Dikensova „Božićna priča“ manje-više je jedina tog tipa u kojoj se pominju duhovi, te će vas možda iznenaditi podatak da ideja, sama po sebi, nije bila preterano originalna. Kada je objavljena, 1843. godine, „Božićna priča“ se oslanjala na dve opšteprihvaćene tradicije – obeležavanje Božića i bdenje na Badnje veče, tokom koga su pričane strašne priče. Obe su tradicije polako počele da se gube sredinom 19. veka. „Božićna priča“ ih je ponovo oživela.
Čekajte, da li je Čarls Dikens spasao Božić?
Kada se zna koliko trošimo na obeležavanje Božića (Amerikanci su samo 2019. godine na poklone potrošili više od milijardu dolara), lako je pomisliti da je ovaj praznik oduvek predstavljao jedan od najvažnijih događaja u zapadnom svetu. Uglavnom tako i jeste bilo.
Božić je, u stvari, gubio na popularnosti kada je Dikens objavio „Bajku“. Sredinom 17. veka parlament Olivera Kromvela je, time što je zabranio pevanje 25. decembra, u suštini onemogućio obeležavanje Božića tokom sledećih 20 godina. Praznik je ponovo stekao popularnost posle obnove britanske monarhije, ali je pojačana industrijalizacija uslovila novi pad popularnosti. Ako je verovati osnivaču Tavistock Books Viku Zošaku, Božić je, za mnoge Dikensove savremenike, bio „samo još jedan radni dan“.
Mada je priča o Ebenezeru Skrudžu izvesno doprinela porastu popularnosti Božića u viktorijanskoj Engleskoj, nije bila isključivo zaslužna za „spasavanje“ božićne tradicije. Izvesno je, međutim, udahnula novi život stotinama godina starom običaju pričanja strašnih priča na Badnje veče. Ova je tradicija, u stvari, do kraja 19. veka stekla toliku popularnost da je Džerom K. Džerom 1891. godine primetio: „Kada god se petoro ili šestoro ljudi, čiji je maternji jezik engleski, okupe oko vatre na Badnje veče, jedno drugome počnu da pričaju strašne priče... Najradosnije je doba godine, a mi volimo da ga obeležimo time što ćemo se baviti grobovima, leševima, ubistvima i krvlju.“
Ali zašto smo uopšte počeli da pričamo strašne priče na Badnje veče?
Mnoštvo je različitih faktora uticalo na to da se na Badnje veče pričaju strašne priče. Jedan od najznačajnijih je prirodna potreba ljudi da pričaju priče. Pričanje priča je u srednjem veku bio sastavni deo života na severu Evrope. Cvetala je skladska poezija, a mnoge kulture širom sveta do dana današnjeg čuvaju bogatu tradiciju usmene književnosti. Priče koje pričamo odražavaju naše strahove, nade, snove i verska uverenja. Ne čudi, stoga, što su dva različita rituala odigrala značajnu ulogu u usvajanju tradicije pričanja strašnih priča na Badnje veče.
Keltski paganski praznik Samhain obeležava se svake godine negde oko 1. novembra i, na simboličan način, označava početak zime. Veruje se da je granica između sveta živih i mrtvih na Samhain dovoljno tanka da duhovi mogu da pređu u materijalni svet i posete svoje nekadašnje domove.
Nekoliko nedelja kasnije obeležava se germanski paganski praznik Jule. Mada se tradicionalno vezuje za kratkodnevicu, prvobitno značenje praznika je zaboravljeno. Postoje dokazi za to da je u pitanju praznik mrtvih ili, možda, proslava Nove godine. Bilo kako bilo, duhovi i druge strašne utvare nalaze svoje mesto u pričama koje se pričaju za Jule.
Vredi primetiti da se Samhain obeležava kada dani počinju da bivaju kraći, a Jule stiže sa najkraćim danom u godini. To znači svega nekoliko sati sunca, u zavisnosti od toga koliko ste blizu Severnom polu. Duže noći znače manje vremena za rad, što znači više vremena u kući, što dalje povlači veću potrebu za razonodom. Strašne priče se uklapaju u obrazac provođenja naizgled beskrajnih noći oko ognjišta.
