Želite da budete bolji pisac? Postanite muzičar

Svi dobri pisci su i dobri čitaoci. Ne možete da opovrgnete ovu činjenicu: ne možete da kuvate ako ne jedete; ne možete da trčite ako ne hodate. Ali veliki pisci su nešto sasvim drugo. Emili Dikinson je obožavala da peče i često je, sa svog prozora, spuštala korpu punu poslastica deci na ulici; Silvija Plat je, ugledajući se na svog oca entomologa, držala pčele. U životu nam treba nešto pored samog pisanja, nešto što će, kasnije, oblikovati naše pisanje. Nešto više od hobija, ali manje od karijere. Možda je Flaneri O’Konor u svojoj knjizi „Mystery and Manners“ najbolje opisala slikarstvo:

„Poznajem dosta pisaca fikcije koji slikaju, ne zato što to dobro rade, već zato što im to pomaže u pisanju. Tera ih da posmatraju stvari. Pisanje beletristike retko da je stvar opisivanja; to je stvar prikazivanja stvari... Bilo koja nauka može da vam pomogne pri pisanju: logika, matematika, teologija, i naravno, naročito crtanje. Sve što vam pomaže da vidite, bilo šta što vas tera da gledate.“



Dodala bih: sve što vas tera da slušate.

Kada sam sa šesnaest godina počela da sviram klavir, nisam očekivala da će to promeniti moj identitet pisca. Ja nisam iz porodice muzičara, niti pisaca, i klavir me je privlačio kao hobi, ali nikad nisam pokušala da se bavim time. Ali polako se pojavila veza između muzike i pisanja. Veliki deo je isti: ritam; sastav; rečenice i periode (male strukture unutar muzičkog oblika); izlaganje, razvoj, finale. Ovde se ne spominju sličnosti u stilskim epohama, poput romantičarske ere ili modernističke. Kako se poboljšavalo moje sviranje, tako se poboljšavalo i moje pisanje - godinama kasnije, sada svim budućim piscima preporučujem da se bave muzikom.

Prvo dolazi navikavanje na svakodnevno vežbanje. I pisci i muzičari znaju da se nikad neće popraviti ako ne sede i ne rade. Tačno je da ćete, ako pišete i svirate muziku, svaki dan vežbati dve stvari; iako oduzima vreme, shvatila sam da mi muzika pomaže u pisanju. Ako radim jedno, moram i drugo. Čak i ako napišete jednu stranicu ili svirate pola sata, vežbanje obe discipline predstavlja jedinstvo; vreme koje potrošite kucajući na tastaturi ili na laptopu, ili svirajući, nikada nije uzalud potrošeno vreme.

Uz dovoljno prakse, razvićete razumevanje za strukture i forme. Čak i najapstraktnija muzika ima početak, kraj i sredinu, koja vas vodi od jednog do drugog – baš kao i priča. Muzika je priča. Na primer, pogledajte sonatnu. Izlaganje, razvoj i rekapitulacija su deo standardne sonate. Na najosnovnijem nivou, izlaganje postavlja muzičku temu, razvoj je transformiše, a rekapitulacija (pogodili ste) ponovno objašnjava početak. Mogu da se kladim da biste, ako bih vas zamolila da napišete priču ili esej koristeći isti obrazac, to mogli da uradite. Verujem da učenje čitanja priče muzičkog dela jača vaše znanje o književnoj strukturi: pokazuje vam kako delovi formiraju celinu, kako nastaju motivi i menjaju se i kako nastaju zadovoljavajući završeci. Kada odlučite da pišete, nije vam poznat konačni obrazac vašeg dela; unapred komponovana muzika omogućava vam da se igrate sa strukturom a da ne osećate pritisak da sami morate da je kreirate.

Iz mog iskustva, shvatila sam da je razvijanje snažnog ritma najveća korist bavljenja muzikom. Jeste li ikad pročitali rečenicu koja je zvučala poput pesme, u lirskom stilu, kao da je praktično plesala na stranici? Muzika će vam pomoći da napišete takve rečenice. Većina muzike, bez obzira na stil ili žanr, oslanja se na ustaljene ritmove i taktove – tvrdim da je, ako svirate, nemoguće da ne poboljšate svoj osećaj za ritam. Kada pišete (i čitate) počećete da primećujete odlomke koji poprimaju svoj poseban ritam; to ne mora nužno da bude deo neke poezije, već tečna muzikalnost, gde su slogovi postavljeni tačno tamo gde treba da budu.

Uzmimo za primer deo duže rečenice iz dela „Gospođa Dalovej“ Virdžinije Vulf: „…život; London; ovaj trenutak u junu.“ Je li samo meni, ili i vama, srce malo zatreperi? Zamislite da izmenite redosled tih reči: „London; ovaj trenutak u junu; život.“ Da, značenje i slike su isti, ali ovoj izmeni nedostaje simetrija jakih, slogovnih veza „života“ i „juna“, što ovoj rečenici daje zvučnost. „Ovaj trenutak u“ stvara da se ovo „junu“ pročita sa takvim odjekom; u ovoj drugoj verziji sve to zvuči neuredno.

Možda bih to primetila čak i da nikad nisam proučavala muziku, mada nisam baš sigurna. Ali znam da ritmika postaje očiglednija kad čitam i lakše mi je da i sama tako pišem. Često osećam da su mi potrebna, recimo, još dva sloga pre nego što završim rečenicu, ili crtica umesto tačke i zareza, koja će malo izmeniti ritam. To su sitni delovi koji utiču na celinu, bilo da pišete priču ili izvodite sonatu.

Iako, možda, zvuči kao kliše, i muzika i pisanje su veštine samoizražavanja. Kod pisanja je to očigledno. Ali u mizici ne morate biti kompozitor da biste uneli dušu u komad – izraz je ono što unosite u muziku, sećanja i osećanja koja menjaju vašu brzinu, vaš stil, vaše suptilne promene u dinamici. Spomenula sam da je muzika priča, ali ne samo po strukturi. Čak i bez reči, muzika priča priče o ljubavi i gubitku, o ostvarenim snovima i životu koji nikada nije proživljen. Što znate više načina na koje možete da ispričate neku priču, to je bolje – bolje za vas, za druge, za samu umetnost. Često uhvatim sebe kako kombinujem muziku i književnost, kako bih poboljšala lepotu i jednog i drugog. Kada pišem, slušam muziku koja oslikava suštinu mojih eseja; na klaviru, stvaram priču koja ide uz muziku. Na kraju, pozitivno utiču jedno na drugo. 

Iako nisam eksperimentisala u stvaranju pravog hibrida između pisanja i muzike – mislim, nisam smislila kako da otpevam esej ili sviram pesmu – te dve stvari su u mom radu postale nerazdvojne. Možda ipak otkrijete da sviranje muzike nije za vas – više volite da slušate. To je jednako dobro. Ako ništa drugo, bilo kakva veza sa muzikom (ili slikanje, pečenje, ili pčelarstvo…) vas hrani kreativnošću, kao i stvari koje vam daju iskustvo koje treba da uključite u pisanje. Vi niste samo pisac, već i čovek.
 
Autor: Džoana Šo
Izvor: writingcooperative.com
Prevod: Lidija Janjić