarajevu i naravno čuveni stojadin u kome je svaka druga porodica putovala na more i u njega pakovala pola svoje imovine.
I tako nas Bronja voza kroz svoj život kao u starom stojadinu, puno nas je i tesno nam je, ali smo srećni zbog bezbrižnosti života koji vodimo i zadovoljstva koje nam on donosi.
A onda odjednom Bronja je odrasla i više ništa nije lepo i sjajno, život ide svojom rđavim tokom i donosi nam potresnu sudbinu nje i njene porodice. Mama se razbolela, ima rak, a Bronja se u tome svemu ipak mora snaći. Dok mamin život polako kopni, Bronja nalazi snagu da prevaziće neizostavni gubitak i nastavi dalje sa životom. Iako je gubitak majke bio izuzetno bolan, ali sa druge strane i očekivan, na druge nesreće Bronja nije bila spremna. Ubrzo je došao i raspad zemlje i mehur od sapunice takozvanog savršenog života je samo pukao, a onda odjednom tako i niotkuda izgubila je i brata.
„
Belo se pere na devedeset“ je dubok i prost izliv emocija koje nam je autorka samo prosula na papir. Nakon bezbrižnog uvoda ona nas nemilosrdno i sa oštrinom vodi kroz život pun gorkog ukusa sa još gorčim krajem. Belo je samo jedan mali simbol i podsetnik da kada se nešto opere, ono postaje čisto, inače sve ostalo je tamno, crno i prilično uflekano.
Autor: Maja Zuber