Ženski pogled iza trona – Filipa Gregori

Nazivaju je „kraljicom istorijskog romana“ jer više od dve decenije uspeva da svojim pisanjem i stručnim uvidom krajnje uverljivo oslika zbivanja na engleskom srednjevekovnom dvoru, naročito likove žena iz dinastija Plantageneta i Tjudora.



Engleska istoričarka i spisateljica Filipa Gregori, dobitnica više nagrada za književnost, proslavila se romanima o engleskim dinastijima Plantageneta i Tjudora, o Ratovima ruža, o dvorskim spletkama, državnim zaverama i verskim sukobima tog vremena, i intimnim portretima slavnih, ali i manje poznatih stvarnih ličnosti koje su ostavile traga u srednjevekovnoj Engleskoj.

Posebno usmerena na vladavinu Henrija Osmog, kao vrsni poznavalac tadašnjih društvenih i političkih okolnosti, izuzetno živo je prikazala njegovih šest kraljica, sa svim strastima, slabostima i strahovima koji su ih opsedali, ali je pokazala i koliko su umele da budu jake, plemenite i mudre u vremenima kad ženama mnogo toga nije bilo dopušteno, a put do krune se često vodio – ka gubilištu. Knjiga „Ukroćena kraljica“ govori o poslednjoj od njih, učenoj, hrabroj i nezavisnoj Katarini Par, reformatorki koja je bila omiljena u naarodu, ali je stekla smrtne neprijatelje na dvoru, i nedavno je objavljena na srpskom u izdanju Lagune.

Filipa Gregori je radila je kao novinar u pisanim medijima i na radiju Bi-Bi-Si, i do danas sarađuje sa mnogim časopisima i magazinima. Doktorirala je književnost 18. veka na Univerzitetu u Edinburgu, a od 1987. napisala je više od pedeset romana, mnoge kratke priče i nekoliko knjiga za decu. Živi sa porodicom na maloj farmi u severnoj Engleskoj, piše, i vodi humanitarnu organizaciju „Gardens for Gambia“ koja pomaže školama i siromašnim mališanima u ovoj afričkoj državi.

Vaši istorijski romani o Tjudorima i drugim britanskim kraljevskim dinastijama, koji su dosad ovde objavljeni, veoma su se dopali čitaocima u Srbiji, čak su uticali i na neke ovdašnje autore kako da pišu o srednjevekovnim srpskim vladarima. Da li ste se, kao novinar i pisac, zainteresovali za teme iz prošlosti, ili ste kao istoričar poželeli da ličnosti koje ste proučavali oživite kroz literaturu?

Prva je bila moja ljubav prema knjigama. Poput mnoge druge dece koja su posle stasala u pisce, jednog leta me je bolest vezala za postelju, i ja sam dane ispunjavala čitajući sve i svašta. A onda, imala sam običaj da subotnja popodneva, kad je moja majka igrala tenis, provodim u biblioteci, uz knjigu. Kasnije u životu, kad sam već radila kao novinar, odlučila sam da upišem fakultet, i imala sam sreće da je Univerzitet u Saseksu upravo te godine pokrenuo multidisciplinarne studije, u kojima sam uporedo izučavala englesku književnost, istoriju i filozofiju. Naročito su me zainteresovala predavanja profesora Morisa Hata, Uvod u istoriju. On je bio strastveni istoričar i sjajan nastavnik. Ulivao je strahopoštovanje i inspirisao nas od prvog seminara koji nam je držao. Od njega sam prihvatila da je istorijsko objašnjenje ključni deo odgovora na gotovo svako pitanje. Tako sam se potpuno posvetila studijama istorije, čitala, istraživala i pisala o tome, i to radim i danas.

Svetsku popularnost i titulu „kraljice istorijskog romana“ stekli ste upravo zato što, ne odstupajući ni trenutka od istorijskih činjenica, stvarnih događaja i ličnosti, uspevate da davna vremena i društva približite današnjem čitaocu na živ, zanimljiv i poučan način, a iznad svega veoma ubedljivo dočaravate kako je biti žena na engleskom dvoru srednjeg veka. Šta je najveći izazov u tom poduhvatu? Kopanje po arhivama?Traganje za pravim „psihološkim profilom“ likova o kojima pišete?

Možda će vas iznenaditi, ali istraživanje i pisanje su onaj lakši deo posla. Ponekad se, doduše, dogodi da naletim na prazninu u beleškama o određenoj temi, onda mi je dodatno zadovoljstvo da je ispunim. Teži deo posla je onaj dugačak proces pripreme teksta za objavljivanje, pa štampanje i promocija... Pisanje o knjizi ispadne napornije nego pisanje same knjige!

Poslednja knjiga iz serijala o Plantagenetima i Tjudorima još jedna je (vama očigledno omiljena) priča o snažnoj ženi u teškim vremenima, o tome koliko, kako i kada ona, čak i kad je udata za najmoćnijeg muškarca u državi, može da utiče na svoje savremenike. Koja će biti vaša sledeća junakinja?

Ostale su mi dve knjige za završnicu ovih serijala: Three Sisters, Three Queens („Tri sestre, tri kraljice“) govori o sestrama Henrija Osmog, Margareti i Meri Tjudor, i o njihovoj snaji, Katarini Aragonskoj. One su bile kraljice Škotske, Francuske, odnosno Engleske. A The Last Tudor („Poslednji Tjudor“) pripoveda o ledi Džejn Grej – koja je bila na tronu svega devet dana pre nego što je pogubljena – i njenim sestrama Ketrin i Meri.
 
Iako ste u Srbiji poznati po svojim istorijskim romanima, u vašem bogatom književnom opusu našle su se i neke savremene junakinje. Koju biste posebno voleli da predstavite ovdašnjim čitaocima?

Možda Zelda’s Cut („Zeldin rez“). To je moderan roman o mladoj književnici koja, suočena sa bolešću svog muža i potrebom da obezbedi dodatne prihode, odlučuje da odstupi od ozbiljnih knjiga kakve je dotle pisala, i pod pseudonimom počinje da objavljuje nečuvene priče pune seksa i satanizma. Ali, to otvara nova pitanja njenog odnosa sa suprugom i sa agentom, preispitivanja identiteta, morala, strasti...

Neke od vaših novela su veoma uspešno prenete na veliki i mali ekran – film snimljen prema knjizi „Druga Bolenova kći“ (kod nas preveden kao „Dve sestre za kralja“) sa Natali Portman, Skarlet Johanson i Erikom Banom, recimo, bio je neverovatan bioskopski hit. Koju biste još voleli da vidite na filmu, televiziji ili pozorišnoj sceni?

Verujem da je „Ukroćena kraljica“ odličan materijal za scenario. Videti Henrija Osmog kako je prikazan u ovoj knjizi, kao tiranina i despota koji je u stanju da hladnokrvno ubije ženu, bila bi zanimljiva promena u odnosu na njegovu sliku veselog kralja koji je komponovao „Grinslivs“, kakvu smo uglavnom viđali do sada.

Pandemija virusa korona izmenila je naše živote na mnogo načina, ali za vas, kao istoričara, takve situacije nisu nove, srećemo ih u vašim romanima, kad se neki od likova na najstrašniji način suočavaju sa posledicama kuge u Engleskoj. Nalazite li izvesne sličnosti između tadašnje i sadašnje situacije?

Bilo je pandemija i ranije, već smo neke prošli. Prisetimo se „crne smrti“. Uprkos zastrašujućem imenu i užasnoj tragediji koju je donela čitavom svetu, kad je završena, ljudi su izgradili novo društvo. Bio je to kraj feudalizma, kraj kmetstva. I, naročito za žene, bio je to početak vremena većih sloboda i otvorenosti. Moramo se nadati da će i ovoga puta, kad se epidemija okonča, uslediti pozitivne promene za celo društvo.

Nameravate li da, kad prođe korona, posetite Srbiju? Iako još niste bili u ovim krajevima, možda je neka ovdašnja istorijska ličnost već „ukrstila put“ sa vašim književnim junacima?

Zasad ne planiram dolazak u Srbiju, ali započinjem novi serijal, porodičnu sagu koja počinje u 17. veku i prati uspone i padove te familije sve do kraja minulog stoleća, i možda će se tu zaista pojaviti i neki vaš zemljak.

Neobičan detalj iz vaše biografije govori da ste rođeni u Keniji. Da li ste dugo tamo živeli, ima li tekstova ili romana koje ste posvetili ovoj zemlji?

Moji roditelji su se upoznali tokom Drugog svetskog rata, kad su oboje bili u uniformi, i ja sam rođena 1954. u Najrobiju, dok je otac služio kao radio operater i navigator za međunarodnu aviokompaniju East African Airways. Ubrzo nakon toga smo se, međutim, preselili u Englesku, u Bristol. Keniju pominjem u romanu A Respectable Trade, u kojoj pišem o trgovini robljem između Afrike i Engleske.
 
Razgovor vodila: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika