Imre Kertes (1929-2016), mađarski književnik, rođen je u Budimpešti. Za vreme Drugog svetskog rata, kao četrnaestogodišnak deportovan je u nacistički logor Aušvic, a zatim u logor Buhenvald. Po završetku Drugog svetskog rata, vraća se u Budimpeštu gde radi kao novinar za Vilagošag, od 1948. Godine 1951. dobija otkaz i posvećuje se pisanju i prevođenju, između ostalog prevodi dela Ničea, Horfmanstala, Frojda, Rota, Vitgenštajna i Kanetija. Podjednako proskribovan kao Jevrejin i u nacističkoj i komunističkoj Mađarskoj, iselio se u Nemačku.
Svoje najpoznatije djelo Besudbinstvo, u kojem opisuje iskustvo petnaestogodišnjeg dečaka u koncentracionim logorima Aušvic, Buhenvald i Zajc, započinje 1960. a objavljuje ga tek 1975. godine. Iako po žanru kvaziautobiografija, ovaj roman, po piščevim rečima, ne sadrži značajnije autobiografske elemente. Po tom romanu snimljen je i istoimeni film 2005. godine u režiji Lajoša Koltaija.
Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, a Nobelovu nagradu za književnost dobio je 2002. godine.
Objavio je dela Besudbinstvo (Sorstalanság), 1975, Fijasko (A kudarc), 1988, Kadiš za nerođeno dete (Kaddis a meg nem születetett gyermekért), 1990, Izviđač (A nyomkereső), 1977, Engleska zastava (Az angol labogó), 1991, Galiotov dnevnik (Gályanapló), 1992, Drugačiji ja: hronika metamorfoze (Valaki más: a változás krónikája), 1997, Holokaust kao kultura (A holocaust mint kultúra), 1993, Tren tišine dok vod za streljanje ponovo puni puške (A gondolatnyi csend, amíg kivégzőoztag újratölt), 1998, Prognani jezik (A száműzött nyelv), 2001, Likvidacija (Felszámolás), 2003.
Osim nekoliko prevoda po časopisima, na srpski jezik prevedena su njegova dva romana, Besudbinstvo (prev. Aleksandar Tišma), Novi Sad, 2002, i Kadiš za nerođeno dete (prev. Arpad Vicko), Novi Sad, 2005, i kraća novela u knjizi Jedan događaj (zajednička knjiga koju čine dva teksta: Imre Kertes, Zapisnik, i Peter Esterhazi, Život i književnost, prev. Sava Babić), Beograd, 2006.
Kritikovao je Stivena Spilberga za prikaz holokausta u filmu Šindlerova lista (1993) kao oličenje kiča: „Smatram kičem svako predstavljanje holokausta koje nije u stanju ili ne želi da razume organsku vezu između našeg sopstvenog deformisanog načina života i mogućnosti da se holokaust uopšte razume.“