Žene su zastupljenije u viktorijanskim romanima u odnosu na moderne

Obimna istraživanja pokazuju da su žene nekada bile sveprisutne u fikciji. Onda su im muškarci stali na put.

Od nastanka modernih romana na engleskom jeziku, s početka 18. veka, muški i ženski likovi, od Pola Atreida do Elizabet Benet, smejali su se, osmehivali, osećali i pretvarali kroz bezbroj ispisanih stranica. Nova studija pod nazivom „Transformacija roda u fikciji na engleskom jeziku“, objavljena u časopisu Kultural analitiks i sprovedena pomoću mašinskog algoritma, ponudila je novi pogled na istoriju književnosti. Studija proučava predstavljanje roda u više od sto hiljada romana, pronašavši paradoks kada su u pitanju romani 20. veka: sa nestankom krutih rodnih uloga i uz sve veću jednakost između polova smanjivao se broj ženskih likova i udeo ženskih autora.

Algoritam koji su napravili autor studije Ted Andervud, profesor engleskog jezika i informacionih nauka na Univerzitetu Ilinois, i njegov koautor informatičar Dejvid Baman sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju analizirali su likove iz 104.000 romana – što je daleko više od onoga što za života možemo pročitati. Romani su odabrani prvenstveno iz digitalne biblioteke Hathi Trust i predstavljaju izbor bestselera od 1703. do 2009. godine, uključujući i popularne naslove kao što su „Gordost i predrasuda“, „Dina“ i pojedine romane Rejmonda Čendlera.

Sortirajući hronološki obrađene podatke, istraživači su primetili trendove u određenim periodima: od početka 19. veka pa sve do 70-ih godina 20. veka primetan je „stalni pad“ udela ženskih autora – pad sa oko 50 procenata na manje od 25 posto. U istom periodu primetno je i opadanje broja ženskih junaka, ali ti trendovi počinju da se preokreću u drugoj polovini 20. veka. Promene su nastavile da se uočavaju i u daljem toku studije, od dramatičnih i brzih promena upotrebljavanih reči koje se koriste za karakterizaciju roda, do smanjenja broja reči koje se vezuju za određeni rod.

Na primer, mnoge od tih reči poput „srce“ ili „kuća“ nisu bile eksplicitno rodne, iako nisu isključene potencijalno rodne reči kao što su „suknja“ ili „brkovi“. Tako se tokom 19. veka glagol „osećati“ više dovodio u vezu sa ženama, dok se glagol „steći“ češće odnosio na muškarce. Ovi trendovi su s vremenom opadali, da bi se tokom 20. veka reči koje se odnose na veselje više dovodile u vezu sa ženama, kada je ujedno došlo i do odgovarajućeg pada u upotrebi tih reči u kontekstu muškaraca. Kako sami autori studije navode: „Žene se osmehuju i smeju, ali muškarci sa sredine veka, očigledno, mogu samo da se keze i smejulje“. Slično tome, u 19. veku se mnogo više raspravlja o osećanjima, u početku uglavnom u vezi sa ženskim likovima. U 20. veku mnogo više se govori o telima i odeći – tako na primer, muškarci sa sredine veka stalno stavljaju stvari u džepove ili ih vade iz njih.

Ovakav rezultat nam ukazuje na potrebu za pristupom koji će se okrenuti i u pravcu mašinskog učenja. Kako sam Andervud navodi: „Realnost je da kultura ne dolazi sa jasnim definicijama o tome šta je rod ili čak šta je književni žanr. A mašinsko učenje nam omogućava da radimo sa ne tako strogo definisanim konceptima.“

Ovakva metoda je često korišćena u analizi podataka kojom se koriste banke, ali i kao pomoć da samoupravljajući automobili ostanu bezbedni, što može da deluje kao neobičan način za analizu romana. Ali Andervud i drugi naučnici iz oblasti digitalne humanistike vide u tome veliki potencijal.

Set Long, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Nebraska, koji takođe radi na polju digitalnih humanističkih nauka, kaže da ovi neočekivani rezultati pokazuju moć obimnih (digitalnih) istraživanja u humanističkim naukama. „Statističko modeliranje će zahtevati sasvim drugačiji način razumevanja istorije književnosti“, ističe profesor Long. Algoritam je prazan list dok se ne pruži informacija, ali kada algoritam jednom ima tu informaciju, on iz nje izvlači stvari koje ljudi ne mogu. U ovom slučaju to remeti naučne pretpostavke o tome kako bi istorija književnosti trebalo da prati istoriju društvenog napretka žena.

„Očekivao bih da vidim neki napredak, samo u smislu jednakosti zastupljenosti žena u fikciji“, kaže Andervud. „Možda ne veliki napredak, ali napredak. A mi ga zaista ne vidimo.“

Prvi romani koji su koristili moderni engleski jezik su više posmatrani kao zabava, a manje kao istinski književni poduhvat. Ali „kako romani postaju sve više ugledni“, kaže Džarvis, „tako su i manje povezani sa ženskim autorstvom“. Drugim rečima: muškarci su počeli da pišu romane kada je to počelo da se posmatra kao „ozbiljan“ poduhvat.

Iako su i ranije, u određenim trenucima, istoričari književnosti govorili o povlačenju žena iz romana, niko nije napravio rad ovoliko širokih razmera koji bi ukazao na stalne trendove. To je trenutak u kojem nastupa mašinsko učenje.

Ljudi koji proučavaju književnost svesni su da postoji prazan hod, to jest mesta u istoriji književnosti o kojima knjige nisu napisane. Jedan prazan hod od velike važnosti jeste sve veće odsustvo imenovanih ženskih likova u proučavanim romanima. Isto tako i karakterizacija ženskog prijateljstva u knjigama Elene Ferante ističe „muk“ ženskog prijateljstva u fikciji, kako iz prošlosti tako i iz sadašnjosti. Tako i ova studija podvlači isto i ističe „važnost radova žena koja sagledavaju žene“. Odsustvo žena u romanu „tiho je oblikovalo način na koji se odnosimo prema istoriji književnosti“, kaže Andervud.

Autori napominju da njihova studija ne obuhvata sve romane napisane tokom zadatog vremenskog perioda i nedostaje im prikaz žanrovske fikcije kao što su ljubavni romani i detektivska fantastika, koji su postali popularni u 20. veku. Međutim, istraživači su preduzeli korake da isprave svoju pristrasnost testiranjem svoje u odnosu na druge baze podataka. Knjige koje su odabrali predstavljaju literaturu koju su univerzitetske biblioteke smatrale važnom, ali i napominju da ima još posla na žanrovskoj fikciji. „Književni rod može biti različito oblikovan u različitim žanrovima ili u različitim delovima književnog polja“, navode autori istraživanja.

Nesumnjivo je da metode mašinskog učenja nude nov način sagledavanja „praznog hoda“ i prisustva prošlosti, a čudno je da je ono dato kroz sočivo predviđanja. Uopšteno, algoritmi se koriste za predviđanje ili otkrivanje obrazaca na osnovu skupa informacija, ali Long ističe da je njihova primenljivost u tome da mogu da otkriju dugoročne trendove u prošlosti, kao i sadašnjosti ili budućnosti. Zaključuje time „da je to vrlo moćan način da naša sopstvena tumačenja držimo pod kontrolom“.

Autor: Ket Ešner
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Aleksandra Mišić