Laguna - Bukmarker - Ante Tomić: Vlast kvari i najbolje, a loši postaju gori - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ante Tomić: Vlast kvari i najbolje, a loši postaju gori

I pored velikog uspeha njegovih romana i zbirki priča ovih meseci i u Francuskoj, pisac, scenarista i novinar Ante Tomić (Split, 1970) ističe da se najbolje oseća kao novinar i da je kiosk više njegov svet nego knjižara.

Proletos je reditelj Rajko Grlić, s kojim je naš sagovornik Ante Tomić uradio nekoliko scenarija zajedno, na primer, za filmove „Ustav Republike Hrvatske“ i „Karaula“, skrenuo pažnju javnosti na činjenicu da najugledniji francuski listovi hvale pisca Antu Tomića rečima: „Genijalan pisac koji piše prekrasne priče o idiotima“. Tomićeve knjige su za Francuze postale pravo otkrovenje i, kako veli Grlić, „za razliku od domaće kritike koja s malim odstupom i tihim intelektualnim gađenjem gleda na tog ‘komedijaša’, francuska književna kritika nema tih problema“.

Ante Tomić je početkom ovog meseca bio gost regionalnog književnog festivala SOFA u Novom Sadu, a na „sofi“ je sedeo sa Nikolom Škorićem (serija „Državni posao“), pred publikom koja je ispunila i poslednje mesto i za sedenje i za stajanje.

Podsetimo samo u ovom uvodu da već pune dve decenije objavljuje i knjige feljtona i kolumni: „Smotra folklora“, „Klasa optimist“, „Dečko koji obećava“ i „Nisam pametan“ samo su od nekih, i da radi kao profesionalni novinar u zagrebačkom Jutarnjem listu. Dobitnik je nagrade Hrvatskog novinarskog društva „Marija Jurić Zagorka“ za najbolju reportažu. Studije filozofije i sociologije završio je na Filozofskom fakultetu u Zadru.

Da li je tačno ono što sam čula da ste došli u Novi Sad na festival SOFA u petak 9. juna, a kako Vam je nastup bio tek sutradan, odmah ste seli u druga kola i otišli za Beograd na proteste?

Jeste, istog trenutka sam prešao u drugi auto i otišao za Beograd na proteste, u tu gužvu u kojoj sam uživao. Činilo mi se da taj bunt treba da bude na neki način artikulisaniji, da bi ciljevi morali biti jasniji, da bi govori morali biti nadahnutiji, ali nekako želju i nadu tih ljudi koji su izašli na ulicu sam osetio i bilo je lepo to osetiti.

Svim srcem sam sa tim ljudima i za to sam da svi mi dobijemo neku pristojniju vlast. Čini mi se da i mi u Hrvatskoj sada imamo strašan problem. Andrej Plenković je već dva puta pobedio na izborima, a izgleda da će i treći put pobediti. Ja sam potpuno užasnut time jer ne može neko biti na vlasti tri mandata. Vlast kvari i najbolje ljude. A loši ljudi svakako postaju još gori.

Idete li često na proteste, podržavate li građanske inicijative?

Mislim da je to naša obaveza. Kada god je i gde god je neki građanski protest, uvek idem na njega. Naprosto, želim biti sa ljudima. Tako učim i svoju decu: idemo na gej parade, ekološke proteste, protiv devastacije prostora, to je naša obaveza. Sećam se prvog gej prajda u Splitu. Tačno se sećam da me Jurica Pavičić pitao hoćemo li ići na paradu. U prvi mah sam mu odgovorio da ne znam jer mi je bilo dosta da mi na ulici viču da sam „četnik“, a sada još da mi viču i da sam „peder“… Tada uopšte nisam mislio da je to nešto važno i mislio sam da sve to može i bez mene da prođe. Ali onda krene neka hajka u novinama protiv homoseksualnih osoba, neki ljudi sebi počnu da daju za pravo da kažu da neće da te nakaze hodaju ulicama…

Doslovno tako kažu i tada sam pomislio: „Ja moram da izađem da šetam sa njima jer ako vi kažete da oni ne smeju biti na ulici ja ću svakako biti sa njima na ulici“. Naprosto, moja je obaveza biti s njima na ulici i braniti njihovo pravo da šetaju. Od tada više nisam u dilemi nikakvoj.

Vidim šta se dešava i sada, šta sve ljudi trpe. Vidim tog potpuno sumanutog diktatora. Vidim jedno društvo koje je potpuno urušeno i želim biti sa građanima tog društva koji su nezadovoljni. Volim ovu zemlju. U njoj žive ljudi koji su mi dragi, želim da se borim i za njih. Za sve nas.

Novinar ste, pisac, kolumnista, scenarista, pišete i knjige za decu… šta najviše volite od toga?

Zapravo, kiosk je više moj svet nego knjižara. Najviše uživam u novinarstvu. Meni je, koliko god to čudno zvučalo jer se manje ceni, to najomiljenije. Ima tog nekog uzbuđenja u svemu tome, brzina reakcije na dešavanja. Za razliku od pisanja knjiga… pisanje knjiga mi nekako bude i mučno jer dugo traje. Imam osećaj da je pisanje knjiga kao da pred sobom imaš planinu koju moraš da pređeš. Što bi rekla pokojna Dubravka Ugrešić: forsiranje romana reke.

Kod novinarstva mi se zaista najviše sviđa što je to brza reakcija: juče se dogodilo, danas ćeš napisati, sutra će izaći u novinama… a prekosutra sve to više ne postoji. Volim tu prolaznost, prolaznost uopšte. Nisam pisac za večnost. Novinar je i inače dobar koliko mu je dobar poslednji tekst. Mrzim kada mi neko kaže da mu se dopala neka moja knjiga od pre 20 godina. Odmah pomislim: pa valjda sam ja nešto u međuvremenu bolje napisao. Uvek živim za ono što će tek doći. Potpuno novinarski razmišljam, ono što je iza mene, to ne postoji.

Ja sam čovek od onog starog kova, volim da vidim svoje ime u novinama, volim to videti na papiru, u štampanom izdanju. Volim da se vidim na kiosku, onako među ljubavnim romanima, krimićima, stripovima, skandinavkama i svemu ostalom. Kao dete sam baš voleo kioske, da odlazim do njih i gledam sve to šarenilo. To je bio moj život, moja ljubav.

Onda imate problem jer su Vaše knjige skoro prevedene u Francuskoj i imaju izuzetan odjek i kod kritike i kod publike…

Da, baš imam problem. Oni sada čitaju „Što je muškarac bez brkova“ i njima se to dopada, a meni se to više ne dopada. I imam problem jer ne mogu s njima da razgovaram o tome jer, više nisam ta osoba koja je pisala tu knjigu. Naravno, trudim se da razgovaram s njima, izuzetno sam počašćen i polaskan prijemom knjiga i činjenicom da me čitaju na nekom stranom jeziku. Ali ne znam šta bih im više rekao o tome. Upravo se u toj situaciji vidi koliko sam u suštini novinar. Sve to je davno ostalo iza mene.

Split je iznedrio prave bardove novinarstva. Nedavno se obeležilo i 80 godina Slobodne Dalmacije, gde ste i Vi počeli, ako se ne varam. Miljenko Smoje, Feralovci – Predrag Lucić, Viktor Ivančić, Boris Dežulović… Gde ste objavili svoj prvi novinarski tekst?

To je bilo u Nedeljnoj Dalmaciji, tj. tada je to bila Slobodna Dalmacija. Bila je 1992. godina, dakle, pre punih 30 godina. Tih godina sam bio, a i dan-danas sam očaran Borisom Dežulovićem. Svi smo mi mnogo učili od Smoje, od Momčila Popadića koji je isto bio divan reporter i veliki pesnik koji je mnogo pisao i za estradu, za Olivera i Nove fosile… Onda su došli feralovci koji su nešto stariji od mene. Bio sam student kada su svi oni postali prave zvezde – oni su za mene bili Bitlsi. Oni su meni i danas Bitlsi. Verovatno sam ja najveći obožavatelj Borisa Dežulovića. Zapravo sam učio od njih.

Strašno sam želeo biti smešan kada sam počeo pisati i dugo mi to nije uspevalo. Strašno sam želeo dobiti taj glas, a to nije lako izgraditi. Sećam se kada sam prvi put napisao neku humoresku i čitavo poslepodne sam pisao nešto za čega sam mislio da je užasno smešno. Sam sa sobom sam se davio od smeha koliko je to dobro i onda sam to odneo svom prijatelju Ivici Ivaniševiću. Shvatio sam da nešto nije u redu jer sam video da se njemu nijedan mišić na licu nije pomakao dok je čitao moj tekst. Završio je sa čitanjem, pogledao me i rekao: „Ovo je kao Jaroslav Hašek nakon moždanog udara“. Čitavu godinu nakon toga nisam imao nikakvu ambiciju da bilo šta pišem, ali onda ipak… negde sam uspeo.

Čini mi se da smo svi mi bili zaista neka izuzetna generacija. Puno smo učili jedni od drugih. Neobično je to i da smo svi u Splitu i da smo prijatelji i da smo velika i podrška jedan drugom i dan-danas.

I na festivalu SOFA u Novom Sadu ste govorili koliko je novinarstvo važno i koliko ga treba podržati baš sada.

Da, zato što sada u novinarstvu nema para. Da bi novinarstvo bilo dobro, potrebne su pare. Zato mislim da je uvek važno naglasiti da je jako bitno da se građani pretplaćuju na internetske medije koje vole da čitaju. Jer, ti ljudi, novinari koje volite da čitate, oni ne mogu za džaba da rade, moraju od nečega da žive. Ako želite da imate dobre medije, kritičke medije, to ne može da bude džaba. Vaši roditelji su kupovali novine, a vi treba da platite pretplatu za medij koji volite da čitate na internetu. Kako se ljudi pretplaćuju na Netflix, tako treba da se pretplate i na novine i časopise koje vole da čitaju.

I dan-danas kupujem novine, između ostalih i treš. Strašno puno tih budalaština čitam jer se time i nadahnjujem. Pokojni Predrag Lucić je bio potpuno lud za tim. On je kupovao sve najluđe ustaške ludorije koje ste mogli da nađete na kiosku i pravio onu ludu rubriku „Greatest Shits“. Posle je, 1998. godine, objavljena istoimena „Antologija suvremene hrvatske gluposti“ koju je uradio u koautorstvu sa Borisom Dežulovićem.

„Što je muškarac bez brkova“, „Čudo u Poskokovoj Dragi“, „Veličanstveni Poskokovi“… to i jesu knjige koje pripadaju tzv. zavičajnoj književnosti.

To i jeste zavičajna literatura. Proveo sam prvih 14 godina svog života u tom selu, odgajali su me baka i deda, i imao sam vrlo sretno i idilično detinjstvo. Znate ono kako Frojd kaže: „Detinjstvo je čovekov otac“. Ono te, dakle, odredi za čitav život, taj kamenjar, ta jezera oko Imotskog, ti vinogradi… Ljudi iz tog kraja su tvrdi ljudi. Svi mi znamo te dinarske krajeve, deo Hercegovine, deo Crne Gore, deo Dalmacije… to je kraj iz kojeg dolaze i kriminalci i ratni zločinci na svim stranama.

