Dok smo deca naivno očekujemo od odraslih, bez potrebe da to izgovorimo, da će nastojati da nas zaštite od bola, ili da nas barem oni neće povređivati. To je sveti društveni ugovor: da će nas odrasli hraniti, oblačiti i štititi, da će nas održavati dovoljno dugo u životu dok sami ne razvijemo sopstvene strategije preživljavanja.
Kao nekakav ružan ožiljak, zlostavljanje dece se prostire romanom Toni Morison „Žena u belom“. To je britka bajka modernog doba, osenčena atmosferom braće Grim: tu su maštovite okrutnosti prema deci, putovanje u šumu, zgodni, izgubljeni ljubavnik, starija žena koja podseća na vešticu i jasna pouka: „Ono što činite deci je važno. I ona to možda nikada neće zaboraviti.“
U središtu romana je žena koja sebe naziva Nevestom, mlada, prelepa, raskošne modrocrne puti i sa karijerom u kozmetičkoj industriji. No kada je bila dete odbacila ju je majka svetlije kože, po imenu Mila, zatrovana problemima rase i klase, još uvek prisutnim u crnačkoj zajednici. „ Nije prošlo ni sat vremena otkako su mi je izvukli između nogu kad sam shvatila da nešto ne valja,“ kaže Mila. „Da nikako ne valja. Bila je tako crna da sam se prepala. Ponoćnocrna, sudanski crna.“
Nevestin otac takođe nije voljan da prihvati detetovu tamnu kožu i napušta porodicu, optužujući Milu za neverstvo. I tako Nevesta raste, pod teretom gladi i sramote, željna ljubavi i prihvatanja. „Lice joj je bilo zgađeno kad je kao malu morala da me kupa,“ priča Nevesta o svojoj majci. „Zapravo da me ispere pošto bi me blago protrljala nasapunjanim peškirićem za pranje. Nekada sam se molila bogu da me ošamari ili pljusne samo da osetim njen dodir. Namerno sam pravila sitne greške, ali ona je umela da me kazni, a da ne dodirne kožu koju mrzi – slala me je u krevet bez večere, zaključavala u sobu.“
Ali jedna greška je imala razorne posledice. Da bi privukla majčinu pažnju, Nevesta optužuje nevinu ženu za užasan zločin. Pošto je odrasla, Nevesta pokušava da se iskupi ali pravi još veću zbrku. Ona zna samo da okrene glavu na drugu stranu i potisne emocije; (za sada) ne zna ništa o ljubaznosti i saosećanju.
Začudo, Nevestina želja da umiri svoju savest, ljuti njenog ljubavnika, Bukera, koji je iznenada napušta. Ona traži utehu u drogama, piću i seksu, ali misao na Bukera je proganja: „Otvorila sam mu dušu, sve mu rekla: za svaki strah, svaki bol, svaki uspeh, ma koliko neznatni bili. Dok sam pričala s njim, neke stvari koje sam potisnula izronile su sveže kao da ih vidim prvi put...“ Ona polazi na put u potrazi za njim.
Kilometrima daleko od kuće, u severnoj Kaliforniji doživljava saobraćajnu nesreću i dobija pomoć od porodice belih hipika. Njihova samodovoljnost i ravnodušnost prema novcu je zapanjuju, i dok se tokom šest nedelja oporavlja u njihovom domu, zbližava se sa detetom o kojem se staraju, po imenu Kiša, koju su majka prostitutka i njena „klijentela“ gadno zlostavljali. Nevesta i Kiša se sprijateljuju, razumevajući jedno drugo na dečje opušten način. Međusobni odnos dve osobe – jedne sasvim crne, druge bele kao mesec, jedne odrasle, druge deteta, no emocionalno otprilike istog uzrasta – čini osovinu ove gorke priče. Ova epizoda preobražava i isceljuje Nevestu; čitaocu je pak prekratka.
Postoji bitan momenat u zapletu koji ne želim da otkrivam (pogotovo što je u knjizi razočaravajuće malo iznenađenja) ali izvesni jezivi elementi se provlače kroz njega: Nevesta počinje da gubi malje sa tela a grudi joj se smanjuju. Telo joj postaje sve manje i manje, menstruacija joj kasni. Počinje da gaji „strašnu sumnju da se vraća u crnu devojčicu“. Da bude još čudnije, ovakav razvoj događaja samo ona primećuje; niko koga ona sreće ne primećuje njenu neobičnu transformaciju.
U ovom promenjenom obliku, ona na kraju nalazi Bukera u drugom kraju šume, kako živi u prikolici kraj svoje ekscentrične tetke Kraljice. I počinjemo shvatati kako je nasilje oblikovalo i njegov život, kako mu je porodica skrhana tragedijom.
