Dela poznatog pisca, scenariste i novinara
Anta Tomića su hrabra i drugačija. I dok će vas neka nasmejati do suza, druga će vas navesti da se dobro zamislite nad različitim životnim pitanjima. Stoga ne čudi komentar jednog njegovog čitaoca koji je rekao da je Ante Tomić lekar za dušu.
U izdanju Lagune za sada imamo priliku da čitamo tri njegove knjige: prvi roman „
Što je muškarac bez brkova“, objavljen 2000. godine, „
Čudo u Poskokovoj Dragi“, napisan devet godina kasnije, i zbirku priča „
Pogledaj što je mačka donijela“ iz 2019. godine. I svaka je na svoj način posebna i čitaocima uzbudljiva.
Kako se menjao Vaš odnos prema književnosti i pisanju i kakav je taj odnos danas?
Moram priznati da danas manje čitam. Kompjuteri, mobiteli i tableti su nam pokvarili užitak čitanja, tako da, i ako uzmem čitati, uzmem nešto pouzdano, nešto što je klasik. A koliko sam se mijenjao… Iskreno, više ne znam što bih mislio o svojim starim knjigama. Čini mi se da više nisam isti čovjek koji je to napisao. Skoro sam pitao prevodioca knjige na francuski „Čudo u Poskokovoj Dragi“, koji sada prevodi i „Što je muškarac bez brkova“, kakvo je djelo, jer se slabo sjećam. Ljudi me nekad zaustave i krenu mi pričati o nečemu što sam napisao, a ja imam osjećaj da su me zamijenili sa nekim, da to nije moje. I rastanem se od njih potpuno uvjeren da su mislili da sam ja bogzna ko. Tek nakon tri dana pomislim: Budalo, pa to si stvarno napisao! Ali, naprosto, predugo ovo radim, pa posle tolike količine stranica nemam više neki poseban odnos prema tome.
Kakav ste kritičar prema sebi? U kom trenutku znate da je ono što napišete dobro i da treba da ide izdavaču?
Nema trenutka u kome mislim da je to što sam napisao dobro. Ima kratkih bljeskova kad pomislim da je dobro, ali ja sam vrlo nesigurna osoba, imam vrlo nisko samopouzdanje, i čak i kad napišem nešto za šta ljudi kažu da je stvarno dobro, ja i dalje ne vjerujem.
Kako je to moguće?
Stvarno jeste. Evo, tačno se sjećam trenutka kad sam objavio „Čudo u Poskokovoj Dragi“. Knjiga je upravo izašla, i ja sam žudio da mi neko kaže nešto, da mi kaže nešto lijepo. A knjiga je upravo izašla i niko mi ništa nije ni mogao reći, jer je još nisu stigli pročitati. Znam da sam hodao nesretan po gradu i mislio: Gdje je meni pamet bila da ono objavim? Ono ništa ne valja. Zašto sam pustio nešto tako nedovršeno, nezrelo, glupo? To mi je potpuno normalno. Doduše ima kritičara koji zbilja misle tako o mom radu.
Komične situacije, duhoviti dijalozi i živopisni likovi – to su karakteristike oba Vaša romana koja smo imali prilike da pročitamo. Ko su ljudi o kojima pišete? I da li su situacije u koje dolaze, a koje nam se često čine nadrealnim, zaista moguće?
Ne baš. Nijedna priča nikad nije potpuno lažna i nijedna nikad nije potpuno istinita. Uzimam trenutak iz stvarnosti i igram se njim, oblikujem ga, pokušavam nešto izokrenuti i prikazati sa druge strane. To je izazov – prikazati obične stvari neobičnim, a neobične običnim. Mislim da je ta rečenica vrlo dobar savjet koji bih preneo svakome. Čuo sam ga od nekog praškog đaka, kojima su profesori rekli da tako treba da rade kad snimaju filmove.
Rekli ste jednom da ste prilikom pisanja prvog romana bili dobar čovek, da ste voleli likove o kojima ste pisali i da ste bili blagi i obzirni prema njima. S vremenom ste postali tvrđi, ciničniji, gorči. Zašto je tako? Koliko se zapravo likovi iz prvih romana razlikuju od današnjih?
