Zašto žene pišu pod muškim pseudonimima

Od Džordža Eliota i sestara Bronte do Dž. K. Rouling, žene pisci su često birale da objavljuju svoje radove koristeći pseudonime. Vreme je da se sruše mitovi o tome zašto to rade.



U čemu je prednost pseudonima? Beg od patrijarhalnog ugnjetavanja, ako verujemo skorašnjim izdavačkim poduhvatima. U znak proslave dvadesetpetogodišnjice Ženske nagrade za fikciju, jedan od njenih sponzora, Baileys, pokrenuo je kampanju Vratite joj ime: 25 književnih dela žena koje su objavljivale pod muškim imenima su ponovo objavljena sa njihovim „pravim“ imenima. U opisu je pisalo: „Konačno priznajemo zasluge ženskim piscima“.

Bila je to lepa ideja, i dobrodošlo je sve što skreće pažnju na širi izbor ženskih pisaca iz prošlosti. Ali #VratiteJojIme je ubrzo izazvao proteste na internetu i gomilu komentara o tome kako je feministički projekat zapravo poništio nameran izbor žena koje su navodno podržavali.

Pseudonim je komplikovana stvar: dok se može koristiti za zaobilaženje rodnih očekivanja, može biti i način za zadržavanje anonimnosti, stvaranje persone za javnost ili alter ega, izražavanje kvir identiteta iz stvarnog života, i usklađivanje sa očekivanjima vezanim za rasno nasleđe – ili izbegavanje istih.

Međutim, pozadina ovih ljutitih kometnara je zapravo sveopšti zamor od mitova koje ovakav projekat podržava: da su se žene kroz istoriju mučile da objave svoje knjige, da su mogle da postignu uspeh samo krijući se iza muškog imena, i da otkrivanje njihovih „pravih“ imena slavodobitno baca svetlo na njih.

Ima slučajeva gde je ovo možda tačno – u drugim vremenima, u drugim državama, i za žene druge rase, i drugačijeg klasnog nasleđa, seksizam je sigurno dopreneo mukama o kojima se govori. Čak i najuspešnija autorka ovog veka, Dž. K. Rouling, uzela je rodno neutralno ime da bi bila sigurna da će se Hari Poter dopasti dečacima, da bi kasnije uzela pseudonim Robert Galbrajt da bi anonimno pisala krimi fikciju. Ali čak i ovaj jednostavan savremeni primer otkriva koliko je nezgodan ovaj problem: Roulingova nije pravila takve izbore samo zbog seksizma, već i zbog želje za anonimnošću i kreiranjem novog identiteta.

I skoro uvek je ovakav slučaj – retko kada se sve svodi na zli seksizam koji dobru ženu drži na dnu. Na neki izopačen način, uverenje da je ovo tačno zapravo ojačava nejasno, mutno uverenje da je, istorijski gledano, samo nekoliko žena ikada uspelo da se probije, i to pretvarajući se da su muškarci – recimo Džorž Eliot, Bronteove.

Delimična krivica leži u našem obrazovnom sistemu: tradicionalni kanon, koji su kreirali muškarci, češće se fokusirao na muškarce od nastanka romana u 18. veku. „Zapravo postoji ogroman broj žena koje su bile neverovatno značajne za uspon romana“, ističe dr Sem Hirst.

Žene su objavljivale anonimno, pod pseudonimom i pod svojim pravim imenom u 18. i 19. veku; to što je nešto „napisala dama“ čak je i prodavalo knjige, do te mere da su i muški autori to usvojili. Po istraživanju akademika Džejmsa Rejvena, skoro trećina romana objavljenih 1785, na primer, nosila je žensko ime autora. Dok takva anonimnost znači da je teško tačno utvrditi koliko je tačno bilo pisaca muškaraca, veruje se da su neki od njih namerno odabrali „napisala dama“ kako bi poboljšali prodaju: žensko autorstvo je označavalo da je materija pogodna za ženske čitaoce, a žene su činile većinu kupaca romana.



„Produžavanje upornih mitova“

Ignorisanje uspeha žena u ovoj eri je povezano sa žanrovskim problemima. U kasnom 18. i ranom 19. veku, gotski roman je bio naširoko popularan, i takođe uglavnom povezan sa ženama. Ženski pisci su dominirali u ovoj industiji, sa En Redklif koja je postigla rekordni prodor sa „The Mysteries of Udolpho“, romanom koji je štampan više puta. Ona je bila jedna od nebrojeno mnogo „ženskih škrabala“ koje su ovako zarađivale novac – tu su takođe Meri Robinson, Klara Riv, Šarlot Dekr, Eliza Parsons, Šarlot Smit, i naravno, Meri Šeli.

Svakako da ovde ima seksizma: roman, bilo da ga je napisao muškarac ili žena, često je smatran neozbiljnim – a naročito je gotski roman izrugivan kao preteran ili zbunjujuć za ženske čitaoce. Odbacivanje romana je prozrokovalo njegovo dovođenje u vezu sa ženama, ali je bila i proizvod ovog odbacivanja, smatra Hirstova. Takva podrugljivost iz tog perioda se prenela na stvaranje kanona: „Jedan od razloga zašto muškarce smatramo toliko važnim za istoriju romana je taj što se gotski romani potpuno ignorišu“, dodaje.

Od 1970-ih, postoji ogroman napor univerziotetskih profesora i izdavača da se ponovo istraže ženski pisci, od Elize Hejvud do Frensis Berni i Margaret Olifant – u čemu uopšte ne pomaže održavanje upornih mitova o tome da nije bilo žena koje su pisale pod svojim imenom. Ipak, Hirstova primećuje da je u nastavku 19. veka bilo ženskih pisaca koji su pokušavali da se distanciraju od populističkih, „petparačkih“ romana tako što su uzimali muške pseudonime. Ali stvari su dalje još komplikovanije od ovoga.

Džordž Eliot je ime koje će mnogi uzeti kao primer za nekoga ko je bio „primoran“ da objavljuje kao muškarac da bi bio shvaćen ozbiljno. Ali Rozmeri Bodenhajmer, biografkinja Eliotove i profesor emeritus na Bostonskom koledžu, smatra da je ona pre svega želela anonimnost zbog svog neobičnog ljubavnog statusa. Eliotova je 1854. pobegla u Nemačku sa Džordžom Henrijem Luisom, koji je bio u otvorenom braku sa drugom ženom. Eliotova je uzela pseudonim jer nije želela da se njenim delima sudi na osnovu „seksualnog skandala“ ili njenog statusa „posrnule žene“.

Ali, Bodenhajmerova ističe, bilo je i prozaičnijih razloga. Čak je i Eliotova bila zabrinuta da njena dela nisu dovoljno dobra – a pseudonim je poslužio kao mehanizam za čuvanje obraza. Plus, to joj je bila navika: pošto je radila kao novinarka, njeni članci su često objavljivani anonimno ili pod pseudonimom.

Treba se takođe podsetiti da je identitet Eliotove vrlo brzo postao opšte poznat. Njen debitantski roman „Adam Bid“ je bio toliki hit da je ubrzo morala da obara lažne zahteve za autorstvo drugih ljudi. Zašto je onda i dalje zadržala ime Eliot? „Njen pseudonim je tada postao naziv brenda, kao i važan deo njenog autorskog samopouzdanja“, smatra Bodenhajmerova.

Osim toga, u koje ime bi ga promenila? Problem za svakog naučnika koji želi da „vrati“ ime autoru je to što se imena žena često promene u braku. U slučaju Eliotove, ovo je dodatno zakomplikovano njenim intervencijama: kršteno ime joj je Mary Anne Evans, a kasnije ga je menjala u Mary Ann Evans (od 1837), Marian Evans (od 1851), Marian Evans Lewes (od 1854), Mary Ann Cross (1880). Svaka promena je „označavala novi period njenog života“, kaže Bodenhajmerova, smatrajući da je smišljanje imena imalo simbolički značaj za Eliotovu.

Ponovno objavljivanje „Midlmarča“ – napisanog 1871. pod imenom Mary Ann Evans, vezuje njenu kasniju fikciju za mladost. „Mislim da bi se zgrozila“, kaže Bodenhajmerova. „Mary Ann mi zvuči kao da je vraća u skučeno detinjstvo, pre nego što je imala ikakvu predstavu da bi mogla postati pisac.“



Stvaranje novih identiteta

Mnogi drugi autori bi se možda nevoljno vratili u devojaštvo zbog drugog razloga: muški pseudonim je možda intimno povezan sa kvir identitetom.

Uzmimo Vernona Lija, rođenog kao Vajolet Pedžet, pisca priča o duhovima, kulturoloških kritika i pacifističkih polemika. Kao otvorena lezbejka – barem u svojim estetističkim krugovima – imala je romantične veze sa piscima A. Meri F. Robinson, Klementinom „Kit“ Anstrader – Tomson, i Ejmi Levi.

Li je napisala 1875. da njen pseudonim „ima prednost da ostavlja nedoumicu da li je pisac muškarac ili žena“, objašnjava dr Ana Pareho Vadilo, vanredni profesor viktorijanske književnosti. Za razliku od onih koji su koristili pseudonim da bi maskirali identitet, Li ga je koristila da bi stvorila novi: bila je Vernon Li u svim sferama svog života, odbijajući rodnu podelu, a kasnije eksperimentišući sa androgenom garderobom.

Još jedan lezbejski par iz viktorijanske ere – Ketrin Bredli i Edit Kuper, takođe tetka i nećaka – otišle su dalje: objavljivale su zajedniče radove pod imenom Majkl Fild. Još jednom se pokazalo da su granice između umetnosti i života porozne.

