Zašto „Velikog Getsbija“ volimo i 93 godine kasnije?

10. aprila 1925. godine, izdavač Charles Scribner’s Sons objavio je roman F. Skota Ficdžeralda koji od tada ne prestaje da inspiriše čitaoce, pisce, reditelje, studente engleske književnosti i organizatore zabava pod nazivom „Veliki Getsbi“.

U trenutku objavljivanja, knjiga se slabo prodavala i dobila osrednje kritike. Ali danas se o njoj govori kao o magnum opusu jednog od najvećih američkih pisaca dvadesetog veka.

Dobro, šta je to što čitaoci vole o ovoj priči o letu 1922. godine na Long Ajlendu poslednje 93 godine? Pogledajmo:

Burne dvadesete

Reč je o deceniji koja je i dalje fascinantna čitaocima. Jedan od razloga su društvene i tehnološke promene koje su odigrale brzo koliko su i pampuri izletali iz flaša šampanjca na jednoj o Getsbijevih zabava. Promene su uključivale – da navedemo samo neke – potvrđivanje prava žena da glasaju, skraćivanje suknji i frizura, porast u dostupnosti automobila, rast urbane populacije, prohibicija i procvat konzumerizma. Tadicionalna shvatanja su dovođena u pitanje i kultura mladih je pupela. Ovakva priroda slobodne volje dovela je do toga da deceniju nazivaju „Dobom džeza“ i „burnim dvadesetim“, a ko bi to drugi bolje zabeležio nego F. Skot Ficdžerald (i njegova supruga Zelda, koju neki smatraju „prvom flaperkom“).

„Veliki Getsbi“ bio je istovremeno i oda i kritika tog vremena – kada razmišljate o dvadesetim, verovatno pomislite na svetlucave trake za glavu, rese koje poigravaju na haljinama i žestoke saksofone sa Getsbijevih ekstravagantnih žurki.

„Njujork je počeo da mi se dopada, žestok, avanturistički osećaj noću, i zadovoljstvo koje stalna treperenja muškaraca, žena i mašina pružaju nemirnom oku.“

Jeste li znali da je pred samo objavljivanje „Velikog Getsbija“ Ficdžerald zamolio urednika da promeni naslov romana u „Under the Red, White and Blue“. Ali bilo je prekasno – i drago nam je zbog toga!

Pripovedanje iz prvog lica

Dok su mnogi romani ispričani iz perspektive prvog lica samog protagoniste, Ficdžerald svom liku iz naslova pristupa kroz oči pripovedača Nika Karaveja – što za rezultat ima stapanje perspektiva prvog i trećeg lica. Ono što ovo pripovedanje čini posebnim jeste način na koji nas Ficdžerald vodi na putovanje sa Nikom, a da pritom roman ne vode ni Nikove sklonosti niti njegov pogled na stvari. Nik je tek dospeo na Long Ajlend (i u Getsbijev svet) – tako da je čitalac spreman za vožnju koliko i sam lik. Kako se priča odmotava i Nik saznaje više o poreklu nezamislivog bogatstva svog novog prijatelja, njegova perspektiva postaje važna vodilja za čitaoca, a njegov moralni kompas pozicionira priču u sred ekstravagancije.

„U svojim mlađim i ranjivijim danima, otac mi je dao savet koji od tada preturam po mislima. ’Kada god poželiš da nekoga kritikuješ,’ rekao mi je, ’seti se samo da nisu svi ljudi na svetu imali prednosti kakve si imao ti.’“

Da li ste znali? Tokom Drugog svetskog rata, džepno izdanje „Velikog Getsbija“ (u sklopu edicije „The Armed Services“) podeljeno je vojnicima u tiražu od 150 hiljada primeraka. To je oko 125 hiljada primeraka više nego što je prodato tokom Ficdžeraldovog života.

