Britanski dnevnik Telegraf ocenio je roman „Život posle života“ Kejt Atkinson kao virtuozan.
Nedavne studije pokazale su da između 30 i 90 posto ljudi iskusi deža vi, osećaj da smo već doživeli sadašnji trenutak. Ali za junakinju trijumfalnog, devetog romana Kejt Atkinson – koji je nominovan za prestižnu britansku Žensku nagradu – to je više od osećaja, to je stvarnost.
Ursula Tod je rođena 11. februara 1910. godine. Doktor i babica su zaglavljeni u snegu a pupčana vrpca joj je obmotana oko vrata. Osećamo paniku „majušnih pluća, kao krila vilin konjica, koja ne uspevaju da se nadimaju u nepoznatoj atmosferi. Bez vazduha u zagušenom dušniku. Zujanje hiljadu pčela u malom izvijenom biseru uva“. Mrak pada. Okrećemo stranicu. Ponovo scena rođenja. Ovoga puta doktor Felous stiže na vreme da spreči tragediju – iako hitro odbacuje zahvalnost za čudo koje je izveo jer je čovek koji kao da misli da „pacijenti, a pogotovo njihovi izlazi i ulazi, postoje samo da bi ga srdili“.
Priča potom prati idilično detinjstvo u blizini Bikonsfilda, sa teniskim terenom, govedinom gospođe Glover i pudingom od šljiva uz čaj. Ursula je dete Silvije i Hjua Toda čiji se dom, smešten u romantični pejzaž – livade, gaj i šuma sa potočićem – zove „Lisičije ćoše“. Atkinsonova, kao večiti književni opsenar, izabrala je ime koje podseća na „Puovo ćoše“ A.A. Milnea i „Vetrovito ćoše“ E. M. Foresta i to je mesto u knjizi koje igra virtuoznu igru sa prirodom fikcije. Jer u ovom lisičijem ćošku, prošlost nije ni strana zemlja niti utočište u kome sirovost ljudskog bola i krhokst mogu biti ublaženi starinskom garderobom.
Ovo ćoše je mesto gde su njegovi stanovnici ranjivi poput pilića koji će završiti u loncu gospođe Glover. O bašti brine čovek koji je izgubio pola lica u Velikom ratu. On nosi limenu masku sa jednim naslikanim, stalno otvorenim okom.
Ursula je u svojim raznim životnim varijacijama žrtva užasa i nesreća od kojih svi roditelji strepe. Pad sa krova. Pedofil. Španska groznica zbog koje iz bebinih pomodrelih nozdrva cure „bledo krvavi slinci, poput pljuvačke ptice kukavice“ a majka žestoko tuguje.
Sa svakim Ursulinim novim rođenjem, ona pokušava da spreči traume iz prethodnih života. Ona nije baš svesna onoga što se dešavalo ranije ali oseća preteći užas i deža vi. Zbog toga je majka šalje psihologu koji joj priča o Ničeu i Amor fati (sudbinskoj ljubavi).
Na ovaj način, roman nas vodi kroz dva rata. Iako Atkinsonova tako savršeno pogađa atmosferu ere da možete da osetite kuvani kupus, ovo nije „ratni roman“. Atkinsonova koristi rad da bi pokazala kaprice istorije. Različite inkarnacije Ursule piju čaj sa Evom Braun i rade u protivavionskoj odbrani Londona. Dok izvlači tela iz ruševina – prijateljičin na oko netaknuti torzo puca „poput petarde“ kada pokuša da ga podigne – ponovo se podsećamo koliko nam je telo ranjivo.
Pomislili biste da je zamorno, čak neizdrživo, čitanje ove životne storije. Ali Atkinsonova je toliko vešta da nam samo produbljuje ljubav i poznavanje njenih likova.
Intimni eho njihovih nadimaka i internih šala prolaze kroz zidove papirnog sveta. Ljubav i zamah rastu sa svakom varijacijom. „Postala sam toliko navučena na Ursuline različite odluke i iskustva da mi nije jasno kako je Atkinsonova uspela da stane sa pisanjem“, napisala je kritičarka britanskog lista Telegraf (Telegraph) Helen Braun.
Hilari Mantel, rivalka Atkinsonove za Žensku nagradu, jednom prilikom je za Atkinsonvu rekla da se u njenim romanima komičnost i tragedija prepliću kao i u Dikensonovim, iako je njen literarni plan sofisticiraniji od njegovog.
Zaista, sa ovom knjigom ona prevazilazi ograničenja fikcije. Život zaista ume ovako boli i ponekad ćete biti ogorčeni zbog svoje sudbine, a ponekad ćete joj se lagodno prepustiti. Uživajte u onim trenucima kada je katastrofa predupređena i kada se smejete od nekomplikovane radosti, kao što to čini Ursula kada prestane da brine da li će joj se sreća ponovo osmehnuti. „Ovo je najbolji roman Atkinsonove do sada i, kao i Mantelova, zaslužuje Nagradu“, zaključuje kritičarka Telegrafa Helen Braun.
Izvor: telegraph.co.uk