Svi mi malo s godinama postanemo tvrđi i ciničniji, a nešto učine i okolnosti. Političke okolnosti su grozne, mislim na političke okolnosti uopće – i u Hrvatskoj, i u Srbiji, u Bosni najviše. Kad sam pisao roman „Što je muškarac bez brkova“, nacionalizam mi se činio samo kao kratka epizoda i mislio sam da je nešto što će brzo proći. Danas vidim da to ne prolazi i mnogo sam obeshrabren. Mislim da sam izgubio suosjećanje za ljude. Negdje sam mislio da oni možda nisu krivi za svoju sudbinu. Danas vidim da jesu, biraju ološ da im bude vlast. Ljudi iz tog kamenjara o kome pišem su tvrdi, a ja nemam više mnogo razumijevanja za njihovu tvrdoću, za njihovu netrpeljivost. Samo s vremena na vrijeme osjetim neko veselje kad ih gledam.
Šta Vam najviše pomaže u pisanju, kako dolazite do ideja? Šta Vas pokreće?
To je misteriozno, ne znam šta se to dogodi. Dogodi se trenutak koji me potakne, nekakva slučajna iskra. Ako se dugo trudim da mi nešto dođe, to će napokon doći – ako se stvarno koncentriram i budem vrlo uporan. Ali trenutak nadahnuća je nešto nad čim nemam kontrolu. Bude to neki razgovor u tramvaju, žena koja se svađa sa mužem, bilo šta.
Važite za hrabrog i drugačijeg pisca. Koliko se isplati u književnosti biti hrabar i drugačiji? Smatrate li sebe uopšte hrabrim piscem?
Što bi rekao Balašević: „Ja se bojim samo dvije stvari: svega i svačega“. Uopće se ne smatram hrabrom osobom. Poznati su mi trenuci izbezumljenosti od straha. A kad nešto napišem, to znači da sam naprosto imao ogromnu potrebu da to kažem, u suprotnom bih se baš loše osjećao. Čini mi seda bih sam sebe prezreo da tako nešto ne kažem. Ali nisam hrabar, nipošto. I zapravo me zapanji kad ljudi to kažu za mene. Znaju li oni nešto što ja ne znam? Nisam ni mislio da je to što govorim drugačije i važno, dok mi ljudi nisu to rekli. Dok mi nisu prišli i rekli: Hvala vam što ste to napisali. Pre toga sam mislio da sam jedini koji to misli.
Kako se osetite kad shvatite da ljudi dobro reaguju na ono što pišete?
Vrlo polaskano i zahvalno. Ja sam idiot koji razmišlja: Bio sam dobar, ali ja to više ne mogu ponoviti. Uvek imam razloga da budem utučen i potišten.
Kako korespondiraju Vaše knjige i njihove filmske, televizijske ili pozorišne adaptacije?
Radim filmske scenarije samo sa
Rajkom Grlićem. On mi je suradnik sa kojim volim raditi i očito on to isto misli za mene, vrlo je uzajamno. Vrlo sam počašćen i zahvalan što se po mojim tekstovima snimaju filmovi i serije, ali ne sudjelujem u tome, ne želim mnogo baš ni znati o tome. Nemam problem kada mi nešto promjene. Te knjige bih mijenjao da ih sad ponovo pišem tako da ne mogu zamjeriti nekome da je to napravio. Druga stvar, ako je neko odlučio nešto adaptirati, pa valjda je i on nekakav autor i umjetnik i valjda ima svoju viziju, ne mora se slijepo držati moje. Možda mi se neće svidjeti to što on napravi, ali šta sad.
Šta je glavni zadatak književnosti?
Meni je uvijek važan moj prvi zahtjev – budite zabavni. Ako je dosadno, nije književnost. I treba izricati neke istine, nešto što se vama čini istinito i važno, i truditi se dopasti čitateljima, ali se ne dodvoravati prostaštvu, ne dodvoravati se gomili. Ja se trudim biti široko čitan i čitljiv, ali svejedno ne smatram sebe za populistu. Naprotiv, moje mišljenje je uvijek manjinsko. I to mi je važno. Ne biti u gomili. To nije toliko književni već politički stav, ali se odražava na sve sfere.
Koje pisce najviše čitate?
U zadnje vrijeme kupim neku staru knjigu u antikvarijatu, kupim neko izdanje
Čehova iz pedesetih godina prošlog vijeka. I čitam Čehova i ne mogu vjerovati koliko je to dobro, zapanjujuće. Uzmem ponovo čitati i
Gogolja, „
Mrtve duše“, recimo.
Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 26