Zašto su knjige danas lepše nego ranije?

Dizajn naslovne korice knjige je postao izuzetno važan, ali šta je to po čemu neke korice uđu u legendu?



Par očiju i crvene usne koje lebde iznad Njujorka na korici „Velikog Getsbija“. Pola čovek, pola đavo na „Američkom psihu“ Breta Istona Elisa. Zupčanik umesto oka na „Paklenoj pomorandži“. Dve narandžaste siluete na korici „Jednog dana“ Dejvida Nikolsa. Originalne ilustracije Harija Potera.

Sjajna knjiga dugo ostaje u našim mislima, ali često je to slučaj i sa njenom koricom. Čuvena je izreka da se knjizi ne sudi po korici, ali većina čitalaca zna da to ipak radimo sve vreme. Sve što vidimo na korici knjige – font, slika, boje – govori nam o tome šta možemo da očekujemo unutar knjige. Čitalac koji je u potrazi za distopijskim romanom vrlo verovatno se neće okrenuti za koricom pastelne boje sa kitnjastim slovima.

Korice mogu da budu indikatori žanra, ali one dobre su daleko više od toga. One daju lice onom što knjiga jeste. Pojava elektronskih knjiga je pre više od jedne decenije predstavljala ozbiljnu pretnju štampanim izdanjima. Ali izdavači su se borili, pa su knjige postale lepše nego pre. Fontovi su postali veći, boje svetlije, papir reljefniji. Knjižare su postale mesta u kojima se provodi vreme, ne samo prodavnice sa knjigama izlaženim na kreativniji način.

Uz sve ovo, ljudi su počeli da sve češće postavljaju fotografije knjiga na društvene mreže. Ako na Instagramu tražite pojam #bookstagram, pronaći ćete više od 43 miliona fotografija knjiga – kraj šoljica kafe, na prekrivačima, na plaži i sličnim scenama. Kao odgovor na pandemiju i sva zatvaranja, Njujorška gradska biblioteka je pozvala čitaoce da sami reprodukuju svoje omiljene korice knjiga.

Sve ovo nam govori da je dizajn korica danas važniji nego pre. Kreativna direktorka Fabera & Fabera, Dona Pejn, kaže: „Mislim da ljudi zaista primećuju i cene uložen trud, a dizajneri su se usavršili. Za nas je dobra korica ona koja izaziva neku vrstu reakcije. Može da se desi da se ne dopada svima ili da mnogo ljudi priča o njoj, ali nipošto ne želimo neprimetne korice.“

Pejnova kaže da je stvaranje korice koja će na pravi način oslikavati knjigu veoma važan proces: „Možete da stvorite prelepu koricu koja će čitaoca navesti da pomisli da je reč o određenoj tematici, ali da tokom čitanja shvati da nije tako i zbog toga bude razočaran. Time ste pogrešili u potrazi za pravim čitaocem te knjige.“

Džon Grej dizajnira korice više od 20 godina i radio je za autore poput Zejdi Smit, Sali Runi, Salmana Ruždija i Dejvida Fostera Volasa. Rekao nam je da u poslu vlada veliki pritisak kada je u pitanju umetnička direkcija. „Knjižare su pretrpane, mnogo je upadljivih korica, i u tom moru vaša treba da se istakne. Sve je teže naterati prosečnog kupca da primeti vašu knjigu.“ Knjiga ne mora da se istakne samo u knjižari – isti je slučaj i sa prodajom na internetu.

Grej kaže da rukopise dobija unapred kako bi ih pročitao pre nego što ponudi ideju za koricu. Pisci često sami imaju ideju šta žele pa mu daju osnovne smernice i slobodu da stvori nešto jedinstveno. Trudi se da se ne ponavlja i da svaka korica bude originalna, a kaže da nikada ne bi voleo da ljudi mogu da prepoznaju koju koricu je on radio niti da se nešto definiše kao njegov stil.

Korica knjige nije važna samo kod novih izdanja. Sve češće izdavači objavljuju klasike sa redizajniranim ili specijalnim koricama. Pingvin Klasiks je u avgustu objavio serijal naučnofantastičnih romana čije korice krase crteži umetnika i dizajnera poput Pikasa, Le Korbizjea i Herberta Bejera, a izabrali su umetnike koji su, poput autora romana, „razvili alternativni i često vizionarski način prikazivanja stvarnosti“.

Pejn tvrdi da je dizajniranje nove korice za klasični roman ujedno prilika da se istakne aspekt knjige koji do sada nije istražen. Tokom prošle godine radio je na dizajnu novog izdanja dela Dž. D. Selindžera i za novo izdanje „Staklenog zvona“ Silvije Plat koje je inspirisano originalnim koncentričnim krugovima koje je Širli Taker stvorila za prvo izdanje. Rad na poznatim knjigama donosi niz izazova, a ne samo da pronađete novi pristup nečemu što je na desetine ljudi pre vas radilo. Takođe, postoji mnoštvo pravila kojih se treba pridržavati. Selindžer je, na primer, u svom ugovoru imao klauzulu da se na korici njegovih knjiga mogu naći samo njegovo ime i naslov dela – bez slika, bez citata, bez opisa.

Nisu uvek sva nova rešenja dobra i često se susreću sa kritikom. Kada je 2013. godine Faber objavio „Stakleno zvono“ povodom 50 godina od objavljivanja, na korici se našla ilustracija žene koja popravlja šminku. Reakcije su bile različite i mnogi su ih optužili da pokušavaju da „prepakuju“ knjigu u čiklit, pa je u zvaničnom pismu izdavača stajalo ovo objašnjenje: „Nama se dopada i prodaja ukazuje na to da je knjiga došla do novih čitalaca što nam je bio cilj.“

Neke knjige uspevaju da prevaziđu svoje nezanimljive korice. Mnogi smatraju da napolitanska tetralogija Elene Ferante ima naslovnice koje podsećaju na slike sa Holmarka, ali je uspeh ovih romana stavio koricu knjige u potpuno drugi plan. Često se dešavalo da pisci ne budu na kraju zadovoljni koricama svojih romana. U nedavno objavljenom pismu Agate Kristi pročitali smo da joj se korica romana „Tužni čempres“ uopšte nije dopadala, i opisala je kao „običnu“ i „užasnu“, čak je i tražila da je povuku iz prodaje i ponovo urade.

Sve ovo nam govori o koliko su korice knjige važne. Pejnova dodaje: „Uvek je dobro kada dobijete povratnu informaciju, čak i kada nije pozitivna. Ako je svaka korica koju ste napravili bila uspešna, to znači da niste nikada rizikovali.“ Greju je ostalo još nekoliko pisaca sa kojima bi želeo da radi, a za kraj nam je rekao da nije previše osetljiv kada mu neko odbije dizajn. Ipak priznaje da je sjajan osećaj kada na društvenim mrežama vidi fotografiju svoje korice i: „Još uvek se oduševljavam kada vidim da ljudi čitaju knjige čije sam korice ja dizajnirao ili kada neku od njih vidim u izlogu knjižare.“

Autor: Kler Torp
Izvor: bbc.com
Prevod: Dragan Matković