Žanr je zanimljiva stvar.
Volim naučnu fantastiku i fantaziju od kad znam za sebe. I nisam baš sigurna kada sam uvidela da neke od tih knjiga koje sam volela da čitam ne spadaju u isti žanr.
Zašto „
Sluškinjina priča“ iz 1984. godine spada u dramu, a ne u naučnu fantastiku?
I zbog čega su romani Džejmsa Rolinsa i Majkla Krajtona postali svetski poznati trileri?
Vi, kao i mnogi drugi, možete da tvrdite da su ove podele na žanrove, u stvari, izmišljene. Pisci pišu knjige, a odeljenja za marketing smišljaju lukave načine da ih plasiraju. Ili se bar tako priča. Kao i svaki pokušaj klasifikacije velikih i različitih kategorija, žanrovi nisu precizne etikete, i ne mogu u potpunosti da dočaraju veličanstvenu srž kreativnosti. Žanrovi postoje samo zbog marketinga ili lakšeg kategorizovanja knjiga, zar ne?
To je donekle tačno, pogotovo kad je reč o knjigama koje mogu da se svrstaju u više žanrova. Knjige koja volim da čitam uvek se nalaze na prelazu između dve kategorije. Ali takođe postoje i priče koje, po mom mišljenju, spadaju u drugačiji žanr od onoga u koji su smeštene. Tako se, bar, meni čini.
Iz mog iskustva, kada čitate naučno-fantastične trilere, možete da naiđete na one koji bez razmišljanja spadaju u žanr naučne fantastike, zatim imate one koji delimično spadaju u tu kategoriju, i na kraju imate one koji su pisani za široku publiku. Kao da će te knjige pročitati čitaoci koji ne vole naučnu fantastiku i na kraju pomisliti: „Hm, pa pretpostavljam da ova knjiga tehnički
spada u žanr naučne fantastike“.
Ne odnosi se ovo samo na trilere! Toga tek ima u filmovima. Setite se samo filmova kao što su „Freaky Friday“, „Aladina“ i „Dana mrmota“. Iako poseduju natprirodne elemente, na spadaju u žanr naučne fantastike.
Iako sigurno postoje naučno-fantastični trileri koji sjajno objedinjuju oba žanra kada se radi o futurističkim elementima i napetim scenama, sada ću navesti nekoliko načina na osnovu kojih knjigu možete da svrstate u kategoriju naučne fantastike, umesto da je jednostavno podvedete pod triler.
Vredostojnost
Elementi naučne fantastike treba, pre svega, da budu što realniji, kao naučna procena onoga što je moguće. Ako imam utisak da to nešto može zaista da se dogodi, kao da smo samo na korak od toga, onda mi je lako da se prepustim avanturi.
Knjige o pandemiji su jako dobre što se tiče ovoga, a i kako smo se sada uverili, nije kao da su nerealne i da govore o dalekoj budućnosti.
Realistični detalji
Kada ovo kažem, ne mislim na ono što sam pomenula pod brojem jedan. Govorim o detaljima koji čine da priča oživi i postane stvarna, bez obzira na to koliko se ta stvarnost razlikuje od našeg sveta.
Iako knjige
Džordža R. R. Martina imaju previše magije i zmajeva i očigledno spadaju u fantaziju, on je ipak majstor kada se radi o realističnijem prikazivanju – nekako svi ti detalji, tmurni, svakodnevni trenuci u njegovom izmišljenom kraljevstvu čine da osećamo da je taj svet kao naš, samo što se pomalo razlikuje. Taj svet ne oslikava nešto veće od života, nego upravo oslikava život.
Radnja koja se odvija u savremenom dobu na Zemlji
Dešavanja u savremenom dobu na Zemlji mogu da sadrže dosta nerealnih elemenata, kao u pričama o superherojima. Većina priča o superherojima je previše fantastična i sjajna, tako da mora da bude nerealna. Što je sasvim u redu – volim fantastiku sa nerealnim elementima. Ali možemo da osetimo jasnu razliku između starih filmova o Betmenu, koji su puni mašte, i trilogije „Mračni vitez“. U trilogiji, Kristofer Nolan se trudi da njegovi filmovi u sebi imaju dozu realizma, kao i junaci i zlikovci, za koje se čini da bi mogli da postoje u našem svetu, umesto da ubacuje nerealne, monstruozne scene.
Fantastičan element kao „pokretač“ radnje
Dosta knjiga naučne fantastike sadrži razne elemente fantazije – od građenja sveta, kulture, tehnologije, jezika i napretka u nauci. To su samo neki od elemenata o kojima autori naučne fantastike razmišljaju kada stvaraju druge, kompleksne univerzume. Ali to nije jedini način na koji možete da koristite naučnu fantastiku. Dosta fantastičkih priča koje su namenjene široj publici ima takav „pokretač“ – čitavu priču pokreće scenario po principu „šta bi bilo kad bi bilo“.
Šta bi se desilo ako bi iz ćilibara uspeli da izvučemo održiv DNK dinosaurusa? Šta bi se desilo ako bi se opasna bolest proširila? Šta bi se desilo ako bi osoba zamenila svoje telo tuđim?
Zatim, posle neke od ovih situacija, radnja knjige nastavlja da se odvija isto kao što bi se odvijala u realnom svetu, a jedina je razlika taj fantastičan početak koji je sve pokrenuo.
Elementi trilera
Ovaj deo je najteži. Svetski bestseler trileri poštuju nekoliko tački gledišta, određenu dužinu poglavlja i svojevrsnu brzinu odvijanja radnje. Čitaoci ovo možda ne primećuju, ali sve to doprinosi osećaju da čitate triler, a ne knjigu koja samo spada u žanr naučne fantastike.
***
Ništa od ovoga nisam napisala da bih ograničila pisce i čitaoce! Ali sam dosta razmišljala o razlikama koje primećujem u
trilerima naučne fantastike i u
naučno-fantastičnim trilerima. I mislim da su ovo neke od najbitnijih stavki koje utiču na to.
Autor: S. L. Hjuang
Izvor: crimereads.com
Prevod: Lidija Janjić