Zašto su najduhovitije knjige istovremeno i najozbiljnije

Kada sam pre nekoliko meseci pročitao najuži spisak nominovanih za Bukerovu nagradu, osetio sam potrebu da prilegnem... i možda natočim sebi piće. Još jedna godina protiče u znaku depresivnih knjiga, pomislio sam. Ali šta da se radi? Bukerov komitet brižljivo čuva svoju reputaciju. Odmah sam se setio 2015. godine, kada je predsedavajući žirija izjavio da je spisak nominovanih za tu godinu „poprilično sumoran“, ali izgleda da je 2020. uspela da je nadmaši po broju nominovanih mračnih naslova. I to ne samo nadmaši – očekujem da će neko vreme suvereno sedeti na tronu. Kada je žiri doneo konačnu odluku o nominovanima, na spisku nije bilo nijednog jedinog romana koji se nije bavio nekom uznemirujućom temom. Na meniju su se našli alkoholizam, zanemarivanje dece, ekološke katastrofe, rat, rasizam, kolaps infrastrukture... Izaberite pobednika! (Prijatno!)



Možda su u pravu, možda čitaoci zaista očekuju da se nagrade dodeljuju ozbiljnim knjigama. Komičnoj prozi, naročito onoj koja zapadne za oko krtičarima i koja bi se mogla naći u konkurenciji za nagrade, u javnosti se poklanja neuporedivo manje pažnje. Martin Ejmis u svom najnovijem romanu „Inside Story“ krivicu za to svaljuje na „intelektualni glamur beznađa... ideju da je potišteni pesimizam znak duboke ozbiljnosti“.

Mnogi će reći da se od jednog satiričara, koji se ne može pohvaliti vitrinom punom nagrada, nije mogao ni očekivati drugačiji komentar, ali nevolja je u tome što je ovaj poznati pisac potpuno u pravu. Čak je i slavni P. G. Vudhaus, jedan od najduhovitijih autora 20. veka, imao običaj da o svojim romanima govori pomalo neozbiljnim i potcenjivačkim tonom. Njegov primer sledili su i kritičari: autor jedne, na prvi pogled pohvalne, recenzije u časopisu Panč primetio je da je „pisati kritički prikaz Vudhausovog romana isto što i krenuti lopatom na sufle“.

Ovim smo, nažalost, samo zagrebali površinu, jer problem nije samo u tome što se komična proza ne shvata ozbiljno, već i u činjenici da se redovno potcenjuje smisao za humor ozbiljnih pisaca. Kada se prošle godine obeležavala stogodišnjica rođenja Ajris Merdok, očekivano je poraslo interesovanje za njeno stvaralaštvo. Moram priznati da sam godinama u širokom krugu zaobilazio romane ove autorke, jer sam, na osnovu veoma površnog znanja o njoj, unapred doneo zaključak da se tu radi o gomili onih knjiga: pretencioznih, ukočenih i važnih. Ali kada sam konačno odlučio da ostavim po strani svoje predrasude, nedovoljno je reći da sam bio oduševljen: njen talenat za komediju do posebnog izraza dolazi u knjigama kao što su „Crni princ“ i „More, more“ – i pritom ne mislim na duhovita prepucavanja učesnika večernjih zabava, mada ima i toga, već na slepstik, farsu i totalni komični haos. Njenim junacima nije stran nijedan vid glupiranja – od kidnapovanja filmskih zvezda do igranja seksualnih muzičkih stolica.

Ali šta se dogodilo prošle godine? Gotovo nikome od onih koji su, uglavnom u pisanoj formi, odavali počast životu i stvaralaštvu „velike Ajris Merdok“ nije palo na pamet da pomene njen briljantni humor. Nema tu, naravno, ničeg novog: u biografiji poznate književnice objavljenoj 2001. godine, autor Piter Konradi navodi da i stari kritički prikazi svedoče o tome da je retko ko od njenih savremenika mario za humoristički aspekt njenih dela. „Ako ne primetite humor u njenim najboljim romanima“, piše on, „to ne znači da vam je promakao samo jedan detalj, već cela njihova suština.“

Kako je do toga došlo? Razloge verovatno treba tražiti u Ajrisinoj razornoj inteligenciji, imidžu pisca-filozofa, možda čak i njenom autentično boemskom životu u zapuštenoj kući u Oksfordu. (Ajris i njen suprug Džon Bejli imali su običaj da kažu: „Vođenje domaćinstva nam nikada nije bilo jača strana.“) Neko ko je toliko poseban, toliko distanciran od svakodnevice, toliko ozbiljan, nikako ne može biti spontan, a još manje duhovit.

Pesnikinja Sofi Hana, autorka predgovora za najnovije izdanje „Crnog princa“, svesna je Ajrisinog nesvakidašnjeg talenta i tvrdi da su humor i ozbiljnost u njenim romanima neraskidivo povezani: „Ona razume da se često komična apsurdnost života ne može razdvojiti od njegove suštinske ozbiljnosti. Humor ne podriva ozbiljnost, on je dopunjuje, i obrnuto.“

Ni Hanine reči nam ne otkrivaju ništa novo: književnost je preplavljena smrtno ozbiljnim knjigama koje su istovremeno i izuzetno duhovite. „Pisci su duhoviti zato što je život smešan“, kaže Martin Ejmis. To važi ne samo za satiričare poput Čarlsa Dikensa, već i za svima dobro poznate prodavce malodušnosti kao što su Semjuel Beket ili Franc Kafka, čija bi se apsurdistička vizija sveta mogla sažeti rečima: ako se ne budete smejali, plakaćete. Uzmimo, na primer, „Čekajući Godoa“: šta može biti smešnije, šta besmislenije, od čekanja nekoga za koga znate da se neće pojaviti – i to dvaput?

Pomešana osećanja

Kvalitetna komedija traži tragediju, kao preko potrebni balast koji će je sprečiti da odleprša, i ne možemo reći da Bukerov komitet baš nikada ne odaje počast komičnoj prozi – trenutno mi na pamet mi padaju Kingsli Ejmis i Hauard Džejkobson. Ima li ičega potpunijeg – ičega dragocenijeg – od jedinstva tragedije i komedije? Odličan primer ovakvog preplitanja su najbolja dela Kurta Vonegata: roman o holokaustu „Klanica pet“, tragikomedija „Slepstik“ i manična priča o kraju sveta „Svračje noge“. Mari Filips, autorka popularnog romana „Gods Behaving Badly“, komentariše ovu temu iz beketovskog ugla: „Svet je apsurdan čak i najgorim trenucima.“

Ona kaže da su u zabludi oni koji „veruju da su ozbiljnost i humor suprotnosti i da stoga duhoviti ljudi ne mogu biti ozbiljni i obrnuto“. Suprotno smešnom je, naravno, ono što nije smešno. Humor i ozbiljnost žive u simbiozi zato što humor nije tek puki odraz inteligencije, već njena zasebna forma. On podrazumeva lateralno razmišljanje i neočekivane asocijacije, a od pisca zahteva da uvek bude jedan korak ispred čitaoca.

Šale nikada ne smeju biti začin koji ćete naknadno, po želji ili ukusu, dodavati romanu, humor mora biti utkan u samo njegovo tkivo. U nedavnom intervjuu za Bi-Bi-Si, televizijski voditelj i novopečeni pisac Ričard Ozman je izjavio: „Knjiga je ta koja mora biti smešna, a ne pisac. Dodavanjem zasebno osmišljenih šala probija se četvrti zid.“ Ozman ističe da se prilikom pisanja svog debitantskog bestselera „Klub ubistava četvrtkom“ svojski trudio da ne bude duhovit: „Likovi su vremenom postajali zabavni, ali ja sam se držao po strani.“ Prema njegovom mišljenju, ono što Mjurijel Spark ili Ajris Merdok čini posebnim jeste činjenica da „njihov humor ni u jednom trenutku ne remeti magiju knjige“.

Govoreći o svom romanu „Girl, Woman, Other“, dobitnica Bukera Bernardin Evaristo je prokomentarisala: „Ako se bavite nekom ozbiljnom temom i pođe vam za rukom da čitaoca uhvatite na udicu humora, on će biti spreman da prihvati i sve ostalo.“ U slučaju njene knjige, „sve ostalo“ se prvenstveno odnosi na položaj crnkinja u savrenom britanskom društvu. Humor je odigrao ulogu „kašičice šećera“.

Neki pisci pišu duhovite knjige jer nisu spremni da negiraju sopstvenu prirodu. Džordž Sonders, još jedan Bukerov laureat, kaže da se punih sedam godina trudio da eliminiše humor iz svojih knjiga, „ali onda sam shvatio da na taj način izostavljam najbolje strane svoje ličnosti – sav humor i drskost i bogato poznavanje pop kulture i viceve o prdenju i sve ostalo.“

Ali, kao što navodi Ričard Ozman, komediju ne možete veštački presaditi u knjigu kako bi je učinili duhovitom. Nobelovac Vilijam Golding, autor genijalnih i vrlo ozbiljnih knjiga o mračnoj strani ljudske prirode, doživeo je poraz upravo na tom frontu. Ovaj pisac je, naime, bio čvrsto uveren da je Bukerovu nagradu za „Obrede prelaza“ dobio zahvaljujući svom smislu za humor i zato je odlučio da u narednom romanu pokaže svu raskoš svog „talenta“. Ako vam kažem da već na prvih nekoliko stranica knjige „The Paper Men“  protagonisti spada donji deo pidžame dok se priprema da upuca čoveka koji mu pretura po kanti za đubre i da on zatim svlači donji deo pidžame tog čoveka i dolazi „oči u oči“ sa „dlakavim gnezdom u njegovom međunožju“, verovatno će vam biti jasno da Goldingov eksperiment nije imao željeni efekat.

Ovakvi primeri su jedan od razloga zbog kojih mnogi pisci izbegavaju da se oprobaju u polju komedije: nije nimalo lako biti duhovit. Ako upropastite dramu ili patos u nekoj sceni, ona će jednostavno biti dosadna ili neupečatljiva, ali kada humor promaši metu, posledice su poražavajuće – to nije moguće sakriti. Američka autorka Rivka Galčen ističe da je humor „krhak“ poput čarolije koja se lako može razbiti, a da su čitaoci „spremni da se okrenu nečem drugom čim dvorska luda prestane da ih zabavlja“. Rizik je preveliki.

Iako je sasvim jasno da bi komediju trebalo tretirati kao ravnopravnog člana književne porodice, o njenom podređenom statusu dovoljno govori činjenica da je u Velikoj Britaniji ustanovljeno posebno priznanje za komične romane – nagrada Bolindžer Evrimen Vudhaus. Mnogi ipak još uvek ne veruju da je zasmejavanje čitalačke publike veoma ozbiljan posao: 2018. godine nagrada nije dodeljena jer, prema proceni žirija, nijedna knjiga nije bila dovoljno duhovita. Ne, ne šalim se.

Autor: Džon Self
Izvor: bbc.com
Prevod: Jelena Tanasković