Toni Morison je uvek pisala melodično, s ljubavlju, obraćajući pažnju na oblik i zvuk reči. Krajolici u njenim knjigama postaju živi, obogaćujući i produbljujući njene teme. Njen roman „Tar Baby“ iz 1981. godine, počinje opisom reke: „Isterana iz mesta u kome je živela i naterana u nepoznato, ne mogavši da stvara svoje virove i slapove, tekla je svim mogućim pravcima. Zbijeni oblaci su stajali mirno i gledali reku kako juri šumskim tlom, bezglavo udarajući u brda ne znajući gde ide, sve dok ne iznemogne, bolesna i tužna, i zaustavi se svega pet kilometara od mora“. Priča vas uvuče u sebe pre nego što shvatite gde ste ili šta se dešava. Prepuštate se čitanju s punim poverenjem, jer posle ovako živopisnog uvoda, sigurno je da najbolje tek sledi.
Međutim, u knjizi „Žena u belom“, daju nam se sažete ispovesti u prvom licu i neuobičajeno nejasni krajolici: „Put izgleda kao crtež deteta iz vrtića, sa svetloplavim, belim ili žutim kućama sa bor-zelenim ili cvekla-crvenim vratima, udobno smeštenim na prostranim travnjacima. Fali samo okruglo sunce sa zracima što štrče oko njega“. Postavljena scena je plitka, ton ciničan. Tu su kovitlaci brutalnih ličnih priča, kratkih epizoda i očigledno nepouzdanih monologa. („Nije moja greška,“ Mila se pobunila. „Nisam ja kriva. Nisam kriva. Nisam.“) Čitalac je postavljen za sudiju nad grupom likova optuženih za isti zločin: njihovu nesposobnost (ili nedostatak želje) da se suoče sa odgovornošću za patnje dece koja su im poverena. Umesto toga, oni kao Mila, smatraju sebe pravednicima, ili su poput para hipika u šumi, nesposobni da se suoče sa zločinima.
Morison se bavi dečjim zlostavljanjem sa opreznom nelagodom, a ne iz užasavajuće blizine kao u svojoj prvoj knjizi, „The Bluest Eye“ iz 1970. godine, u kojoj jedanaestogodišnju devojčicu siluje otac. Svet romana „Žena u belom“ vrvi od zlostavljača i ubica dece – oni su na igralištima, u sporednim uličicama – ali ostaju čudno mutni, kao crno-bele slike isečene iz novinskih članaka. Kada se pojave, retko kada su punopravni članovi priče, i to je šteta. Kako je Buker primetio o jednom „predatoru“: „Ćelav. Normalnog izgleda. Verovatno inače fin čovek – uvek su fini. 'Najfiniji čovek na svetu', komšije uvek govore. 'Ni muvu ne bi ubio.' Otkud taj otrcani izraz? Što ne bi ubio muvu? Znači li to da je previše nežan da oduzme život insektu što širi zarazu, ali da bi rado presekao život detetu?“
U svetu ovog romana ima malo brižnih i pravih prijatelja, nema terapeuta i socijalnih radnika, tako da odrasle žrtve neguju svoju tanki oklop i kopaju u potrazi za pravdom. Deca odrastu i nose u sebi traumu utisnutu na telu i u sećanjima. I uvek je tu opsena da novo dete znači novi život: „Imuno na zlo ili bolest, zaštićeno od otmice, batina, silovanja, rasizma, uvreda, patnje, samoprezira, napuštenosti. Bez greške. Čista dobrota.“
Sa suvom ozbiljnošću, Morison se dotiče mogućnosti iskupljenja, samo da bi je ukinula. „Upropastiće stvar,“ razmišlja Kraljica o Nevesti i Bukeru. „Oboje će se držati tužne pričice o bolu i patnji – o davnašnjem mučnom i napaćenom životu koji je bačen na njih čiste i nevine. I oboje će doveka iznova ispisivati tu priču, znajući zaplet, nagađajući temu, izmišljajući značenje i odbacujući izvor. Kakva šteta. Iz ličnog iskustva je znala koliko je ljubav teška, koliko sebična i kako se lako raspadne. Uskratiti seks ili se uzdati u njega, ne obazirati se na decu ili biti obuzet njima, izmeniti prava sećanja ili ih isključiti. Mladost je izgovor za tu ljubav iz kolačića sudbine – sve dok to ne prestane da bude, sve dok ne postane čista, zrela glupost.“
Ali tu i tamo „Žena u belom“ odstupi od pridike i prepusti se laganoj, nežnoj, opasnoj umetnosti pripovedanja. Morisonova izvlači natrag svoj kist i daruje čitaocu boje i užas dok stvara živu sliku Bukerove blisko povezane porodice i njegovog obožavanog brata. „Kada je Buker poslednji put video Adama, ovaj je u sumrak vozio skejtbord po trotoaru, žuta majica mu se presijavala pod jasenovima. Bio je početak septembra i još nigde ništa nije počelo da vene. Lišće javora ponašalo se kao da je njihova zelen besmrtna. Jasenovi su se i dalje pružali ka vedrom nebu bez oblaka. Sunce je na zalasku postalo agresivno živo. Adam je lebdeo trotoarem između živica i drveća što se uzdizalo, zlatna mrlja što se kreće senovitim tunelom kao čeljusti živog sunca.“
I tako smo lepotom namamljeni u scenu koja se završava zlom i užasom. Najbolje priče nas primoraju da živimo unutar strave i nespokoja, u kaljuzi ljudskog života. Teraju nas da istinski marimo za svakoga, uključujući tu i zlikovce.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović