Ante Tomić: Moji rokenrol junaci nisu se okliznuli u blatu nacionalizma

Otac porodice otišao je u inostranstvo i nije se javljao godinama, žena je patila, kćerka je postala ljuta, buntovna. Kada se iznenada pojavio, supruga, koja je to negde jedva čekala, kazala je namrštenom detetu: „Pogledaj što je mačka donijela”. To je i naslov nove zbirke pripovedaka hrvatskog pisca Ante Tomića, u izdanju Lagune.

U ovoj knjizi može se čitati i o jednom Nilu Jangu iz Sinja, Džimiju Pejdžu iz Goražda, Džoni Mičel iz Smedereva, o siromašnoj majci koja je velikim šopingom na njegov račun ubila želju lokalnog, oženjenog, bogatuna za njenom kćerkom. Mogu se tu naći i odjeci prethodnih Tomićevih proznih dela o muškarcima bez brkova i o čudu u Poskokovoj Dragi, uz glasni smeh i setu, kao i kada se čitaju kolumne ovog autora, ili gledaju ekranizacije njegovih knjiga.

Ovih dana, u kojima Hrvatska broji žrtve katastrofalnog zemljotresa, Ante Tomić bio je na terenu, uz narod, pišući potresnu reportažu za „Jutarnji list“...

Humor je nekako prirodno prirođen i ovoj vašoj knjizi pripovedaka. Kada ste usvojili taj duhoviti stav prema životu, očigledan u svemu što radite?

Duhovitost je dar i, kao svaki drugi dar, za slikanje, kuvanje ili fudbal, a dobije se rođenjem. To je osobina koja pripada genotipu, ali nešto je verovatno i plod fenotipa, spoljašnjih okolnosti, sredine u kojoj živite. Duhovitost se obično javlja kad opazite nešto pogrešno, kad shvatite da nešto krivo stoji, lažno se predstavlja, kad se neka glupost izdaje za mudrost, pokvarenost za poštenje, lenjost za marljivost, razvratnost za čednost, haos za red, kad neka nakaza tvrdi da je lepa. Živeći gde živim, u Hrvatskoj, svakodnevno opažam takve šaljive, često i groteskne neskladnosti i od prilike do prilike im se više ili manje uspešno rugam, a to se rado čita i u Srbiji, jer ni kod vas, naravno, nije drugačije.

Neke vaše priče smeštene su u vreme Drugog svetskog rata, neke u 90-te godine ili u njihove odjeke, a neke u sadašnje doba liberalnog kapitalizma. Šta je to što opstaje u ljudima iz Splita, Hrvatske, Srbije, ovog regiona uopšte, što se teško pokreće i menja?

Rekao bih da je vekovima unatrag najizrazitije da smo mi užasni ljudi, da ne kažem ološ, kukavice, slabići, podlaci, šupci. I to nikad nije bilo jasnije nego kad smo se napokon našli sami, bez ikoga drugoga, u svojim malim ušljivim nacionalnim državama. Kad smo oterali i Turke i Austrijance i Mađare i Nemce i Italijane i Srbe, kad su svi mrski okupatori glavom bez obzira pobegli od nas, napokon smo shvatili da nas oni, koje smo zbog nekog razloga smatrali svojima, mogu ugnjetavati gore od svih. Niko Hrvate zaista nije tako bezdušno opljačkao kao njihovi najbliži i najrođeniji, Hrvati od oca i matere, jednako kao što i Srbe niko nije strašnije ponizio od Srba sa dna kace. Prekasno smo shvatili da za našu nesreću nisu krivi tuđi ljudi. Problem je oduvek bio samo u nama.

Čemu iz Evrope, ovdašnji svet treba da se odupre, a čemu da se prepusti?

Ne znam šta bih rekao, ja sam pogrešna osoba za ovo pitanje. Ovako nešto treba da pitate konzervativne mislioce, nacionaliste koji veruju da je naš narod jednom bio dobar i nevin, čist kao upravo ojagnjena jagnjad, zdravo se hranio, pio iz bistrih planinskih potoka, bezgrešno se razmnožavao i, pre svega, ljubio bližnjeg svoga kao samog sebe, ali se, avaj, iskvario pod ovim ili onim stranim uticajem. Diskurs moralne panike da nam odnekud preko granice, iz Evrope, ili Sirije, ili šta ti ja znam, dolazi nekakvo zlo kojeg se moramo čuvati, meni je glup. Zlo je već među nama, oduvek je bilo. Kad ja vidim biskupa koji na misi, s oltara pozdravlja osuđenog ratnog zločinca u prvom redu katedrale, ne pada mi na pamet šta bi moglo biti gore od toga, kako bi nas bilo kakva droga, ili seksualna izopačenost, ili divlja muzika, ili sotonski kult, ili bilo šta slično, moglo pokvariti. Moramo da prestanemo s plačljivim samoobmanjivanjem kako smo mi vazda bili žrtve, dobri ljudi koji su nevini stradavali, i početi da nabrajamo koga smo mi, ili naši, ubili, proterali, silovali, opljačkali, jer to je jedini ispravan, ljudski pa i, ako hoćete, hrišćanski put.

Muzika vam je vrlo važna, posebno rokenrol. Da li je to jedna od stvari koje su se ovde sjajno primale još od Jugoslavije?

Da, ovde je uvek bilo dobre muzike, uzbudljive, duhovite, opasne, radikalne i subverzivne. Uzmete li da slušate „Disciplinu kičme”, albume s kraja osamdesetih, to je još živo, to trese i razvaljuje, i jedva možete da verujete da je snimljeno pre više od trideset godina negde na socijalističkom istoku, rubu Evrope. S velikim veseljem i danas to stavljam u stereo i otkrivam svojoj deci. Deca mene upozoravaju na Lizzo i Tajlera, Kreatora, a ja njih na Toma Vejtsa i Koju. Neko sam veče baš sedamnaestogodišnjoj kćerki pevao moju omiljenu: „Zeleni Zub to je ime moje, ne, ne, neznalice sve se mene boje, jer poznati sam ljubitelj plemenitog zvuka, ka, ka, kakva plemenita buka”. Posebno me ispunjava zadovoljstvom da se moji rokenrol junaci nisu okliznuli u blatu nacionalizma i osramotili se budalastim izjavama, da sam ja već sa šesnaest znao, ili možda više osećao nego znao, da su „Haustor”, „Disciplina” i „Električni orgazam” ispravni, autentični, a da mi je s „Prljavim kazalištem”, Oliverom Mandićem i „Ribljom čorbom”  uvek bilo nešto sumnjivo, nekakva seljačka zadrtost, prostaštvo, podilaženje neukosti, nešto što nema veze s rokenrolom je izbijalo iz te muzike. 

Na koji način vaši junaci drže zdravi gard u odnosu na foliranje novih bogataša, koji bi mafijaškim parama da ulažu u infrastrukturu manjeg mesta, ili prema fićfirićima koji zavode siromašne devojke? Kako volite svoje likove, Hrvate, Srbe, smešne i tragične, pa i jednog Boga?

Moji junaci, ljudi koje volim i zastupam, znaju da nikad neće biti bogati, ali oni to niti ne žele. Oni su romantični luzeri i idioti koji gaje jedan aristokratski prezir prema novcu. Jedan jedini put kad je neki moj junak bio bogat, ja sam mu oduzeo sve što je imao. Nije to preterano inteligentno, a ni originalno, videli smo gomilu loših knjiga sa sličnim likovima, ali ja ne znam drugačije. Volim ih jer su moji, jer sam i sam iz jednog sela u kamenjaru, jedne užasne patrijarhalne zabiti, siromašne, okrutne, praznoverne, zaostale. Nije lako s budalama iz toga kraja, morate da budete vrlo popustljivi, blagi, pa i lagati da biste ih prikazali kao ljudska bića. Većina onoga što ja pišem je, da vam otvoreno rečem, falsifikat. Moje vesele komedije o bezazlenim, dragim ljudima – to nema veze s istinom. Ja sam, kao ateista, zamislio Boga, vlastitu sliku i priliku. Moj Bog i sam je ateista, izgubio je veru u sebe. Posle svih užasa koje je čovek uradio, Bog ne može više da se seti šta mu je bilo u glavi kad ga je šestog dana stvorio, i počeo bi sve iznova. Svet s nekim novim, boljim bićima. Veverice su, čini mu se, uvek imale više potencijala. 

Da li nas je virus korona bar na trenutak ujedinio u nečemu?

Naravno da nas je ujedinio, kao i inače u teškim trenucima, okupljamo se da pomognemo jedni drugima. Vidimo zdravstvene radnike u zatvorenim, zagušljivim kombinezonima kako trče da stignu do svakog bolesnika. Trud i žrtvu sestara i lekara u siromašnim zemljama, kakve su ove naše, u zemljama gde su se zdravstveni sistemi urušili, gde u bolnici nekad ni tople vode nema, treba posebno ceniti. Vidimo zatim naučnike širom sveta, koji su se ujedinili da pobede virus. Vakcine, koje su nam ovih dana došle u hladnjačama, blistava su pobeda ljudskog znanja i zajedništva. A ne zaboravimo, ujedinili su se i oni koji na društvenim mrežama dojavljuju kako je korona izmišljena da bi se uveo brzi internet i da bi nas Bil Gejts sve čipovao i poubijao. Meni se čini da je lepo i da se moroni drže zajedno. 


Razgovarala: Marina Vulićević
Izvor: Politika