To nisu ljudi koji dobro podnose zajebanciju. Većinom su oni kreteni. Imao sam dosta nesporazuma jer oni misle da ako ja pravim neke humoristične priče o njima, da je to izraz nepoštovanja ili da se ja stidim svog zavičaja. To nije tačno. Meni je to čudno jer ja nemam neki odnos potpunog obožavanja tog zavičaja ali sam, s druge strane, i vrlo sentimentalan. No moj je odnos takav da uvek ima u tome nečeg gorko-slatkog, toplo-hladnog i mislim da svaki pravi odnos mora biti ambivalentan odnos. Meni je bez veze kada je nešto ili potpuno obožavanje ili potpuna mržnja. Mislim da su to vrlo bliske emocije i mislim da čovek treba da bude protivrečan, kontradiktoran.

Pozvani ste i na međunarodnu regionalnu književnu konferenciju BookTalk 29. septembra u Novi Sad. Biće organizovan panel povodom 130 godina od rođenja Miroslava Krleže, a Vi sa Rajkom Grlićem radite na filmu o Krleži.

Potvrdio sam dolazak. Na BookTalku sam bio i ranije i uvek se dobro osećam u Novom Sadu. Rajko i ja uveliko radimo na filmu o Krleži. Radni naziv je „Svemu dođe kraj“. Opet smo uradili više od deset verzija scenarija, ali mi to uvek tako. Radimo po njegovom romanu „Na rubu pameti“, ali smo se već toliko odmakli da je pravilnije reći da film radimo po motivima tog Krležinog romana. Dugo mi to sve pripremamo. Planirali smo film još dok je bio živ Nebojša Glogovac. U to vreme nam je on pronašao i dramatizaciju romana „Na rubu pameti“ jer je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu ranije igrana ta predstava. A i na BookTalku će biti obeleženo 130 godina od Krležinog rođenja sa motom: „Đavolski je mračno na ovoj našoj mrtvoj straži pameti ljudske“.

U Novom Sadu sam, na Salašu 137, pisao sa Rajkom i scenario za „Ustav Republike Hrvatske“. Tamo postoji čak i pločica „Ovde je pisan Ustav Republike Hrvatske“.

Da li ste zato pre neki dan među prvima i potpisali građansku inicijativu da se Split i Novi Sad zbratime?

To je sjajna ideja. U pola sata se nas 50 već javilo. Nisam ja neko kome je potrebno da se stvari regulišu i formalno. Ako inicijativa i ne uspe, nema veze. Ja sam inače gubitnički tip. Ali kako sam i rekao, ne treba mi formalna potvrda za bilo šta. Sa Novim Sadom sam zbratimljen već više od 20 godina.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Gordana Nonin
Izvor: novimagazin.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više
sloboda, hrabrost i ljubav puna prepreka biblioteka snova animant kramb u knjižarama od 27 decembra laguna knjige Sloboda, hrabrost i ljubav puna prepreka: „Biblioteka snova Animant Kramb“ u knjižarama od 27. decembra
24.12.2024.
„Biblioteka snova Animant Kramb“ Lin Rine je nezaboravna priča o ljubavi, slobodi i hrabrosti da pratimo svoje snove, smeštena u London 19. veka. Život mlade Animant Kramb se menja kada dobije priliku...
više
5 knjiga koje ćemo moći da gledamo u 2025 godini laguna knjige 5 knjiga koje ćemo moći da gledamo u 2025. godini
24.12.2024.
Da nam je dinar za svaki put kada smo čuli ili izgovorili da je neka knjiga bolja od filma/serije, bili bismo bogati skoro kao neko iz Holivuda. Ali nećemo sad o toj temi da li su knjige bolje od ekra...
više
prepoznajte narcise i zaštitite se od toksičnog uticaja knjiga nije problem u tebi stiže 27 decembra laguna knjige Prepoznajte narcise i zaštitite se od toksičnog uticaja: Knjiga „Nije problem u tebi“ stiže 27. decembra
24.12.2024.
Najpoznatija autorka koja se bavi problemom narcizma na stručan i popularan način Ramani Durvasula napisala je knjigu „Nije problem u tebi“ koja razumljivim jezikom stručno objašnjava kako prepoznati ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.