„One su zaista postale Majkl Fild,“ kaže Vadilo. „Prijatelji bi im pisali ‘dragi Majkl’ [za Bredlijevu] ili ’dragi Fild‘ [za Kuperovu], ili ‘voleo bih da pozovem Majkl Filda na svoju zabavu...’“

Stvaranje ovih likova je možda jednostavno bilo zabavnije nego što dozvoljavaju narativi o ugnjetenim ženama. Stalno su jedna drugoj davale imena kućnih ljubimaca – Bredlijeva je bila Simiorg i Premudra Ptica, dok je Kuperova bila Maca, a kasnije Henri. „Imena su imala mogućnosti i slobode, prostor za inventivnost,“ insistira Vadilo. „Kreirati svoje autorstvo je umetnost.“

Priča kaže da je njihovo pisanje shvatano ozbiljno, sve dok pesnik Robert Brauning nije rekao istinu novinarima. Stvarnost nije tako jednostavna: kritike su „uglavnom bile usmerene protiv saradničke prirode njihovog odnosa, kao i protiv činjenice da su tetka i nećaka“, kaže Vadilo. „Tako nešto ne postoji u istoriji književnosti.“ Poezija je i dalje bila rob shvatanja pisca kao individualnog, uglavnom muškog, genija – kolaborativni stihovi žena različitih generacija je, iskreno, bilo previše.

Na izbor pseudonima može da utiče i rasa autora. Pretpostavilo bi se da su pseudonimi bili neophodni obojenim piscima da prođu kao belci, da bi objavili svoje delo – međutim, primer En Pentri, afroameričke autorke čija kratka priča „Marie of the Cabin Club“ je štampana pod pseudonimom Arnold Petri 1939. otkriva drugačiju priču.

Za početak, u igri je ponovo obična ljudska stidljivost: „Pošto je u mladosti bila prilično povučena osoba, koristila je pseudonim Arnold Petri da bi izbegla neželjenu ili preteranu pažnju prijatelja i rođaka“, objašnjava Džin Džeret, profesor engleskog na Njujorškom univerzitetu. Ali Petrijeva se objavljivanjem priča dovoljno oslobodila da je, do objavljivanja svog debitantskog romana „The Street“ 1946, počela da „uživa u slavi“ objavljivanja pod svojim pravim imenom. I to kakvoj slavi: „The Street“ je postao senzacija, prvi roman jedne Afroamerikanke koji se prodao u više od milion primeraka.

Dok bi bilo naivno pretpostaviti da biti obojena žena nije nosilo sa sobom značajne prepreke za ženu 1940-ih, to nije uvek štetilo njihovom komercijalnom uspehu – zaista, Džeret smatra da su knjige koje su pisali afroamerički autori „inspirisale čitaoce da ozbiljno shvate njihove književne opise rasnih odnosa“.

Ali on takođe ističe da je korišćenje pseudonima ili anonimno objavljivanje u ovo vreme bilo „češće nego što bi neko pretpostavio“ za crne muškarce i žene u SAD. „Afroamerički pisci poznati, sa svojim pravim imenima, po najprodavanijim knjigama ili pohvalnim kritikama – u koje spadaju Pol Lorens Danbar i Polin Hopkins u kasnom XIX veku i Džejms Veldon Džonson i Lengston Hjuz početkom i sredinom 20. veka – pisali su priče pod pseudonimom“, objašnjava Džeret. Ovde se ne radi toliko o prikrivanju identitet, koliko o dopunjavanju istog.

Ovde je opet žanr od ključnog značaja. Pisci su koristili prava imena za „ozbiljnu“ literaturu, od koje se očekivalo da autentično prikaže afroameričko iskustvo i istraži rasizam – što je otvaralo mogućnosti, kao što je istovremeno propisivalo vrstu radova koje su mogli da pišu. Tako da su često usvajali pseudonime da bi zaradili novac pišući popularnu fikciju. „Marie of the Cabin Club“ je dobar primer: kao strasni romantični triler, objavljen je u visokotiražnim novinama, zajedno sa ilustracijama.

Ovakva podela postoji i danas – mada, ironično je što je, kada je reč o žanrovskoj fikciji, trend da muški pisci objavljuju pod rodno neutralnim pseudonimima. Ili makar pod inicijalima koji čitaocima ostavljaju prostora za nagađanje: pogledajte pisce krimića ili trilera kao što su S. K. Tremejn (Šon Tomas), Rajli Sejdžer (Tod Riter), S. Dž. Votson (Stiv Votson), Dž. P. Dilejni (Toni Strong). Veruje se da se 80% tržišta knjiga obraća danas ženama – statistika koja se održava, čak i u krimićima – i veruje se da se ljudima više dopadaju rodno neutralna imena.

Ženski pisci su možda kroz istoriju imali mnogo neverovatno raznovrsnih razloga za korišćenje muških pseudonima – ali ovih dana, pretpostavka da je vašu knjigu „napisala dama“ bi mogla, kao i kod gotskih romana, da bude od koristi. Samo nemojte tvrditi da je prvi u istoriji.

Autor: Holi Vilijams
Izvor: bbc.com
Prevod: Borivoje Dožudić