Glavni junaci mojih romana su ljudi sa margine, neki tvrdoglavi samosvesni ljudi koji ne žele da se uključe u sistem u kojem žive, već pokušavaju da prežive na "svoj" način. Oni ne odstupaju da načina razmišljanja koji su stekli u nekim boljim, drugačijim vremenima, kada je civilizacijski časovnik pokazivao pravo vreme. Oni su neprilagođeni, ali i slobodni.
Ovo je za "Glas Srpske" rekao književnik iz Niša Zvonko Karanović, koji je romanom "Tri slike pobede" zaokružio trilogiju "Dnevnik dezertera".
* GLAS: Koliko Vam je važan motiv apsurda u "Tri slike pobede" i da li postoji suštinska razlika između realnog i fikcijskog apsurda?
KARANOVIĆ: Literatura je manja od života i ne može da obuhvati sve ono što on proizvede. Zato je dobar roman samo čaša vode zahvaćena iz okeana života. Sa ove vremenske distance jasno vidimo koje smo greške učinili poslednjih dvadeset godina. Evropa se ujedinjavala i brisala granice, mi smo ratovali i stvarali nove. To je apsurd sam po sebi. Apsurd je takođe da kao društvo nismo prepoznavali najbolje pojedince već smo se zdušno trudili da ih sklonimo ili proteramo. U romanu "Tri slike pobede" apsurd je da je glavni junak završio u uniformi na Kosovu braneći režim koji je prezirao i s kojim nije želeo ništa da ima. Apsurd je takođe i to da je on sve vreme težio da se osveti ocu koji ga je na rođenju odbacio, da bi se na kraju romana našao u identičnoj situaciji koju je imao njegov otac kada ga je napustio. Da li je to ponavljanje porodične sudbine, apsurd slučajnosti ili posledica sudbine? Na takve stvari jednostavno nije moguće dati precizan odgovor, osim da živimo u apsurdnom vremenu.
* GLAS: Da li je bilo teško pisati o jednom mračnom periodu koji svi želimo da zaboravimo?
KARANOVIĆ: Kada pišete, uvek nešto preispitujete – sebe, svet oko sebe, razmišljate da li je sve moglo da bude drugačije od onog šta se zaista dogodilo. Često uhvatim sebe kako žalim što nisam otišao iz zemlje krajem osamdesetih, a onda sebi kažem da je dobro što sam ostao i preživeo tegobne i teške devedesete u Srbiji, da me je to ojačalo, učinilo snažnijim i zrelijim. Ostao sam u svojoj zemlji, u svom jeziku, sa svojim najbližima – to me danas čini vrlo zadovoljnim, mada mnogo umornijim nego da sam se preselio na neko sigurnije i bolje uređeno mesto. Ono što me onespokojava je pitanje: zašto nam se sve to dogodilo, da li je sve to moralo da se dogodi, da li je moglo da bude drugačije? Odgovore nismo dobili, niti ćemo ih dobiti. Nije bilo kajanja ni katarze, a posledice nekadašnjih nepromišljenih političkih odluka i danas svi dobro osećamo. Najteže je onima koji su u najnovijim ratovima izgubili najbliže, jer ljudski životi ne mogu da se vrate. Oni su, s pravom, najogorčeniji. Pisanjem o tom periodu (kraj devedesetih) samo sam sebi pokušao da približim i objasnim neke stvari bez ambicija da nešto zaključujem, ili da nekoga optužujem. Pitanja imamo i previše, nedostaju nam odgovori.
* GLAS: Da li vidite svjetlo na kraju tunela ili živimo još jednu nenapisanu mučnu priču?
KARANOVIĆ: Izlaz uvek postoji. On se zove vreme. Dolaze nove generacije koje sve više gledaju napred, one kojima je važniji ekonomski napredak, a ne ispravljanje nepravdi iz prošlosti. Ne smemo da zaboravimo prošlost, ali postoji i ono što je duboko u ljudskoj prirodi, a to je - opraštanje. Samo pozitivnim razmišljanjem, sticanjem novih znanja, boljim obrazovanjem, razvijanjem novih veština, postupnom integracijom u svet, moći ćemo da polako izađemo iz stanja u kojem smo se našli i u kojem još uvek stojimo zaglavljeni. Treba verovati da nas čeka bolja budućnost, a onda će se ona sigurno i ostvariti.
Društvene norme
Trilogiju "Dnevnik dezertera" čine romani "Više od nule" (2004), "Četiri zida i grad" (2006) i "Tri slike pobede" (2009). - Iako se radnja tih romana dešava s kraja devedesetih u Srbiji, dakle u poslednjim i najtežim godinama jednog odlazećeg režima, kao i danima NATO bombardovanja, to nisu politički romani već tipični egzistencijalistički komadi o trojici tridesetogodišnjaka koji su odbacili norme društva u kome žive - rekao je Zvonko Karanović.
Izvor: www.glassrpske.com