Te rane priče, koje su uglavnom ostale sačuvane u nordskim sagama, izrazito su krvave. Iako se možda ne sećate koliko je Dikensova priča, u stvari, strašna, „Božićna bajka“ nije ni prineti svojim uzorima.
U svojoj kratkoj istoriji ove tradicije hroničar strašnih priča Džon Kaneko-Džejms zabeležio je skandinavske priče u kojima „povratnici“ – vaskrsli mrtvi – terorišu svoje nekadašnje zajednice. U jednoj od takvih priča čovek je primoran da spali leš svoje supruge, zajedno sa leševima nekoliko drugih komšija, pošto su poludeli, umrli, a zatim se vratili iz mrtvih u danima posle Božića.
Čisto da se zna, ni rane priče o duhovima koje su pričane na Britanskim ostrvima nisu ništa bolje. Kaneko-Džejms pominje jednu „o pekaru... koji se vraća iz mrtvih i nastoji da bude intiman sa suprugom“. Aaaaaa!
Do početka viktorijanskog doba ljudi su i dalje pričali strašne priče na Badnje veče, ali je tradicija već polako nestajala – delom, verovatno, i zbog dužeg radnog vremena koje je stiglo sa industrijskom revolucijom. „Božićna bajka“ je običaju udahnula novi život sve do sredine dvadesetog veka, do kada je Božić, po shvatanju javnosti ostao čvrsto povezan sa idejom sveta duhova.
Nekoliko decenija kasnije ova se tradicija, međutim, ponovo izgubila. Posle dva svetska rata koja su se odigrala sa svega nekoliko godina razmaka, a u kojima je živote izgubilo više od 100 miliona ljudi, nije ni čudo što se u prvoj polovini 20. veka izgubila potreba za pričama o duhovima i stradanju na Božić. To, međutim, ne znači da ovu tradiciju ne bi trebalo ponovo oživeti.
Zašto bi trebalo ponovo da pričamo strašne priče za Badnje veče?
Znam tačno šta se pitate – zašto bismo želeli da pričamo strašne priče baš sada, nakon što nas je zadesila pandemija? Pa, za početak, pomisao da su njihovi voljeni još dovoljno blizu da ih posete za Božić bi mogla da uteši ljude.
Mislim da je, međutim, smisao ovog običaja sveobuhvatniji od toga. Godine 2019. intervjuisala sam Tananarive Due za Bustle, pre početka pandemije COVID-19. Primetila je: „Naslovi u novinama me svakodnevno podsećaju na to zašto volimo horor... U pitanju je način suočavanja i interakcije sa traumom sa bezbedne udaljenosti.“
U intervjuu za isti prilog autor horora dr Stiven Šolcman, lekar po struci, primetio je da se „horor fokusira kako se konsolidujemo i činimo sve što možemo da bismo savladali svoje primitivne instinkte, zasnovane na sitničavosti ili rasizmu, i učinimo ono što moramo da bismo nekako pregurali dan“. Ako ovo nije poruka u Božićnom duhu, ne znam šta jeste.
Horor stvara prostor u kome možemo da se suočimo sa osećanjima sa kojim ne znamo kako da izađemo na kraj. Kada se susretnete sa hororom u industriji zabave, Šolcman smatra da možete da se suočite sa stvarima o kojima ste izbegavali da pričate, baš zato što su tako odbojne: „Kada se nađete u toj suludoj izmeštenosti horora, postaje lakše pričati o njima.“
Jednostavno rečeno, horor ima moć da nas zaleči i ojača. Uči nas kako da prepoznamo i izađemo na kraj sa opasnošću, smrću i umiranjem. U trenutku kada mnogi još umiru kao žrtve globalne pandemije koja ulazi u treću godinu, strašne priče su nam, sada više nego ikada pre, potrebne kako bi nam pomogle da se s njom suočimo.
Autor: K. V. Kolijard
Izvor: bookriot.com
Prevod: Milan Radovanović