Zašto se u antičkoj književnosti ne govori o osećanjima?

Razvoj književnosti odražava i podstiče usložnjavanje društva.



Dok čitamo srednjovekovna književna dela, teško je ne biti impresioniran time koliko junaci uspevaju da postignu – kao na primer, kada čitamo o kralju Haroldu koji kreće u boj u „Sagi o Islanđanima“, iz oko 1230. godine. Već u prvoj rečenici susrećemo se sa odlučnim postupcima junaka: „Kralj Harold proglasio je opštu mobilizaciju, okupio flotu, pozivajući svoje trupe širom zemlje“. Do kraja trećeg pasusa, kralj je krenuo u napad na protivničku vojsku, borio se u brojnim bitkama koje uključuju „mnogo krvoprolića sa obe strane“, zavidao rane svojim vojnicima, odlikovao lojalne podanike i „posatao vladar cele Norveške“. Ono što u sagi nećemo saznati jeste to kako se Harold osećao u vezi sa bilo čime – bilo da govorimo o njegovom osvajačkom nagonu koji je podstaknut slabo prikrivenim prezirom oca-tiranina, ili o tome da li je njegova zaostavština na kraju nadmašila ili podbacila njegova najdublja nadanja.

Preletimo sad 770 godina, pravo do fikcije Dejvida Fostera Volasa. U njegovoj kratkoj priči Forever Overhead (Večno preko glave), trinaestogodišnjem glavnom junaku je potrebno 12 stranica kako bi prošetao javnim bazenom, sačekao red za skakaonicu, popeo se uz lestve i pripremio za skok. Međutim, priča koja se nalazi na tih 12 stranica vodi nas kroz rasplinuti i razuzdani um dečaka koji uplivava u pubertet – naša pažnja je uperena u novonastalo obraćanje pažnje na ženska tela u kupaćim kostimima, primećujemo njegovu svest o tome da ga drugi posmatraju dok okleva na skakaonici, pratimo njegove uzburkane misli o tome da li je bolje uraditi nešto čega se plašimo bez razmišljanja ili je neizmerno opasno ne promisliti o tome.

Ovi primeri ilustruju postepeni pomak u zapadnjačkoj književnosti – od narativa koji povezuju radnju i događaje do priča koje oslikavaju stanje uma u svoj njihovoj krivudavoj, višeslojnoj, kontradiktornoj složenosti. Često se zapitam: nije li ondašnje čitaoce zanimalo šta su junaci mislili i osećali?

Možda su ljudi u srednjem veku bili manje zaokupljeni kompleksnošću ljudskog uma, iz prostog razloga što nisu morali time da se bave. Kada je izbor ograničen i kada se ljudski postupci mogu predvideti na osnovu njihove društvene uloge, postoji manje razloga da se bude u skladu sa mentalnim stanjem drugih ljudi (pa tako i sa samim sobom). Pojava književnosti koja se fokusira na stanje uma vrlo verovatno oslikava porast važnosti takvog usklađivanja, zato što su društva postepeno počela da odbacuju stroga pravila i uloge koje su nametale pravila društvenog poretka.

Nikaragvanski znakovni jezik može poslužiti kao suptilna analogija: baš kao što je, tokom nekoliko decenija, primenjen nov fond reči na razgovor o mentalnim stanjima, tako je i zapadnjačka književnost, tokom nekoliko vekova, razvila nove književne tehnike za opisivanje mentalnih stanja junaka.

Kako navodi univerzitetski profesor književnosti Monika Fludernik, srednjovekovni autori su uglavnom prikazivali mentalna stanja junaka pomoću upravnog govora i gestova, koji su korišćeni za prenošenje snažnih emocija na stereotipan način – uz dosta stiskanja pesnica i čupanja kose, a manje suptilnih gestova, poput podizanja obrva ili titranja blagog osmeha na usnama. Prenošenje emocija upravnim govorom je bilo uobičajeno, ali uglavnom kratko i jasno („Bio je uplašen“). Povrh toga, emocije su ugavnom bile predvidive reakcije na spoljne radnje ili događaje, ne otkrivajući puno o složenosti ili neočekivanim osobinama junaka.



Elizabet Hart, stručnjak za ranu književnost, piše da u srednjovekovnim ili klasičnim tekstovima „junaci neprekidno planiraju, pamte, vole, strahuju, ali nekako uspevaju da sve to rade bez autorovog skretanja pažnje na njihova mentalna stanja“. To će se dramatično promeniti između 1500. i 1700. godine, kada je postalo uobičajeno da junaci zastanu usred radnje, započinjući monologe o sukobu oprečnih čežnji, promišljajući o tuđim motivima, ili odlutavši u mislima – kao što je poznato svakome ko je izučavao psihološki potkovane govore junaka Šekspirovih drama. Hartova smatra da su ove inovacije podstaknute pojavom štampe, a time i širenjem pismenosti kod pripadnika svih staleža i polova. Ljudi su sada bili u mogućnosti da čitaju u privatnosti i svojim tempom, da ponovo iščitavaju i promišljaju o onome što su pročitali, produbljujući novostečene kognitivne veštine i apetit za složenije i zahtevnije tekstove.

Pojava romana u 18. i 19. veku, uvela je sveznajućeg pripovedača koji je mogao da pronikne u psihu svojih junaka, katkad ispitujući motive koji su bili nedokučivi samim junacima. Do 20. veka, mnogi autori su se svojski trudili ne samo da opišu, već i simuliraju, psihološko iskustvo kroz koje junaci prolaze. U svom manifestu o književnosti pod nazivom Modern Fiction (Savremena fikcija), Virdžinija Vulf je napisala: „Dozvolite da zabeležimo atome koji padaju na pamet redosledom kojim se javljaju, bez obzira na to koliko nepovezano i neskladno delovali, koji svaki prizor ili događaj urezuju u svest.“

Na ovaj gromki poziv odazavala se Doroti Parker, što se može primetiti u pasusu iz njenog dela Sentiment koji sledi, gde oblikuje rečenice u opsesivne, ritmične petlje misli: „Ali znala sam. Znala. Znala sam zato što je bio daleko od mene, mnogo pre nego što je otišao. Otišao je i neće se vratiti. Otišao je i neće se vratiti, otišao je i nikada se neće vratiti. Slušajte vrtlog koji to poručuje, iznova i iznova.“

Za Parkerovu i mnoge pisce nakon nje, svi aspekti jezika – od zvuka preko slikovitog izražavanja do sintakse – postaju instrumenti za prenošenje mentalnih stanja.

Ukoliko se sposobnost izgradnje mentalnih slika može unaprediti upotrebom jezika kako bi se skrenula pažnja na mentalna stanja, da li je književnost upotrebom istog jezika uticala na poboljšanje socijalne inteligencije čitalaca tokom vekova? Psiholozi se ne mogu vratiti u 13. vek kako bi testriali srednjovekovnu populaciju, ali mogu testirati i uporediti različite čitalačke navike savremenih čitalaca.

Ovakva istraživanja ukazuju na jasnu vezu između sposobnosti izgradnje mentalnih slika kod ljudi i knjiga koje se nalaze na njihovim policama. Istraživanje koje je sproveo Rejmond Mar, pokazalo je da strastveni čitaoci fikcije donose bolje društvene procene zasnovane na ograničenim informacijama u odnosu na one koji ne čitaju redovno – na primer, odgonetanje složenih emocija posmatranjem fotografija na kojima su prikazane oči ljudi ili primena suptilnih replika u video-zapisima socijalnih interakcija (poput pogađanja koji od dvoje odraslih ljudi ima dete na osnovu govora tela, tona glasa i drugih neverbalnih informacija). Posvećeni čitaoci publicističkih dela pokazali su suprotan obrazac, ostvarujući lošije rezultate od neredovnijih čitalaca publicističkih dela. Drugo istraživanje, koje se služilo sličnim testovima, otkrilo je da postoji određena prednost u čitanju književne fikcije u poređenju sa čitanjem beletristike, ili književnih dela koji pripadaju ljubavnom žanru u odnosu na naučnu fantastiku.



Ova istraživanja ne dokazuju da određena „književna dijeta“ razvija socijalnu inteligenciju; teško je izbaciti iz jednačine mogućnost da su ljudi koji bolje razumeju druge jednostavno više zainteresovani za štivo koje se prvenstveno time bavi, pa bi u tom slučaju čitalačke navike bile jedan od posledica socijalne inteligencije. Najbolji eksperiment bi bio onaj sproveden na nasumično odabranim ljudima kojima bi bile zadate različite čitalačke navike tokom dužeg vremenskog perioda, nakon čega bi se upoređivali rezultati.

Sveukupno, postoje okvirni dokazi da književnost ima potencijal da preoblikuje um. Međutim, još uvek vrlo malo znamo o tome koje osobine teksta, ili koje književne tehnike, aktiviraju region zadužen za izgradnju mentalnih slika. I kako snimci mozga pokazuju, moždana aktivnost izazvana bilo kojim tekstom možda najviše zavisi od samog čitaoca – ne samo od onoga što čita u tom trenutku, već onoga što je nekada pročitao i kako sada, na osnovu toga, pristupa novom tekstu.

Osim psiholoških eksperimenata na savremenim ispitanicima, dokaze o sposobnosti za izgradnju mentalnih slika kod čitalaca možemo pronaći u samoj književnosti kroz istoriju. Svaki autor donosi odluke o tome koliko toga će eksplicitno istaknuti, a koliko toga implicitno nagovestiti. Ovi izbori otkrivaju neizrečene pretpostavke autora o tome koliko veliki jaz između jezika i ideje će čitaoci uspeti da premoste, koliko vešto će čitaoci moći da razrade misli i ideje koje nisu dovoljno određene samim jezikom.

U savremenoj književnosti ima mnogo praznina. Književnica Margaret Atvud je izjavila da je na njen stil pisanja uticala Beatriks Poter, koju opisuje kao „majstora zaobilaznog diskursa“. U „Priči o gospodinu Todu“ (The Tale of Mr. Tod), zec Bendžamin i zec Petar su u potrazi za Tomijem Brokom, jazavcem koji je zarobio Bendžaminovu decu i uputio se kući gde će ih najverovatnije pojesti. Na putu, zečevi prolaze pored kuće gospođe zečice, tražeći pomoć od njenog muža, koji im može pomoći da se suoče sa Tomijem Brokom. Umesto odgovora gde se njen muž nalazi, odgovoriće: „Tomi Brok je zastao dva puta da se odmori dok sam ga posmatrala.“ U nastavku putovanja, Petar će reći: „Bio je kod kuće; video sam njegove crne uši kako vire iz jazbine.“ Bendžamin odgovara: „Žive previše blizu kamenjara da bi se svađali sa svojim komšijama...“



Atvudova na to kaže: „Kad mi je bilo četiri godine, brzo sam shvatila da je gospođa zečica lagala, ali mi je replika o 'kamenjaru' zadala tegobe. Konačno sam shvatila: Tomi Brok ima lopatu, i one koji žive blizu kamenjara lako je uhvatiti kopanjem. To je lekcija zauvek: nije potrebno sve potanko napisati zato što čitalac učestvuje u stvaranju priče i može se u njega pouzdati da će sam upotpuniti izostavljene detalje.“

Atvudova je bez sumnje bila napredno dete sa četiri godine, ali postoje dokazi da prosečno dete može zaista da primeti izostavljene simbole i značenja, i da taj proces ne samo aktivira region za izgradnju mentalnih slika u mozgu, već i unapređuje te sposobnosti više nego samo ukazivanje na određena mentalna stanja.

Kada autor ima duboko poverenje u čitaoca i ostavi mu prostor da, iz dubine svoje društvene imaginacije, umetne svest i iskustvo drugoga, efekat može biti transformišući. Tokom godina sam pročitala mnogo dela koja su se bavila etičkim implikacijama eksperimenata nad životinjama. Ali jedino koje je uspelo da izazove empatičku reakciju dovoljno jaku da promeni pravac mog moralnog kompasa bila je priča Džorža Sondersa „93990“. To je zaprepašćujuće, zato što je priča napisana nepristrasnim tonom u obliku laboratorijskog nalaza koji dokumentuje posledice toksične supstance koja je primenjivana na 20 majmuna. U njoj se skoro pa ne pojavljuju reči koje opisuju mentalno stanje; nema subjektivnih interpretacija, niti introspekcije; nema upliva u tuđi tok svesti. Priča je odevena u ruho akademskog rečnika, kako bi bez iole osećanja opisala uvećanje bola i konačnu smrt subjekata.

Naravno, upravo zahvaljujući sterilnoj upotrebi jezika u priči, odbijanju da se potvrdi postojanje unutarnjih doživljaja, bilo ispitanika ili ispitivača, razlog je što je ova priča ostavila tako jak utisak na mene. Umesto da je pažnju skrenuo na mentalno stanje svojih junaka, Sonders nas poziva da sami razmišljamo o raskoraku koji postoji između užasa koji su vršioci eksperimenta činili i jezika kojim je to zabeleženo.

Ono što se time postiže je zaista potresno. I intimno: kao da nas sam Sonders poziva i ćutke razmiče zavesu, pozivajući nas da stanemo pokraj njega i posmatramo kako se događaji iza nje odvijaju. Bez preteranog upliva ili opisa bilo čijih misli, ostavljeni smo da razmišljamo o fizičkoj i psihičkoj agoniji kroz koje životinje prolaze i uslovnoj ravnodušnosti naučnika, i da mislimo o Sondersu koji razmišlja o stanju uma životinja i naučnika koje zajedno posmatramo.

Autor: Džuli Sedivi
Izvor: nautil.us
Prevod: Aleksandra Branković