Poslednji, nezavršen roman Fransoaz Sagan koji se prvi put prošle godine pojavio u Francuskoj, 15 godina posle njene smrti, stigao je i do naših čitalaca.
Zadovoljstvo je ponovo uroniti u književni stil
Fransoaz Sagan (1935 – 2004) koji je tako nepokolebljivo utisnula već svojim prvim romanom „
Dobar dan, tugo“. Njena otmenost u izražavanju, suptilnost, sarkazam, strast i iznad svega sloboda, nadiru i iz njenog poslednjeg, dosad neobjavljenog, romana „
Četiri strane srca“ uprkos tome što je nezavršen i uprkos tome što je Denis Vesthof, njen sin, pronašavši ga u zaostavštini, i sam morao da ponegde interveniše. Roman se pojavio u Francuskoj u septembru 2019, dakle 15 godina posle njene smrti, a kod nas je objavljen početkom ovog meseca u izdanju Lagune u prevodu Nade Bojić.
Denis Vesthof napisao je u predgovoru da ima samo nejasno sećanje o načinu na koji je ovaj rukopis došao do njega i da se to verovatno dogodilo dve ili tri godine nakon što je prihvatio majčino nasledstvo 2007. godine. Tekst je bio otkucan na pisaćoj mašini i toliko puta fotokopiran da slova nisu bila potpuno čitljiva, a bilo je i dosta precrtavanja i ispravki čije poreklo nije znao. Tekst se sastojao od dva dela ‒ prvog pod nazivom „Četiri strane srca“ i drugog „Slomljeno srce“, pa mu je trebalo vremena da shvati da je reč o jedom istom romanu. U prvi mah nije ni pomislio da je reč o neobjavljenom delu.
„Danas, kad ponovo mislim o tome, shvatam da sam ipak pokazao potpunu nesmotrenost prema rukopisu koji me je, mada nezavršen, svojim žestoko saganovskim stilom – svojim karakterom, često drskim, tonalitetom tako baroknim i neverovatnošću pojedinih obrta – potpuno zbunio“, piše Vesthof, koga je književnica dobila u drugom braku sa mladim američkim plejbojem Bobom Vesthofom, za koga se udala 1962. i od koga se razvela već 1963. godine kada se njen sin i rodio.
Rukopis je tako stajao na dnu fioke dugo vremena sve dok Vesthof nije sreo Žan-Marka Robera, koji je kasnije postao njegov savetnik za izdavačka pitanja u vezi sa zaostavštinom, a koji je tada vodio izdavačku kuću Stok i prihvatio da ponovo objavi ukupno petnaest dela Fransoaz Sagan. Tako je došlo i do realizacije ovog nezavršenog romana čije dorađivanje su u početku mislili da prepuste jednom od savremenih pisaca, ali su ubrzo odustali od toga jer je rukopis bio lišen pojedinih reči, katkad i čitavih odlomaka i patio od toliko nepovezanosti. Tako je rukopis ponovo vraćen u fioku sve dok sam Vesthof nije shvatio da je upravo on jedini koji bi mogao da dopiše ovu knjigu i da ona neizostavno mora da se objavi. Uradio je ispravke koje su mu se učinile neophodnim i pritom pazio da ne dira u stil pisanja romana u kome je ponovo našao, pri kraju stranica „potpunu slobodu, oslobođen duh, škakljiv humor i smelost koja je doticala drskost, drskost koja je tako karaktesristična za Fransoaz Sagan“.
Tako se 65 godina posle pojavljivanja njenog prvog romana „Dobar dan tugo“ pojavio i ovaj nezavršeni u kome nalazimo sličnu čaroliju. Velika Fransoaz Sagan, književni zemljotres, divno, neočekivano blago – samo su neke od pohvala koje su se pojavile u Francuskoj posle izlaska ove knjige. Čak i nezavršen roman pleni suptilnošću i slobodom, ali i strašću i osećanjima.
„Stvarno, ako postoje ljudi koji imaju razuman pogled na druge ljude, koji osećaju potrebu za nežnošću, pravo na zabludu, bar su pokazivali ‒ maglovito – dušu u svom životu“, kaže spisateljica u ovom romanu dok opisuje zamršene odnose u životu buržoaske porodice u francuskoj provinciji, posle saobraćajne nesreće u kojoj umalo nije poginuo Ludovik Kreson, sin imućnog Anrija Kresona. Ali mladi Kreson se oporavio, što nije baš obradovalo njegovu suprugu, pa ozlojeđeni otac pokušava da pomogne svom sinu da vrati samopouzdanje. Sve se menja kad u goste stigne Fani, majka Ludovikove supruge, u koju se zaljubljuju i otac i sin... Šta se desilo na kraju saznali nismo, jer Sagan roman nije završila, ali i ono što je napisala dovoljno je za radost čitanja i podsećanja na književnicu koja je vodila buran život i gajila strast prema brzim automobilima (i sama je posle jedne teške saobraćajne nesreće bila u komi), luksuznom životu, pa i alkoholu, kocki, narkoticima... Na putovanjima po Americi družila se sa Trumanom Kapoteom i Avom Gardner, a u Francuskoj je bila prijatelj sa Sartrom i Miteranom. Potpisala je Manifest 121 protiv politike francuske vlade u Alžiru, podržala legalizaciju abortusa i jurila u svom jaguaru u Monako da se kocka!
Savršeno svesna svojih granica, žalila je što nema tu literarnu snagu da napiše dela kakva su ostavili Prust ili Dostojevski, ali su drskost, sloboda i pre svega žestoka osećajnost koji su nadirali iz njenog jednostavnog stila učinili da postane „eminentna literarna figura“, čije delo se danas drukčije vrednuje.
Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika