Zavirite u neke od prvih recenzija romana „Mobi Dik“

Povodom 170. godišnjice od objavljivanja, priredili smo pregled prvih (ne tako laskavih) prikaza knjige Hermana Melvila, romana koji govori o opsesiji, osveti i pedantno detaljnim načinima lova na kitove.



„Nemoguće je u okviru jedne recenzije preneti adekvatnu ideju o knjizi sa toliko mnogo različitih dobrih stvari koje je autor romana 'Tajpi' i 'Omu' izneo pred čitalačku publiku. Visoka filozofija, liberalan stav, nerazumljiva metafizika izražena na pristupačan način, uzvišeno razmišljanje, stil raznolik poput teme same knjige, ali uvek dobar i često vredan divljenja; bujna mašta, genijalna konstrukcija, učenje kroz igru i neobična moć održavanja pažnje i uzdizanja do granica uzvišenog, ali bez prelaženja one tanke linije koja ambicioznog pisca pretvara u smešnog; sve ovo poseduje Herman Melvil, i to je prikazao u ovoj knjizi.“

– London Morning Advertiser, 24. oktobar 1851.

---

„Od svih odličnih knjiga iz pera Hermana Melvila, ova je daleko najbolja. Ko bi se još setio da potraži filozofiju u kitovima, ili poeziju u njegovom loju. Postoji veoma malo knjiga koje se navodno bave metafizikom ili za koje se tvrdi da su nastale pod direktnom inspiracijom muza, a koje sadrže toliko istinske filozofije i istinske poezije kao ova priča o ekspediciji broda Pikvud u lovu na kitove... Potpuno je nemoguće dati ikakav uvid u samu priču jer je istkana od materijala koji su naizgled neobrađeni, kombinovani sa snažnim mislima i jakom dikcijom, ali ipak odgovaraju ogromnim razinama teme ovog romana... Čitaoci moraju biti spremni da, na tom brodu sa jedinstvenom posadom, čuju nešto što možda neće prijati njihovim civilizovanim ušima; povremeni blasfemični (ponekad i još gori) razgovori zasigurno će nekoga uvrediti. Ne možemo a da ne žalimo za takvom odlukom. U nekim ranijim delima on se klonio stvari zbog kojih bi mu neko mogao nešto zameriti; i zato je još veća šteta to što je naružio stranice svoje knjige povremenim napadima na religiju, jer to uopšte ne doprinosi samoj priči, i ne može a da ne šokira čitaoce naviknute da poštuju sve što je povezano sa religijskim temama... Umetnik je uspeo da naizgled najneatraktivnije stvari obdari zadivljujućim zanosom. Bleskovi istine, koji svetlucaju na površini penušavog mora misli, kroz koje autor vuče svoje čitaoce tragom kitolovca – duboka razmišljanja aktera koji su se našli u divljoj jurnjavi na vodi saopštena kroz njihove neuobičajene načine mišljenja i govora – i živopisni prikazi ljudske prirode sa zapanjujućim maskama pod kojima se pojavljuju na palubi Pikvuda, sve to zajedno uzdižu ovaj roman daleko iznad nivoa običnog dela fikcije. To nije samo priča o avanturama, već čitava životna filozofija koja se odvija pred našim očima.“

– London John Bull, 25. oktobar 1851.

---

„Ne samo da se pred nama nalazi ogromna količina pouzdanih informacija već su i svi likovi u ovom romanu živopisno pretočeni na stranice u autorovom najboljem stilu. Njihov izgled i sve ono što rade može se sa lakoćom zamisliti zahvaljujući zadivljujuće razrađenim detaljima; a ipak ova sitničavost ne narušava širu sliku koju stičemo o njima. Tek onda kada gospodin Melvil ovim živim i pokretnim bićima stavi reči u usta, njegova veština nestaje, i iluzija biva razbijena... Lik koga bismo teško mogli zamisliti (Ahab) totalno je iskvaren, ako ne i potpuno uništen, preteranim proučavanjem knjiga i misticizmom; u njegovom ludilu nema metode; tako da moramo da proglasimo glavnog lika ove knjige savršenim neuspehom, a samo delo neumetničkim. Međutim, kao što smo već nagovestili, u ovom delu postoji obilje stvari koje vredi pročitati, za one koji s vremena na vreme imaju hrabrosti da preskoče poneku stranicu... Gospodin Melvil je na nekoliko uvodnih stranica nagomilao veliku kolekciju kratkih i jezgrovitih citata brojnih autora, koje biste pre očekivali da vidite kao naslove poglavlja. Ne sviđa nam se ova inovacija. To je kao da su nam ulje, slačica, sirće i biber posluženi kao glavno jelo, umesto da promišljeno budu dodati u nadev.“

– Vilijam Jang, New York Albion, 22. novembar 1851.

---

„Novo delo Hermana Melvila, pod naslovom 'Mobi Dik; ili, Kit', po pitanju bogatstva i raznovrsnosti događaja, originalnosti koncepcije i sjaja opisa nadmašuje bilo koje ranije delo ovog veoma uspešnog autora... Autor je suprotstavio romansu, tragediju i istoriju prirode, dodajući mnogo nepotrebnih sugestija o psihologiji, etici i teologiji. U pozadini cele priče suptilan i maštovit čitalac će možda pronaći bremenitu alegoriju, namenjenu rasvetljavanju misterije ljudskog života. Sigurno je da iznenadni nagoveštaji koji u tekstu oštrinom i brzinom harpuna često prodiru duboko u srž stvari, ukazuju na to da je autorov talenat za analizu moralnosti za nijansu slabiji od njegove čarobnjačke moći za opisivanjem.“

– Džordž Ripli, Harper’s New Monthly Magazine, decembar 1851.

---

„Triput nesrećni Herman Melvil!… Ovo je čudna knjiga, za koju se tvrdi da je roman; bezobzirno ekscentrična; nečuveno bombastična; na nekim mestima šarmantna i živopisno deskriptivna. Autor je mukotrpno iščitavao kako bi od nauke o kitovima napravio spektakl... Herman Melvil mudro koristi ovo svoje znanje. Nanosi ga poput mesa na kostur svoje priče. Međutim, ti nanosi nisu toliko dobri, jer mu služe samo za iskušavanje strpljenja svojih čitalaca, koji će zahvaljujući tome poželeti da i njega i njegove kitove vide na dnu nepreglednog mora... Gospodin Melvil ne može da izbegne divljake, pa polovinu likova čine divlji Indijanci, Malajci i drugi neukroćeni pripadnici ljudskog roda... Nemoguće je pretpostaviti kakvu je prvobitnu nameru autor imao dok je ispredao ovu svoju književnu besmislicu; kada uporedimo prvi i treći deo knjige, očigledno je da to uopšte nije ostvario... Pošto je rečeno toliko toga što bi se moglo protumačiti kao cenzura, ispravno je da dodamo i poneku reč hvale, tamo gde autor to zaslužuje. To su obrisi scena na moru, avantura u lovu na kitove, oluja i život na brodu, koje su poput onih sa kojima smo se već susretali... Gospodin Herman Melvil je zasluženo stekao visoku reputaciju svojim radom na deskriptivnoj fikciji. Prikupljao je sopstvene materijale i putovao novim i neutabanim književnim stazama, pokazujući neuobičajenu snagu i veliku originalnost. Stoga bi trebalo da bude pažljiviji kako bi održao slavu koju je tako brzo stekao, a ne da troši vlastitu snagu na tako besmislena i neujednačena dela poput ove rasplinute knjige o ulješurama.“

– London Literary Gazette, 6. decembar 1851.

---

„Gospodin Melvil nikada ne piše prirodno. Njegova osećanja su usiljena, njegov smisao za humor je usiljen, i njegov entuzijazam je usiljen. U svojim pokušajima da u najvećoj meri pokaže svoju sposobnost 'lepog pisanja', mislimo da je prevazišao čak i svoja najoptimističnija očekivanja. Istina je da je g. Melvil nadživeo svoju reputaciju. Da se zadovoljio pisanjem jedne ili dve knjige, možda bi i bio čuven, ali njegova sujeta uništila je sve njegove šanse za besmrtnošću, pa čak i da postane slavan u sopstvenoj generaciji. Jer, istinu govoreći, sujeta gospodina Melvila je nemerljiva. On će ili biti prvi među piscima, ili ga neće ni biti. Svu pažnju usmeriće na sebe, ili će se zauvek povući iz književnosti. Iz ovog morbidnog samopouzdanja, uz neograničenu sklonost ka ozloglašenosti, izviru svi napori gospodina Melvila, sva njegova retorička naopakost, sva njegova deklamatorska zloupotreba društva, sva njegova preuveličana osećanja i sva njegova insinuirajuća razuzdanost... Nemamo nameru da citiramo ikakav odlomak iz 'Mobi Dika'. Razumemo da su londonski časopisi 'dali ovom delu mnogo laskavih recenzija' i bilo bi nam mrsko da se borimo protiv tako visokog autoriteta. Ali ako bilo ko od naših čitalaca želi da pronađe primere loše retorike, zapetljane sintakse, preuveličanih osećanja i nekoherentnog engleskog jezika, bićemo slobodni da im preporučimo ovu neprocenjivu knjigu gospodina Melvila.“

– New York United States Magazine and Democratic Review, januar, 1852.

Izvor: Literary Hub, 2021.
Prevod: Kristijan Vekonj