Zlo je uvek isto, a rat je najveće

Kada su Đorđa Lebovića u Izraelu pitali zašto se sve to dešava u Jugoslaviji, odgovarao je: „Kažite vi meni, a zašto leminzi, miroljubive, ljupke životinjice kada polude plivaju u duboka mora i dave se?“, priseća se njegova supruga Zlata.



Najvažnija knjiga Đorđa Lebovića „Semper idem“ (Laguna) prevedena je i na hebrejski jezik, u izdanju jerusalimske izdavačke kuće „Karmel“, uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, a autorka prevoda je Dina Katan Ben Cion.

Prema rečima Zlate Lebović, supruge ovog našeg poznatog pisca, dramaturga i scenariste, prevoditeljka je rođena u Sarajevu 1937. godine, nemačku okupaciju preživela je u jednom italijanskom kampu za jevrejsku decu, a od 1949. godine živi u Izraelu. Svojim životom i stavovima bliska je autoru i njegovoj životnoj priči, četrnaestogodišnjeg dečaka koji je iskusio pakao Aušvica i izgubio četrdeset članova porodice, ispripovedanoj u ovom testamentarnom romanu o stalnom vraćanju zla, uvek istog.

Prema rečima naše sagovornice Zlate Lebović, Dina Katan je levičarka, sa izrazito humanističkim opredeljenjem i veruje u istinu Talmuda: „Ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini.“ Pisala je pesme i prevodila: Andrića, Kiša, Aleksandra Tišmu, Samokovliju... družila se sa publicistom Mihalekom i Ženi Lebl. Kod nas je objavljena njena knjiga pesama „Zajednička soba“.

Prijateljstvo autora i prevoditeljke postojalo je od vremena njegovog boravka u Izraelu, kada mu je „Kamerni teatar“ u Tel Avivu naručio dramua Dina Katan je prevela, kako kaže Zlata Lebović.

Ona se takođe priseća i mučnog vremena početka 90-ih godina prošlog veka i trenutka kada je pisac odlučio da napiše roman „Semper idem“, u Rovinju, 28. avgusta 1990. godine. Zatim, čita deo iz njegovog dnevnika koji najbolje dočarava ono što se dešavalo u umetniku:

 „Društvo se okupilo, kao obično, da obeleži kraj leta i povratak u Beograd. Sedimo na ulici, ispred skromnog stana ljubaznih domaćina: pred nama morski plodovi koje društvo zaliva crnim vinom i politizira, politizira. Govori se o haotičnoj stuaciji u zemlji, o zloj sudbini Srba u Hrvatskoj, o Jasenovcu, i sada o balvan revoluciji u Krajini. Kao refren ponavljaju se rečenice: ’Jugoslavija srpska tamnica, što Srbi postignu u ratu gube u miru, Srbija triput ratovala i opet će ‒ ako mora, a mora da zaštiti Srbe u Hrvatskoj....’

Ne mogu da izdržim, ustajem, dreknem: ’Ludaci, ne prizivajte rat’... postidim se što vičem kad ugledam dečaka, sina naših domaćina, iz braka Hrvata i Srpkinje. ’Đoko’, obratio mi se, ’ni Srbin, ni Hrvat nisam! Ja sam Hrbin! Jel može, Đoko’.

’Može, ti odlučuješ’, odgovorio sam, ’u tvojim godinama ja nisam mogao, bio je rat’. Gledajući zbunjeni lik dečaka shvatio sam: veliko zlo nas je uzelo pod svoje. Setio sam se Sombora, evangelističke crkve i natpisa ’Semper idem’ ‒ ’Uvek isto’, i bakinog objašnjenja: ’Zlo je isto, a rat je najveće.’ Iste večeri obavestio sam Zlatu da putujemo u Sombor, čim se u Beogradu raspakujemo, a onda i u Zagreb, pre nego zaratimo.“

„Po povratku u Beograd nismo putovali u Sombor, a ni u Zagreb. Spakovao je ogroman materijal o zanatlijama smrti iz Drugog svetskog rata, rekao da pisanje o tome može da čeka, kupio veliku svesku sa plavim koricama i počeo da zapisuje biografije bliskih osoba, mladih i starih kojih više nema, ni u zemlji, a ni na zemlji, sem u razvejanom pepelu i njegovom sećanju. Zašto? Rat ih je pomeo. U Bibliji postoji zabrana zaborava, ali ko haje za to? Zaboravlja se, i eto ponovilo se zlo, na kraju 20. veka sa istim predznakom „tla i krvi“, i ko je sada odgovoran? Naravno, političari i njihovi ambiciozni ciljevi. Đorđe Lebović, vlasnik bogatog iskustva i u ratu i u miru, ljude je delio na one koji imaju savest i one koji je nemaju, a među ovim drugima, većina nema ni mozak. Uobraženi političari uvek računaju sa tom većinom, i eto zla. U kobnom zagrljaju našla su se dva rivala: Hrvat Tuđman i Srbin Milošević, zvani Sloba Sloboda“, smatra Zlata Lebović.

Dok su se, prema njenim rečima, onespokojavajući događaji ubrzavali, narod je bio uznemiren, i kad je bilo jasno da će se Jugoslavija raspasti, kao kontra zvaničnoj politici, u prestonici se osniva Beogradski krug nezavisnih intelektualaca. Đorđe Lebović se priključuje, aktivan je promovišući antiratni stav, piše „Traktat o gluposti i zaglupljivanju“, koji počinje narodnim stihovima: „Sindžir gvožđe muka je golema ‒ tamnica je gora od sindžira ‒ zla žena gora od oboje, a zla pamet gora neg’ sve troje.“

Nadalje, konstatuje da narodni pesnik mudro zapaža: glupost je zla pamet ‒ glup ko sekira, kaže narodni mudrac, a ona ‒ glupost, može i da ubija. Druga Srbija je proglašena za izdajničku, vojska je tenkovoma razbila antiratne demonstracije na Terazijama. Počinje rat. Tako smo, neslavno, ušli u tamni Vilajet, kaže Zlata Lebović, pa izlaz tražimo već 30 godina.

„Kada je rat počeo i u Bosni, Sarajevo je granatirano danonoćno, a Đorđe je rekao: 'Sad je gotovo, ostao je samo prostor za zločine', i na moj nagovor, sredinom 1992. godine pristao da se privremeno preselimo u Izrael. Tamo je živeo njegov brat i nekoliko preživelih drugara iz Sombora, bio je to dobar razlog da obnovi sećanja za svoju knjigu. Ali ni tamo je nije započinjao, samo se njegova plava sveska debljala, stalno je nešto zapisivao. Kada su ga pitali zašto se sve to dešava u Jugoslaviji, odgovarao je: 'Kažite vi meni, a zašto leminzi, miroljubive, ljupke životinjice kada polude plivaju u duboka mora i dave se?' Smatrao je da je nacionalizam, plus komunizam, otrovniji od cijankalija. Da tu ima straha, ali da nema srama. Da je istina nezavisna, i da pluta među ljudima, razbijena u stotinu delova, da nasilan i narcisoidan čovek ne može da ostvari utopijski san o mesijanskom dobru bez zla i ratova, on veruje samo u svoju istinu, a pokazuje prezir prema drugom i njegovoj istini. To je suština romana 'Semper idem'“, priča Zlata Lebović, nastavljajući:

„U Beograd smo se vratili 2000. godine. Đorđe je tada uključio kompjuter i počeo ovu svoju dugo promišljanu knjigu, prvo poglavlje Od raja do pakla. Disciplinovano je radio svakodnevno svestan da mu je smrt za petama, bio je bolestan“, kaže Zlata Lebović, dodajući da je pisac preminuo 22. septembra 2004. godine, a da nije završio tri glave: Obest, Zločin i Epilog, iz zadnjeg poglavlja Veliki sunovrat.

Povodom večitog vraćanja istog, u svojoj plavoj svesci Đorđe Lebović zapisao je i ovo: „Od prosvećenog nacionalizma, liberalnog, neagresivnog ili demokratskog, kako se od prilike do prilike nazivao, došlo se do njegovog pravog i jedino mogućeg oblika ‒ do nacionalsocijalizma, zapravo do fašizma, a onda su i čovek i čitavo društvo u velikom problemu, jer fašizam je virus, brzo se širi, a teško leči. Naravno da postoji lek protiv te pošasti, ali nije dovoljno samo čitanje recepata, lek se mora primeniti. Bez morala, etike i istine nema budućnosti.“
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika