Jasno je ipak zašto su ovi video-materijali popularni – jer kao i sve ostalo, i čitanje kao vid razonode pokleklo je pod uticajem paradigmi poznog kapitalizma. Nauštrb sveobuhvatnog učenja, neprikladan naglasak se stavlja na „produktivnost“. Mnogi „stvaraoci sadržaja“ dele svoje tajne kako pročitati 100 knjiga godišnje, dok desetine aplikacija obećavaju da vas preobraze u mašinu koja veoma brzo procesuira reči. Ovo je veoma udaljeno od Ničeove predstave o tome šta „
dobro čitati“ podrazumeva:
„... lagano, temeljno, pažljivo, smotreno, sa skrivenim mislima, s odškrinutim duhovnim vratima, s nežnim prstima i očima.“
Zanimljivo je što je u pasusu iz kog je preuzet ovaj citat Niče kritikovao slične društvene trendove. Dakle, takva opsesija „učinkovitošću“ nije ništa novo, ali bilo bi nemarno ignorisati činjenicu da je digitalno doba pogoršalo ovaj problem. Tokom života čitao sam popriličan broj dela antihrišćanskog polemičara, i (prikladno) lagano i pažljivo čitanje bilo je preduslov da se iz njih izvuče maksimum. Međutim, da li su mlađe generacije – navučene na digitalni
mejnfrejm – adekvatno opskrbljene da takvim delima posvete pažnju koju ona zahtevaju? Kako je teoretičar kulture Mark Fišer istakao:
„... neki studenti žele Ničea serviranog na isti način kao i hamburger koji priželjkuju; ne uspevaju da shvate – a logika potrošačkog sistema podstiče takvu zabludu – da je Niče teško svarljiv i težak.“
Mnogi moji prijatelji zaista retko čitaju knjige, a kamoli lagano, temeljno, pažljivo, smotreno. Međutim, svaki milenijalac ili zumer zna da to nije njihova krivica – prosto ima toliko drugih vidova zabave. Iako je pandemija doprinela tome da više čitamo, taj mali pomak je zanemarljiv kada se posmatra u kontekstu višedecenijskog pada. Američki biro za statistiku rada i zapošljavanja je 2018. godine sproveo istraživanje koje je ukazalo na šokantne statističke podatke:
„33% ispitanika sa završenom srednjom školom nikada više nisu pročitali još neku knjigu nakon završetka obrazovanja, a 42% ispitanika sa završenim fakultetom nije pročitalo knjigu nakon završetka studija. 70% punoletnih Amerikanaca nije posetilo knjižaru u prethodnih pet godina, dok 80% američkih domaćinstava nije kupilo ili pročitalo knjigu u prethodnoj godini.“
Da li nas to stvarno iznenađuje? Pristup zabavi nam nikada nije bio ovako lak kao sada, toliko pasivan da izaziva ovisnost; nikada nije bilo toliko teško uložiti trud za čitanje književnih dela. Mozak novih naraštaja radi po takvom principu da čitanje književnih dela shvataju kao obavezu koju bi najradije izbegli.
Ipak, kako anketa istraživačkog centra Pju otkriva, ne možemo svu krivicu prosto svaliti na internet:
„Veća je verovatnoća da odrasli čiji je godišnji prihod članova domaćinstva manji od 30.000 dolara, u odnosu na one koji zarađuju 75.000 dolara i preko, ne čitaju (31% naspram 15%).“
Ovo sugeriše da je sklonost ka čitanju direktno povezana sa ekonomskim povlasticama, tako da treba biti oprezan sa kritikama koje ne priznaju ili ne uzimaju u obzir takvu sistemsku nejednakost.
Suočeni sa mnogim preprekama, možda deluje da vodimo izgubljenu bitku, ali do dana današnjeg ostajem uporni zagovornik posvećenosti pisanoj reči – uranjanju u udobnu fotelju, a potom u
Dikensa,
Dostojevskog ili Delila. Nakon čitanja takvih dela verovatno nećete trenutno primetiti dobrobiti ili dobiti savete „korak po korak“ kako da pospešite svoj život (zapravo, možda ćete se od njih nakratko osećati lošije), ali često dovode do promena, koliko suptilnih toliko i temeljnih.
U nekim trenucima određena dela mogu biti teška za čitanje, čak dosadna, a mogu vas i razbesneti. Međutim, što pre sebe postavimo veće izazove to se više posvećujemo razumevanju nejasnih pasusa, a tako bivamo i u boljoj poziciji da osetimo sveobuhvatni skup iskustava. Čitajući „Rat i mir“, svakako nisam bio neprekidno prikovan za stranice (naročito tokom
Tolstojevih sumnjivih digresija o filozofiji istorije), pa sam ipak, nakon završetka čitanja, bio u stanju da ustuknem i budem zahvalan za dugačko i višeznačno putovanje na kom sam se našao; sposoban da pojmim te nezanimljive i tegobne delove zahvaljujući prosvetljenju koje celokupno delo pruža.
Iako postoje izuzeci (poput književnog kritičara Harolda Bluma koji je bio čuven po tvrdnji da može da pročita 400 strana za jedan sat), većina nas, običnih smrtnika, mora da pregura teške deonice spoznaje – odlična književna dela koje zahtevaju da im se natenane posvetimo. Često se dešava da pročitam pasus, ponovo ga iščitam, stanem sa čitanjem i lupam glavu o njegovom značenju, svestan da vrednost teksta ne zavisi od brzine kojom ću ga pročitati, već o dubini moje povezanosti sa pročitanim. Tako suptilan je kumulativni efekat čitanja na ovaj način – lagano, temeljno, pažljivo, smotreno – da često ne primećujemo koliko smo mudrosti i znanja pritom prikupili. Sve što nam ostaje jeste blagi nagoveštaj da nam se zidovi koje smo izgradili polako urušavaju; da se preoblikujemo u prefinjenije ljudsko biće.
Otkad znam za sebe, strastveni sam čitalac. Međutim, tu sklonost ne mogu da tretiram kao nešto čime treba da se dičim – jer kao da sam rođen sa tim nagonom da upijam i prelistavam te beličaste, mirišljave listove hartije i izgubim se u njihovim darovima punim znanja. Za razliku od mnogih, imao sam ludu sreću da odrastem okružen knjigama: zidovi mog doma bili su prekriveni policama krcatim eklektičnom kolekcijom materijala za čitanje, kao i kuće mojih baka i deka. Sam prizor tih knjiga bio je dovoljan da u meni proklija, pa zatim procveta – bujna mašta. Mnoga deca nemaju takvu privilegiju i, bez adekvatnog podstreka, čitanje postaje navika koju je mnogo teže izgraditi kasnije u životu. Nismo li dužni da glasno i jasno govorimo o tome zbog onih koji su uskraćeni ili su izgubili ljubav prema čitanju?
Uostalom, baš kao što su se naši preci okupljali oko ognjišta i dodavali svoj pečat „Beovulfu“ ili „Ilijadi“, pripovedanje teče našim venama. Šta je onda naposletku svrha naših života ako to nisu priče koje stvorimo? Čitanjem ne upijamo samo reči sa stranica već se upuštamo u stvaralački čin. U eseju o „Dejvidu Koperfildu“ Virdžinija Vulf pojašnjava:
„... plodnost i očigledna nerefleksivnost imaju čudan efekat. Zbog njih smo stvaraoci, a ne puki čitaoci i posmatrači.“
Roman ne samo da pripoveda priču već nam omogućava da stvorimo sopstvenu, a svaki narativ koji ispratimo dodaje naredni sloj palimpsestu naših života. Čitajući lagano, temeljno, pažljivo, smotreno, mi gradimo svetove; plovimo novim nervnim putanjama kao da smo i sami iskusili jade i radosti svojih omiljenih junaka; junaka koje sami oblikujemo i preoblikujemo. Krećemo se kroz propustljiv unutarnji svet „Gospođe Dalovej“, osećamo psihološke posledice hladnokrvnog ubistva u „
Zločinu i kazni“, sve smo bliži razumevanju sopstvene duhovnosti u „Sidarti“ – mogućnosti su zaista beskrajne.
Bez čitanja bio bih uskraćen za uvid Džejmsa Boldvina kako je biti crnac šezdesetih godina 20. veka u Americi, za radikalnu intertekstualnost Anđele Karter, za prikaz stanja sveta nepopravljivo izmenjenog ratom i modernizmom T. S. Eliota. Sva ta iskustva, iako ih dele milioni nas, moja su i samo moja; bezbroj svetova za svaku maštovitu glavu. Čvrsto sam uveren da moramo da zaštitimo i očuvamo ovaj tradicionalni vid razonode kako bi buduće generacije iskusile mnoštvo čudesa koji mnogi uzimaju zdravo za gotovo. Jer čitanjem književnih dela – lagano, temeljno, pažljivo, smotreno – mic po mic se približavamo svrsi našeg postojanja, koja, po rečima Karla Junga „... jeste da stvori svetlo u tami pukog bivstvovanja.“
Autor: Bendžamin Karter
Izvor: medium.com
Prevod: Aleksandra Branković