Zejdi Smit: Sećanje na Filipa Rota

Jednom prilikom sam sa Filipom Rotom razgovarala o plivanju u bazenu. Ispostavilo se da nam je to oboma bila omiljena fizička aktivnost, iako je on, moram priznati, bio daleko bolji i izdržljiviji plivač. „O čemu razmišljaš dok plivaš?“, upitao me je. Pre nego što sam uspela da se zaustavim, iz usta mi je izletela dosadna istina: „Mislim: prva dužina, prva dužina, prva dužina, a zatim: druga dužina, druga dužina, druga dužina... i tako dalje.“ To ga je nasmejalo. „Hoćeš da ti kažem o čemu ja razmišljam?“ Htela sam da čujem. „Izaberem jednu godinu. Recimo, 1953. Potom razmišljam šta se desilo u mom životu, ili unutar mog malog kruga, tokom te godine. Zatim prelazim na ono što se dešavalo u Njuarku, pa u Njujorku. Onda u Americi. A ako odlučim da plivam duže, možda ću početi da razmišljam i o Evropi. I tako dalje.“ Sada je na mene bio red da se nasmejem. Energija, vizija, preciznost, širina, radoznalost, volja, inteligencija. Rot iz bazena nije se nimalo razlikovao od Rota za pisaćim stolom.

Bio je autentičan do iznemoglosti. Beskrajno originalan. Svaki njegov postupak, i potez perom, bio je podređen književnosti. Neobično rano je shvatio da svojom prozom ne treba da podilazi drugima. Nikada nije čeznuo za tuđim odobravanjem. Nije osećao potrebu da u svojim delima propagira „ispravne ideje“ kako bi ga okolina smatrala „ispravnom osobom“. „Književnost nije takmičenje za Mis moralnosti“, izjavio je jednom prilikom. Književnost nikada nije video kao sredstvo. Ona je u njegovom poimanju sveta mogla biti samo uzvišeni cilj. Obožavao je fikciju i (za razliku od mnogih polupisaca i tričetvrtpisaca) nikada se toga nije stideo. Voleo je njenu neodgovornost, njenu duhovitost, njenu vulgarnost i njenu bogomdanu slobodu. Nikada je nije brkao sa drugim pisanim formama – poput traktata o socijalnoj pravdi ili ličnom integritetu, novinskih članaka ili govora – koje su, naravno, od vitalnog značaja za naš život van fikcije, ali nikako nisu fikcija. Fikcija je medijum unutar koga je uvek moguće izneti intimne i neugodne istine, a to je nešto što ostale forme gotovo nikad ne dozvoljavaju.

Rot je uvek govorio istinu – sopstvenu, subjektivnu istinu – služeći se jezikom i lažima, pogonskim motorima bez kojih bi srce književnosti prestalo da kuca. Nije ga bilo sram da to prizna. Alternativni identiteti, lažni identiteti, izmišljeni identiteti, zamenski identiteti, zastrašujući identiteti, smešni i frustrirajući identiteti – nije bilo alatke koju je odbijao da koristi. Bilo je, naravno, i mnogo toga što nije znao ili nije bio u stanju da shvati. Imao je, kao i svaki pisac, svoje slepe tačke i predrasude. Ponekad je kreirao identitete koje ni sam nije dovoljno razumeo, a neki od njih su čak bili potpuno pogrešno osmišljeni i puni mana. Ali, za razliku od mnogih pisaca, on nije ni težio savršenstvu. Bio je svestan njegove nedostižnosti. Subjektivnost je ograničena prirodom izabrane teme, a zadatak pisca je da postigne najbolji mogući rezultat služeći se onim što mu je na raspolaganju. A Rot je raspoložive resurse uvek cedio do poslednje kapi. Nikoga nije štedeo, ničega se nije ustručavao, ništa nije čuvao „za crne dane“. Napisao je svaku knjigu koju je želeo da napiše i imao hrabrosti da izgovori sve što je želeo da kaže. To je najveća ambicija svakog pisca. Da osamdeset pet puta prepliva bazen, izađe iz njega i, ne osvrćući se, ode kući.



Kada smo se upoznali, Rot više nije pisao. Čitanje je bilo njegova nova ljubav. Proučavao je gotovo isključivo istoriju svoje zemlje, a njegovu pažnju najviše je zaokupljao period robovlasništva. Na stolu u njegovoj dnevnoj sobi nalazila se gomila knjiga posvećenih toj temi – kanonskih, specijalističkih, opskurnih – od kojih su mi neke bile poznate, dok za neke nikada do tada nisam čula. Dozvoljavao mi je da ih pozajmim kako bismo kasnije o njima razgovarali. Kada god bih Rotov hobi pomenula drugima, delovali su zapanjeno, ali u njegovom interesovanju za istoriju nisam videla ništa neobično. Rot je bio veliki patriota, ali njegova ljubav prema domovini nikada nije sputavala njegovu radoznalost niti ga sprečavala da postavlja nezgodna pitanja. Osećao je potrebu da što bolje upozna Ameriku kao takvu, u svoj njenoj beskrajnoj lepoti i ekstremnoj brutalnosti. Interesovalo ga je apsolutno sve: svakodnevni predmeti, događaji, mesta, ali pre svega ljudi. Moglo bi se reći da je u Rotovom svetu između pojmova „čovek“ i „književni lik“ stajao znak jednakosti. Bila mu je dobro poznata mešavina plemenitog i perverznog, idealnog i apsurdnog, lepog i ružnog, koja postoji u svakom od nas. Imao je razumevanja za ljudske slabosti i umeo da oprosti. Čak i ako oni čije je slabosti primećivao nisu bili spremni da oproste njemu. Verovatno bi poludeo kada bi mu neko rekao da u njegovoj opsesiji paradoksima i nesavršenstvima ima nečeg staromodnog i propovedničkog, ali ja ću to ipak reći. Čista energija – Rotov najveći adut i osobina koju je delio sa samom Amerikom – njegovo je zaveštanje književnosti. Taj rotovski duh – tako pun ljudi, priča, smeha, istorije, seksa i gneva – predstavljaće nepresušni izvor energije dokle god je književnosti. Kada je napustio ovaj svet, prvo što sam pomislila bilo je to da je Filip Rot bio jedan od najenergičnijih i najsvesnijih ljudi koje sam ikada upoznala, sve do samog kraja. Sama pomisao da je jedna takva svest mogla da se ugasi delovala mi je zastrašujuće. Ali onda sam se setila da je ona još uvek tu – živi u svakoj njegovoj knjizi. Hvala nebesima.

Autor: Zejdi Smit
Izvor: newyorker.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Wolfgang Kuhnle / CC BY-SA 2.0 / Flickr