Zašto odrasli odustaju od knjiga češće nego deca

Pisac čija je briljantnost naširoko hvaljena je nedavno objavio dugoočekivani roman. Njegova dela su bez sumnje sjajna – a ja se ipak mučim da završim knjigu.  Tumaram od poglavlja do poglavlja poput komarca koji pliva u velikoj činiji punoj kaše i zavidim čitaocima koji bez problema mogu da odustanu od knjige koju čitaju, neopterećeni grižom savesti.



Tokom većeg dela svog čitalačkog života bio sam onaj koji završava knjige, nikada ih nisam bezobirno napuštao. Za one koji sude o knjigama i pišu prikaze, protrčavanje ili nezavršavanje knjige je nepošteno i neprofesionalno. Međutim, kada čitate iz zadovoljstva, proletanje kroz knjigu koja vam ne odgovara kako biste je skinuli sa liste onih koje treba da pročitate je u najgorem slučaju neromantično.

Zbog toga pokušavam da nađem blaži put, način čitanja koji je u saglasnosti sa ličnim književnim instinktima, a ne samo puko stizanje do cilja. Nakon kraćeg istraživanja, utešilo me je to što većina pisaca i čitalaca ima sopstvene liste knjiga koje su napustili i ostavili nepročitanim. Kakvu štetu to nanosi samom delu? Klasici ostaju klasici, sjajne knjige ne prestaju da budu sjajne ako čitalac ne uspe da ih završi.

Zarada izdavača ne zavisi mnogo od toga da li čitaoci pročitaju delo – njihov fokus je na prodaji, ne na misterijama privlačenja, razočaranja i zadovoljstva koji čine suštinu čitalačkog života. Ali blogere i sajtove za knjigoljupce često zanima zašto su čitaoci odustali od knjige. Reč je o čestoj navici, bliskoj cundokuu – sakupljanju knjiga koje planirate da čitate, ali ostaju nepročitane u gomilama.

Onlajn zajednica Gudrids je napravila listu „Popularnih ostavljenih knjiga“. Šarenolika je i ide od „Pedeset nijansi – siva“, preko prvog romana Dž. K. Rouling nakon serijala o Hariju Poteru „Upražnjeno mesto“  i „The Goldfinch“ Done Tart sve do Melvilovog „Mobi Dika“ i Markesovih „Sto godina samoće“. U istraživanju iz 2013. godine rezultati su bili sledeći: 38,1% isptanika je tvrdilo da uvek pročita knjigu do kraja, 15,8% odustaje u prvih 50 stranica i 27,9% odustaje nakon prvih 50 stranica.

Nedovršena knjiga nije nužno dobra ili loša – možda je samo bila iznenađenje za čitaoca. To nije bila priča koju su očekivali, nisu im se dopali glavni likovi, knjiga ih je uznemirila. Sasvim sigurno možemo da saosećamo sa onima koji su od romana „Mobi Dik“ očekivali avanturu u kojoj se čovek bori sa belim kitom, a otkrili mnoštvo digresija o crkvenim službama.

Možda najpronicljivije objašnjenje zašto čitaoci ne završavaju knjige dolazi iz izveštaja „Dečje i porodično čitanje“, godišnjeg istraživanja koje sprovodi izdavačka kuća Skolastik. Istraživači su 2018. godine zapazili da je tokom 13 godina, koliko se sprovodi istraživanje, „jedna stvar opstaje bez obzira na sve: kada deca izaberu, ona čitaju“. Bez obzira na demografske karakteristike, napomenuto je da „većina dece (89%) se slaže da su im omiljene knjige one koje su sama odabrala“. Dakle, devet od deset mališana je reklo da će najverovatnije pročitati do kraja knjigu koju su sami odabrali.

Kada pogledam naslove od kojih sam tokom vremena odustajao, primećujem da su to romani ili publicistička dela koja su kupljena sa nadom da ću, na primer, konačno uspeti da se zalepim za biografiju u tri toma ili da ću uspeti da razvijem sklonost ka piscu koji mi se nikad ranije nije dopadao. Zapravo, čitaoci koji kupe roman koji dobije Bukerovu nagradu, napuste ga jer zaista tajno žele da čitaju triler prepun leševa.

Ali izgleda da postoji magični kompromis. Voleo bih da budem onaj koji sve pročita čak i kada trenira čitalačke mišiće birajući nove pisce ili žanrove. Ali istovremeno želim da posedujem slobodu onih koji odustaju, i čitalaca mlađih od 16, jer tada bismo možda i bili fleksibilniji u čitanju, otvoreniji da probamo nove stvari, kada znamo da slobodno možemo da odustanemo.

Tiho sam se izvinio čuvenom piscu od čijeg sam romana ipak odustao. Divim mu se, ali ne dopada mi se njegov rad i samo odustajanje mi je donelo olakšanje, oslobodilo me je da pronađem nešto što je više po mom ukusu. Deca su mudrija; ona biraju knjige za koje znaju da će im se dopasti i prate sopstveni ukus. Zbog toga mnogo češće pročitaju ono što su započeli, a mi se mučimo sa okretanjem stranica.

Svako od nas želi da pročita knjigu koju je odabrao. Da bismo to postigli, moramo da se zapitamo šta je potrebno da bismo imali takvo iskustvo. Možda je najčešće stvar u tome da biramo po sopstvenom ukusu, ali ne mogu da ne pomislim na svoje tinejdžerske dane i upuštanje u potpuno nove stvari i u neočekivano. Ipak, važno je napomenuti i da odrasli čitaoci imaju daleko manje vremena. Cundoku se i stvara iz očajničke želje da nam se vrati vreme i prostor da čitamo pa kupujemo knjige u iluziji. Zadovoljstvo je u samom trenutku kupovine, tada je fantazija najubedljivija.

Izvor: ft.com
Prevod: Dragan Matković