Zločin se dogodio 1958, kada je je Džejms Elroj imao deset godina: telo njegove majke, Džin, pronađeno je u leji bršljana, nedaleko od srednje škole u mestu El Monte, lica okrenutog na gore, u plavoj haljini, najlonskim čarapama s pamučnim konopcem obmotanim oko vrata. Bila je mrtva manje od 12 sati. „Lice je poprimalo ljubičastu boju“, napisao je Elroj. „Sve je ličilo na klasičan slučaj noćnog izbacivanja leša.“
To je vrlo uznemiravajuće, taj ton hladne otuđenosti, ta rešenost da se bavi ubistvom svoje majke – da, svoje majke – jezikom kojim je pedesetih godina pisana noar-kriminalistička fikcija, ali čitaocu ovog mučnog svedočanstva vrlo brzo postaje jasno da su to samo tehnike kojima je autor ovladao kako bi se suočio i podneo taj stravičan gubitak. Ubistvo njegove majke je, kako navodi autor u knjizi „Moja mračna mesta“, razlog zbog kojeg je počeo da se bavi pisanjem. Zbog toga je postao opsednut zločinima i kriminalističkim romanima. To je prouzrokovalo edipovsku fascinaciju starijim ženama. I tokom dugog niza godina, ovaj događaj je podsticao njegovu ljubav prema alkoholu i drogama. Ovom knjigom autor ne samo da je ponovo otvorio policijski dosije u pokušaju da reši ovo davno počinjeno ubistvo, već istovremeno pokušava da se pomiri sa tom neuhvatljivom utvarom koja je dominirala njegovim životom.
Tako nastala knjiga jednim delom predstavlja ličnu ispovest, a delom je suvoparna kriminalistička hronika. I zaista, u knjizi „Moja mračna mesta“ ima delova koji će čitaoce podsetiti na druge romane ovog autora, kao što su „Veliko ništavilo“ i „Crna dalija“ – neverovatan spoj Čendlera i Tarantina, hibrid Hameta i Spilejna. To je ta prepoznatljiva nepristojna, žustra proza, osećaj za odvratne detalje, intimno poznavanje ružne strane života.
Okruženje je, takođe, poznato: Los Anđeles i okolina, vrelo, „surovo i prljavo“ mesto, „izgrađeno na otetoj zemlji i rasnoj patnji“, mesto poznato po brutalnim ubistvima, silovanjima i napadima koja se događaju na ulicama.
Roditelji Džejmsa Elroja su se „upoznali, zaljubili, venčali i skrasili u Los Anđelesu“ četrdesetih godina. „Bili su zgodan, jeftin par“, seća se, „nešto kao Robert Mičam i Džejn Rasel u filmu 'Makao'.“ Ona je bila registrovana medicinska sestra. On je bio računovođa bez sertifikata. Razveli su se 1954, i Džin Elroj se preselila u naselje El Monte u Sen Gabrijel dolini, mestu koje je njen sin ocenio kao „raj za gedžovane“. „El Monte je bio zagađena pustara“, piše Elroj. „Ljudi su parkirali automobile na travnjacima i prali ih crevom, obučeni samo u donji veš. Nebo je imalo kancerogenu nijansu.“
Iako ga je majka slala u crkvu i terala da radi domaće zadatke, Elroj je video njena opijanja vikendom i često menjanje partnera. Kaže da je otac podsticao prezir prema njoj. Opisivao ju je kao pijanicu i kurvu. Kada je pronađeno njeno telo, desetogodišnji Džejms se obradovao: „Mrzeo sam je. Mrzeo sam El Monte. Nepoznati ubica mi je upravo kupio divan, novi život.“ Nije prisustvovao njenoj sahrani.
Život sa ocem mu nije doneo značajna poboljšanja. Gospodin Elroj je sa sinom delio svoje erotske časopise i naučio ga je da psuje. Živeli su u straćari u Los Anđelesu sa psom koji je vršio nuždu po podu. U školi, Elroj je izigravao „ludaka“: čačkao je nos, špijunirao devojčice i crtao svastiku po sveskama. Noću je fantazirao o „bledim, crvenokosim ženama“ koje su ličile na njegovu majku.
Negde u to vreme otkrio je i detektivske priče. Počeo je sa Hardijevim a onda je prešao na Mikija Spilejna i malo žešće stvari. „Svaka knjiga koju sam pročitao bila je neki izopačeni omaž njoj“, rekao je o svojoj majci. „Svaka rešena misterija vraćala je ljubav prema njoj.“
Džejms Elroj je imao 17 godina kada je preminuo i njegov otac i ubrzo je počeo da vodi život bednika kakve opisuje u svojim romanima. Time je započela decenija opijanja i drogiranja: dešavalo se da popije pola krigle viskija za doručak i i do kraja dana uzme još 10 do 12 doza benzedreksa (sprej za nos). Hapšen je zbog sitne krađe, neovlašćenog ulaska na tuđ posed i vožnje pod dejstvom alkohola. Plašio se da će zaboraviti kako se zove: „Napisao sam svoje ime na zidu iza kreveta. Pored sam dopisao 'Neću izgubiti razum'.“
Pisanje je pomoglo Elroju da artikuliše svoje opsesije, svoju fascinaciju žločinom, svoj ambivalentan odnos prema majci i da to pretoči u nešto smisleno i produktivno. Prestao je da pije, zaposlio se kao nosač opreme za golf i počeo da piše knjige.
Devojka sa kojom se viđao ubedila ga je da pokuša da otkrije kakva je zaista bila njegova majka i zbog čega je ubijena, i 1994. on odlučuje da ponovo otvori njen policijski dosije. Knjiga „Moja mračna mesta“ predstavlja svedočanstvo o njegovoj istrazi. Istragu je vodio uz pomoć Bila Stonera, detektiva iz odeljenja za ubistva, koji je nakon 32 godine provedene u policiji, Los Anđeles doživljavao gotovo identično kao i Elroj.
Autor opisuje kako su on i Stoner pokušavali da pronađu ljude koji su poznavali njegovu majku i rekonstruišu njenu smrt. Mučili su se sa dementnim svedocima, lažovima, a neki od njih kao da su u zemlju propali. Elroj je pokrenuo i besplatnu telefonsku liniju za sve one koji se, možda, nakon 30 godina sećaju nečega.
Budući da Elroj opisuje svaki ćorsokak u kojem su završili, svaki lažni trag, svaku uzaludnu potragu, ponekad se čini kao da se vrti u krug ili stoji u mestu. Upoznajući čitaoca sa njihovom istragom, korak po korak, istovremeno mu ukazuje na težinu policijskog posla i mučninu i napor koje je iskusio u pokušaju da osveti smrt svoje majke.
Postepeno čitaocu postaje jasno da je pronalaženje ubice za autora manje važno od otkrivanja istine o životu njegove majke. Od čega je bežala kada se preselila u El Monte? Zbog čega je sa male farme u Viskonsinu došla u Los Anđeles? Šta je želela od života?
Nakon pročitane knjige „Moja mračna mesta“, čitalac ostaje sa snažnim utiskom da se autor još uvek bori sa životom i zaostavštinom svoje majke, i da još nije uspeo da pronađe mir. Samim tim, ova inače veoma upečatljiva knjiga deluje pomalo nedovršeno: više podseća na početak nečega nego na zaključak.
Ako ništa drugo, oni koji se prvi put susreću sa Elrojem, trebalo bi da je dožive kao odličan uvod u uznemirujući opus ovog veoma talentovanog pisca. Oni koji su već dugo poštovaoci njegovog rada otkriće autobiografske izvore njegove fikcije.
Autor: Mičiko Kakutani
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat