Svako od nas u svom telefonu, beležnici ili na zidu ima spisak knjiga koje se zakleo da će za života pročitati. Na tom spisku najčešće preovlađuju klasici: Džejn Ostin,
Džon Stajnbek,
Oskar Vajld. Možda se tu nađe i poneki moderniji, ali jednako ozbiljan naslov poput „
Sluškinjine priče“ ili „
Kradljivice knjiga“.
Na ovom spisku se gotovo nikada ne nalaze naslovi koji spadaju u takozvane „limunade“, lake romane Prilično komplikovani zapleti, ljubavne priče epskih razmera i srećan kraj su tipični za ovu vrstu romana. Limunade ne mogu da se izjednače sa fikcijom za mlade (mada su naslovi tinejdž leterarure nezaobilazni deo svake kolekcije ljubavnih romana). Sinonimi za ove romane su između ostalih „lako štivo“ i „
čiklit“.
Zbog svog zabavnog, često neozbiljnog tona, limunade uglavnom posmatraju kao nešto samo za nijansu ozbiljnije od tabloida. Inteligentne, zanimljive osobe (kako je uvreženo mišljenje) u vozu čitaju Hemingveja, a kada krenu na odmor, posegnuće za nečim mračnim i dubokim što će im po povratku kući pružiti potpuno drugačiji pogled na svet. Dozvoljene su i novije knjige, ali samo one koje je neki prestižni časopis poput Gardijana ili Tajmsa nominovao za bar jednu nagradu.
Ali, šta ima loše u laganom štivu?
U savremenom svetu, pritisak da se neprestano radi na sebi i napreduje svakodnevno raste.
Poslodavci iz dana u dan imaju sve veće zahteve. Odlični rezultati na testovima nemaju mnogo značaja bez relevantnih iskustava i „smislenih“ interesovanja. Verovatno je da ćete uživati čitajući časopise i odlazeći na pivo, ali to vas svakako neće učiniti pametnijim.
U međuvremenu, neprestano nas bombarduju savetima kako da izgledamo bolje, jedemo zdravije, budemo produktivniji, jednostavno budemo bolji.
Postojanje multimedijalnih sadržaja, kao što su aplikacije, podkasti,
elektronske knjige omogućavaju da budemo u stanju neprekidnog aktivnog učenja. Jedna od manje zdravih nus-pojava koje iz toga proizilaze je naš utisak da bi trebalo da neprekidno budemo u stanju aktivnog učenja.
To je naročito izraženo za osobe koje spadaju u kategorije označene kao neozbiljne ili manje inteligentne. Mladi ljudi, žene i pripadnici tamnijih rasa često nose teret ovakvih stereotipa, i osećaju obavezu da dokazuju svoju inteligenciju i drže se podalje od bilo čega što bi moglo da se označi kao „besmisleno“.
Ali, možemo li da izvučemo išta smisleno iz limunada? Da li je zdravo napraviti psihičku i mentalnu pauzu od svega što je teško? I najvažnije, zar nije u tome smisao odlaska na odmor?
Možemo.
Zdravo je.
Jeste.
Zabavno nije isto što i besmisleno.
Moje omiljeno štivo sa ovogodišnjeg odmora je knjiga „
Deset stvari koje smo uradile (a verovatno nije trebalo)“,
Sare Mlinovski. Prvi put sam je pročitala kada sam imala šesnaest godina, a nedavno sam je pronašla i kupila zbog nostalgije.
Da bi stvari bile jasnije, knjiga govori o američkoj tinejdžerki Ejpril i njenoj najboljoj drugarici Vaj, koje uspevaju da na prevaru ubede roditelje da im dozvole da same žive u predivnoj kući na plaži. Uslediće brojne vrele kupke, gubljenje nevinosti, ljubav epskih razmera i mnogo bespotrebne drame.
I naravno, naslov je ispisan drečavo roze bojom.
Neozbiljno? Verovatno. Šund? Sigurno. Ali, ispostavilo se da mi je upravo to bilo potrebno da čitam na odmoru.
Zapravo, kao i većina ljubavnih romana, neizbežan srećan kraj znači da „Deset stvari koje smo uradile“ ozbiljno naglašava značaj rešavanja problema i rad na zdravim međuljudskim odnosima.
Bez namere da otkrivam previše, nakon vrhunca drame (koji, naravno, uključuje i hlamidiju) Ejpril i njeni prijatelji sede zajedno (u napuštenoj zgradi, gde drugo) i redom otvoreno govore o tome šta im smeta. Nakon toga, Ejpril čini ogromne napore da popravi odnose sa svojom porodicom (što podrazumeva selidbu u Pariz, naravno).
U limunadama redovno imamo neodoljive heroje, a protagonisti gotovo uvek na kraju doživljavaju neku vrstu prosvetljenja. Upravo zbog toga knjige, poput „Deset stvari koje smo uradile“, bude optimizam.
Prigrlite limunade.
U limunadama svaka, i najmanja nedoumica dobija jasan epilog. U realnom životu to najčešće nije slučaj.
Ipak, to ne znači da se u ovim romanima ne obrađuju i „ozbiljne“ teme. Toksične veze, pritisak okoline na mlade devojke i ružni razvodi – samo su neke od tema kojima se bavi autorka romana „Deset stvari koje smo uradile“. Čitajući ovu knjigu po drugi put, kao odrasla osoba, shvatila sam da zahvaljujući ovim temama knjiga ima mnogo veći težinu, bez obzira na to koliko se sam zaplet čini komplikovano i neozbiljno.
I ne samo to, kada sam završila sa čitanjem osetila sam zadovoljstvo kakvo može da izazove samo dobra limunada. Ova vrsta fikcije izaziva specifično osećanje neverice koja nam omogućava da se na mnogo opušteniji način suočimo sa teškim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da odmah padamo u očaj.
Onda kada ste i potpuno svesni svih mana ovakve literature (suludih romansi, banalnih dijaloga i krajnje nerealističnih zapleta) uspeli da na trenutak zaboravite stvaran svet, vaša limunda je uspela da ispuni svoju svrhu. To što ćete dozvoliti sebi pauzu i izabrati neku limunadicu, neće vas vratiti u mentalni status nezrele petnaestogodišnjakinje – verujte.
Možda ne verujete, ali malo humora i bezbrižnosti bi zapravo moglo da vam bude od koristi.
Autor: Izi Klof, 2019.
Izvor: kettlemag.co.uk
Prevod: Maja Horvat