„Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog menja ideju o tome šta jedan roman može da predstavlja

Do šezdesetih godina XIX veka Dostojevski je ostao bez roditelja, bio je u zatvoru, regrutovan je i postao je udovac. Do guše u dugovima, duboko ogrezao u nihilističkoj atmosferi Sankt Peterburga, odlučuje da iznese „psihološki prikaz zločina“.



Ako se izuzme film „Ratovi zvezda: Odmetnik“ i, recimo, američki sit-kom „Frejžer“, roman „Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog, objavljen pre nešto više od 150 godina, predstavlja najuspešniji spin-off u istoriji zapadnjačke kulture.

Impresivni romani u nastavcima bili su prilično česta pojava kada je, sredinom šezdesetih godina XIX veka, Dostojevski seo za sto i počeo da piše. Balzakova „Evgenija Grande“, koju je Dostojevski lično preveo na ruski jezik, trideseti je nastavak čuvene „Ljudske komedije“. Lav Tolstoj, savremenik Dostojevskog, nakon što je doživeo uspeh romanom „Detinjstvo“, objavljuje i nastavke „Dečaštvo“ i „Mladost“. Ali nema velikog romana koji je iznedrila mitologija drugog romana istog autora na način na koji se to dogodilo sa romanom „Zločin i kazna“ – priči o ubistvu koja se završava u sibirskom zatvoru, proistekloj iz memoara „Zapisi iz mrtvog doma“ (1861), u kojima autor opisuje četiri godine provedene na prinudnom radu u Sibiru.

Upravo iz tog bogatog kataloga kriminalnih tipova (ubice iz nehata, profesionalne ubice, „razbojnici“, „sitni lopovi“) preuzimao je materijal za svoju studiju slučaja. Sposobnost sa kojom je Dostojevski koristio svoja iskustva, najbolji je dokaz njegove otvorenosti i snalažljivosti – ali i odraz dugog i traumatičnog puta kojim je prošao kako bi napisao svoj prvi veliki roman.

Dostojevski je rođen u Moskvi, 1821 godine, i veći deo života su ga Sreća i Blagostanje zaobilazili. Do kraja tridesetih godina XIX veka, ostaje bez oba roditelja. Na prelazu iz 1849. u 1950. bio je na putu za Omsk, na jugozapadu Sibira – nakon što je za dlaku izbegao streljački vod – gde je proveo gotovo čitavu deceniju služeći kaznu u zatvorskom kampu kao regrutovan vojnik osuđen zbog povezanosti sa grupom pisaca i intelektualaca poznatijih kao Krug Petraševskog. I mada je do kraja sledeće decenije izgledalo kao da je konačno na dobrom putu – oženio se, počeo da uređuje časopis sa bratom – ove povoljne okolnosti naglo su prekinute 1864. godine – časopis je ukinut, a u razmaku od nekoliko meseci umiru i njegova žena i brat.

Šezdesetih godina, nakon Sibira, Dostojevski više nije bio radikal, delom zbog činjenice da je njegov  osnovni cilj, ukidanje kmetstva, već bio ostvaren, a delom i zbog promena u stavovima radikala. Utopijski socijalizam, dominantan u njegovoj mladosti, zamenjen je novom ateističkom doktrinom, poznatijom kao racionalni egoizam ili nihilizam – Petraševskog je zamenio Nikolaj Černiševski, koji je svoje stavove izneo u romanu „Šta da se radi?: roman iz života novih ljudi“.

Udovac, opterećen dugovima pokojnog brata, 1865. godine Dostojevski počinje da piše pripovetku u kojoj napada nihiliste Senkt Peterburga u formi „psihološkog prikaza zločina“ – ubistvo lokalne zelenašice koje je počinio propali student univerziteta, vođen „nepromišljenim“ pobudama „koje lebde u vazduhu“. U pismu upućenom prijatelju Miljukovom, garantuje „originalnost“ i „uzbudljivost“ priče.



Dostojevski je možda nameravao da napiše polemičku alegoriju ili egzistencijalističku minijaturu, ali rezultat je bio neočekivano opširan i životan, zasnovan više na bračnom aspektu nego na ubistvu, i obogaćen nizom slučajnih susreta, prisluškivanih razgovora i iznenadnih poseta čije je tkanje vrlo slično melodrami, pa čak i farsi. Ubrzo pošto je Raskoljnikov počinio zločin, njegova sestra stiže u Sankt Peterburg, praćena dvojicom krajnje nepoželjnih udvarača, njenim „morbidno“ samoživim verenikom Lužinom, i pokvarenim Svidrigajlovim („čovekom intriga i planova“), koji vrlo brzo shvataju da ih je nadigrao Raskoljnikovljev prijatelj, Razumihin, intelektualac, poliglota, čiji je jedini dugoročni plan da stekne finansijsku sigurnost baveći se izdavaštvom, specijalizujući se za prevođenje. („Možda je to i dobra ideja“, kaže Raskoljnikovljeva majka, „ali onda, to samo bog zna!“)

Ubistvo zelenašice bi možda moglo da se protumači kao slučajni čin, da nije istovremeno poslužilo kao vrlo moćno sredstvo za građenje karaktera. Raskoljnikov, koji sa mukom podnosi izraze ljubavi svoje porodice i prijatelja ista je ona izgubljena, rastrzana osoba koja za sebe pronalazi tri različita opravdanja – oslanjajući se na Černiševskog – za zločin koji je počinio. Utilitaristički argument – ubistvo zelenašice donosi dobro čovečanstvu u celini. Porodična finansijska dobrobit – pljačka će Raskoljnikova osloboditi od oskudice i time spasiti njegovu sestru od ulaska u brak koji se graniči sa prostitucijom. A tu je i filozofski argument – teorija koju je Raskoljnikov izneo u recenziji jedne knjige (ni manje ni više!), po kojoj su veliki ljudi iznad zakona.

Ali svi ovi argumenti brzo padaju u vodu. Napad krivice koji Raskoljnikov doživljava, prvo kao groznicu, ukazuje na to da on ne vlada situacijom, i da je ranjiv kao Napoleon na Nevskom prospektu. Ono malo novca što je uspeo da ukrade, sakriva ili poklanja. A njegova novootkrivena neuravnoteženost baca sumnju na sva njegova trezvena promišljanja – mučen ubistvom Lizavete, polusestre zelenašice, koja nije kriva ni za šta na svetu.

Ispovedivši svoj zločin pobožnoj prostitutki Sonji, Raskoljnikov objavljuje da su njegovi motivi „glupost“ i da se u njemu kriju „potpuno drugačiji razlozi“. Traženje razloga je puka racionalizacija, pokriće za nešto animalno ili neizrecivo, i on se brzo okreće suprotnom načinu razmišljanja. Kada intelektualac Lebezjatnikov kaže da je moguće osobu smiriti rečima, Raskoljnikov odgovara: „To bi život učinilo previše jednostavnim.“ Propast Raskoljnikovljevog „savršenog“ zločina, otkrivajući ograničenja njegovog svesnog razumevanja, urušava ne samo njegov pogled na svet, već i mogućnost pogleda na svet – bilo čega relevantnog ili korisnog, a što istovremeno govori u prilog složenosti života.

Ostatak romana posvećen je pokušaju da se odgovori na pitanje šta je zaista vodilo Raskoljnikova, sa različitim likovima koje je nerešeno ubistvo podstaklo da ispolje sopstvena razmišljanja o poreklu zločinačkog mentaliteta. Istovremeno, Dostojevski se oslanja na svoje omiljene forme izražavanja, prepirke i tirade, kao i na pažljivo praćenje emocionalnih stanja, koja čak i pri najvećim promenama, ostaju sigurno ušuškana u suženi spektar poznatiji kao dostojevština.

U jednoj sceni, često pominjani lekar Zosimov, čudeći se primećuje da se „bledo i namršteno“ lice njegovog pacijenta na trenutak „ozarilo“ pri pogledu na majku i sestru, ali da je već u sledećem trenutku poprimilo „izraz ravnodušne utučenosti, a zatim i nedvosmislene agonije... neke vrste mračne, skrivene odlučnosti da izdrži sat ili dva mučenja koje više ne može da izbegne“. Ipak, razmišlja Zosimov, Raskoljnikovljeva sposobnost da se suzdrži predstavlja poboljšanje u odnosu na manično ponašanje koje je ispoljio prethodnog dana, kada su ga reči koje ga sada samo iritiraju, „dovodile do ludila“. (Kasnije, Raskoljnikov doživljava nešto „ugnjetavajuće i bolno“, „neobično i strašno“: to je, prema Dostojevskom, način na koji se oseća neko ko je voljen.)

Dostojevski je prvobitno planirao da napiše delo suženog fokusa, monolog nalik na „Zapise iz podzemlja“, i uprkos upotrebi većeg broja perspektiva, roman je naročito živopisan i iskren kada prati Raskoljnikovljeve misli. Ipak, biograf Džozef Frenk je vodio izgubljenu bitku kada je tvrdio da su u romanu „Zločin i kazna“ anticipirane tehnike koje su kasnije koristili Henri Džejms i Džejson Konrad. U njihovim delima, želja da se sjedine perspektive prvog i trećeg lica, recept za  objektivnu intimu, izražena je dvostrukom naracijom, pričom unutar priče („Okretaj zavrtnja“, „Srce tame“) ili upotrebom „slobodnog indirektnog“ stila („Nostromo“) koja prethodi toku svesti u kojem autor-narator čitaoca usmerava na utiske i razmišljanja junaka. Način na koji to Dostojevski radi je potpuno ogoljen, pomalo knjiški, sa poštapalicama poput „pomislio je“ (zbog čega deluje „neslobodno“), nakon čega sledi nizanje misli kao da je reč o govoru (zbog čega deluju „direktno“), svejevrsnom monologu sa zatvorenim ustima.

Bilo kako bilo, roman „Zločin i kazna“ za vodeće teoretičare i pisce, dugo je važio za omiljeni anti-model, priručnik kako ne treba pisati. Henri Džejms je izjavio da nije mogao da ga pročita do kraja. Džejms Konrad je kao odgovor napisao roman „Očima zapada“. Zbog čega? Vođenje perspektive shvaćeno je kao mera piščevih književnih sposobnosti, kako je to Džejms definisao, čiji se poziv na ravnotežu između forme i realnosti, života i umetnosti, šablona i slobode, najbolje je izražena u frazi „držanje daha“. Romani Dostojevskog su, nasuprot tome, ono što je Džejms nazivao „tečnim pudingom“, čist život, čista stvarnost, ali ipak kao takvi potpuno bezvredni bez protivteže zvane „kompozicija“ i „struktura“.


Foto: George Grie pod licencom Creative Commons Autorstvo – Deliti pod istim uslovima 4.0 Međunarodna

Način na koji je Dostojevski pisao opisan je kao jasan postupak, ali činjenica je da je on samo imao drugačije prioritete. „Zločin i kazna“ i pored preciznog zapleta, predstavlja prilično neujednačeno delo, besramno okrenuto potrazi za velikim trenucima. Bujice reči, usiljene slučajnosti („Kako je to čudno!“), i namerno opširne formulacije („Raskoljnikov je već dugo želeo da ode.“) sačinjavaju drsku suprotnost idealima proporcije i prefinjenosti.

Prenaglašavajući evropski uticaj, Džozef Frank je prevideo jednu mnogo značajniju i upadljiviju činjenicu – Dostojevski je uspeo da postigne kanonsku sigurnost – prepoznatljiv je kao jedan od nekolicine najznačajnijih pisaca – bez obzira što nije igrao nikakvu ulogu u oslobađanju romana, a što je sledbenik Henrija Džejmsa i kolega skeptik, Forn Medoks Ford nazvao „barbarskim spajanjem pikantnih nevaljalština i licemernog moralisanja“.

Dostojevski, kao strastveni slavofil, naročito posvećen ruskom „tlu“, pravoslavnoj crkvi, i Puškinovim delima, bio je odlučan da piše u žanru nastalom na tom podneblju – manje društveno i čulno, ali zato diskurzivnijem i više teološkim od onoga što su pisali Balzak ili pisci viktorijanske ere. Ovakav poduhvat naišao je na bolji prijem kod pisaca iz generacije rođene osamdesetih godina XIX veka, među kojima je bio i Džejms Džojs, koji je možda odgovarao upravo Fordu kada je rekao da je Dostojevski „razbio viktorijanski roman sa usiljeno nasmešenim devojkama i nanizanim opštim mestima“, i D. H. Lorens koji je učinio više od bilo kog pisca da Dostojevskog i njegovo interesovanje za tajne psihe učini osnovom prepoznatljive anglofone tradicije.

Iako ne bismo mogli reći za Henrija Džejmsa da je mačo, ipak je prisutan jedan element represije, gotovo muževan osećaj za etikeciju, koji je bio od presudnog značaja za njegovu estetiku, a Dostojevski je iz sličnih razloga bio zanimljiv za Žorž Sand, Džordža Eliot i gospođu Olifant. Njegovi romani i njegovi isključivo muški junaci, okupirani dubokim razmišljanjem, ne deluju kao verovatan izbor za feministički revizionizam. Ali kada su Anđelu Karter pitali da navede svoju omiljenu spisateljicu, proklinjući sebe navela je Emili Bronte („koja je prava muškarača“) jer, kako je rekla prijatelju „ako neko govori o tim osobinama kao što je osećajnost, ranjivost i opažanje koju muški kritičar tradicionalno pripisuju ženskim piscima“, Dostojevski je „najveći feministički pisac koji je ikada živeo“. (U tom, smislu, Lorens je „bio daleko ženstveniji od Džejn Ostin“; kasnije je napisala da je on postigao da Kolet izgleda kao Kasijus Klej.) U jednom trenutku Raskoljnikov lamentira: „Oh, kako sam tužan, kako sam tužan! Kao da sam žena... zaista!“; i čini se da se Džejms jednostavno postideo zbog romantičarskog tona u fikciji Dostojevskog, koja barata uzburkanim srcima i vrelim pogledima, čiji likovi padaju u histeriju i vrišteći beže u noć, i u izražavanju ekstremnih konstatacija („Retko, ako je ikada iko u sebi nosio toliku količinu otrovne mržnje u srcu, koliko je to ovaj čovek osećao prema Raskoljnikovu“).

Uprkos neobičnoj kategorizaciji Anđele Karter, mnogi od istaknutih pisaca poniklih iz tradicije Dostojevskog, poput Silvije Plat, Patriše Hajsmit i Džojs Kerol Outs, ne samo da su bile žene, već su sledile i tradiciju ekstrovertne, maksimalističke i gotičke psihodrame, upravo onu tradiciju koju je Džejms odbacio u svojoj studiji o Hotornu – a i u životu – a koju je Lorens slavio u svojoj studiji o američkoj klasičnoj književnosti.

Naravno, tvrdnja da je Dostojevski iznedrio novi književni žanr ne počiva samo na romanu „Zločin i kazna“. Iako je knjiga objavljena kada je pisac imao 45 godina, nakon mnogo knjiga i mnogo neuspeha, ona je svakako označila početak nečeg novog, ako ne vrhunac. Njena sličnost sa „Hamletom“ ogleda se kako u detaljima (bivši student, bez oca, knjiški moljac-pomoćnik, filozofija, brbljanje, ubistvo) tako i u njenom specifičnom statusu izvanrednog dostignuća koje služi kao priprema za mnogo ambicioznije i uznemirujuće tragedije.

Različite dodirne tačke pronalazimo u kasnijim romanima Dostojevskog: razmatranje o „blaženoj budali“ („Idiot“), san o sveopštoj zarazi („Zli dusi“), površna pobožnost („Braća Karamazovi“). Nije uvreda za roman „Zločin i kazna“, već pre pohvala autoru reći za njegovu najpoznatiju knjigu, za delo po kojem je naprepoznatljiviji, da ima mnogo ponizniju ulogu unutar njegovog celokupnog dela, nešto poput karike, ili nusproizvoda koji daje veću snagu i dovodi do neočekivanih otkrića.

Autor: Leo Robson
Izvor: newstatesman.com
Prevod: Maja Horvat