Povod za razgovor s autorkom
Bronjom Žakelj: „
Belo se pere na devedeset“: priča o odrastanju satkana od dobro poznatih, u kamen uklesanih pravila života u Jugoslaviji.
„Belo se pere na devedeset“ pripada autobiografskoj fikciji, a takav podžanr sa sobom nosi određenu odgovornost. Šta je za Vas značio ovakav književni postupak, šta Vam je on omogućio? Kako je nastajala ova i ovakva knjiga?
Da, ovakav žanr nosi odgovornost. Znala sam to kada sam pisala knjigu, ali nisam tačno znala u šta ulazim, ili bolje – nisam znala ono što znam sada. Nisam znala da će nekima biti problem što jesu u knjizi, a drugima što nisu. Da bi nekome mogle da smetaju činjenice oko kojih smo se smijali celo moje detinjstvo, a pogotovo nisam znala koliko je uspomena subjektivno i selektivno iskustvo. No da sam sve to znala, mislim da knjige ili ne bi bilo ili barem ne bi bila onakva kakva jeste – teško da bih pisala toliko neopterećeno, bez cenzure, bez filtera. Ali mislim da samo tako možeš napisati nešto dobro. Nije bitno da li se radi o autobiografiji ili o fikciji. Iskrenost je bitna, brutalna iskrenost zbog koje te je možda i malo stid. I još nešto mi je omogućilo neopterećenost – mislila sam naprosto da me neće niko čitati.
S tim u vezi, plašili ste se da niko neće pročitati knjigu zbog teških tema koje obrađuje, ali je knjiga postala bestseler u Sloveniji. Smatrate li uspehom što ste otvorili prostor da se priča i piše o bolesti i smrti, na izuzetno iskren način, što je i dalje tabu na ovim prostorima?
Mogu reći da mi je mnogo drago što su baš teme koje navodite i koje su me nekad gurale u samoću i tišinu postale deo javnog diskursa kroz knjigu i kroz intervjue. Važno je da se o teškim temama priča realno, onako kako se realno i žive, a ne onako kako bi društvo, u kome vlada teror sreće želelo da ih se žive. Kad ti doktor kaže „rak“, nisi samo hrabar, pozitivan i jak, nego i uplašen, smrznut. Nismo roboti, ljudska smo bića i drago mi je kad mi neko kaže da se zbog moje knjige oseća manje sam.
Da li se slažete sa izrekom da vreme leči sve?
Vreme izliže rane, da, ali ožiljci ostaju. A i neka. Kako bismo i mogli biti isti kad se izgubi ono sto voliš. Ožiljci su cena za ljubav. Veliku ljubav.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
Foto: Mateja Jordovič Potočnik