Simbolizam

Ficdžerald je jednom rekao svom uredniku Maksvelu Perkinsu da ne može da objavi rukopis „sve dok u njemu ne bude ono najbolje za šta sam sposoban, ili čak kako mi ponekad deluje, nečega i boljeg nego za šta sam sposoban“. Većina bi rekla da je ovo preambiciozan cilj koji sebi možete postaviti – biti bolji od onoga za šta ste sposobni. Ali Ficdžerald je imao ideal kome je težio i, ako je trajna popularnost „Velikog Getsbija“ neki pokazatelj, u tome je i uspeo.



Stoga nije potpuno iznenađenje videti na kraju prvog poglavlja kako glavni junak ide prema zelenom svetlu. Simbol zelenog svetla se ponavlja tokom romana i predstavlja Getsbijevo beskrajno dosezanje – kako je posedovanje onoga što želi za njega postalo mnogo značajnije od samih predmeta (ili osobe) koje želi.

Zelena boja je takođe korišćena u prikazu evropskih doseljenika kada su prvi put stigli u Ameriku i videli „sveže, zelene grudi novog sveta“. Na ovaj način, zeleno svetlo je za Getsbija ono što je „američki san“ bio doseljenicima iz Evrope – obećanje jednakosti i beskrajnih mogućnosti koje se često završavalo razočaranjem.

„Sigurno su postojali trenuci, čak i tog popodneva, kada mu je Dejzi rušila snove – ne svojom krivicom već zbog ogromne životnosti njegove iluzije.“

Da li ste znali? Tomas Park Denvilijer, pesnik čijim stihovima počinje roman, nije stvarna ličnost. On je lik iz prethodnog Ficdžeraldovog romana „This Side of Paradise“.

Razvoj likova

Većina nas nije bliska sa svetski poznatim zvezdama, ali svi imamo osećaj da ih poznajemo kroz informacije koje saznajemo iz vesti, magazina ili od prijatelja koji upitaju: „Jesi li čuo šta se desilo tom i tom?“

Ficdžerald nam predstavlja lik Getsbija na sličan, „kroz govorkanja“, način. Zapravo upoznajemo Getsbija kroz tračarenje ostalih likova, i iako on ne progovori do trećeg poglavlja, vodi početak romana samo putem svoje reputacije.

Ne samo da nas ovaj oblik pripovedanja drži čitalačku pažnju, već nam prikazuje i način na koji je Getsbi svesno razvio misteriju oko sebe – onu koja ga udaljava od prošlosti i doprinosi stvaranju nove slike o njemu. I što više Getsbijeve prošlosti otkrivamo, to nam je jasnije kako je njegov lik razvijen.

Da li ste znali? Sećate li se originalne korice knjige na kojoj su bila dva plava oka? Dizajnirao ju je Frensis Kjugat, a Ficdžeraldu se toliko dopala da je prepravio određene delove knjige kako bi se slika što bolje uklopila.

Proza

Za ovaj deo ćemo se jednostavno okrenuti ekspertu:

„Povetarac je strujao kroz sobu, podizao i spuštao zavese poput bledih zastava, uvrtao ih i dizao ka smrznutoj svadbenoj torti tavanice i zatim ih talasao preko tepiha boje crnog vina, stvarajući na njemu senku kao što vetar čini na moru.“

„U njegovim plavim vrtovima, muškarci i devojke su dolazili i odlazili poput moljaca među šapatima, šampanjcem i zvezdama.“

„Getsbi je verovao u zeleno svetlo, tu orgaznu budućnost koja je iz godine u godinu uzmicala pred nama. Tada nas je izbegavalo, ali nije važno – sutra ćemo trčati brže, širiti ruke dalje... I jednog divnog jutra – Tako da smo nastavljali, brodovi okrenuti suprotno struji, neprestano se vraćaju u prošlost.“

Da li ste znali? Naširoko se veruje da je Dejzi Bjukenen inspirisana jednom od Ficdžeraldovih devojaka, Ginevrom King, debitantkinjom iz Čikaga.
 
Autor: Emanuel Nataf
Izvor: litreactor.com
Prevod: Dragan Matković