Zašto je smrt Edgara Alana Poa i dalje misterija

Više od jednog i po veka nakon njegove prevremene smrti, i dalje kruže glasine i nagađanja o tome kako je gospodar strave završio život.

Edgar Alan Po je bio jedan od prvih velikih autora američkog porekla, gospodar strave i misterije od čijeg imena se diže kosa na glavi. Tragično, ali prikladno, i Poova smrt je već dugo zaodenuta velom misterije, a glasine i legende o njegovoj smrti su takve da se ne zna koja je jezivija.



Po se suočavao sa tragedijama od ranog detinjstva

Po je rođen 1806. u Bostonu i na samom početku života se suočio sa tragedijom. Njegovi roditelji su bili glumci, ali jedva da ih je poznavao – Dejvid Po Junior, njegov otac, bio je alkoholičar koji je napustio porodicu ubrzo nakon Poovog rođenja, dok je njegova majka, Eliza Po, umrla dok još nije napunio ni tri godine.

Mali Po je odveden u Ričmond, u Virdžiniji, da živi sa trgovcem duvana, Džonom Alanom, i njegovom ženom, koji su mu formalno dali ime Edgar Alan Po. Često se svađao sa Alanom i morao je da napusti koledž zbog nedostatka novca, navodno zato što je Poov poočim odbijao da plaća njegove kockarske dugove. Posle nekog vremena provedenog u vojsci i drugog neuspešnog pokušaja da završi koledž u Vest Pointu, Po se preselio na sever, u Baltimor, koji je u to vreme bio trećerazredni grad bede i pljačkaša grobova, što će se pokazati kao savršena inspiracija za čoveka koji će postati otac američke strave i užasa.

Poova karijera književnog kritičara i autora bila je relativno kratka, ali briljantna. Često se seljakao po istočnoj obali, zadržavajući se malo duže u Njujorku, Ričmondu i Filadelfiji, i pisao je za neke od najznačajnijih časopisa toga vremena. Svoje najznačajnije delo, pesmu „Gavran“, objavio je 1845, a žanr misterije je stvorio 1841. sa svojim pričama o S. Ogistu Dipenu, fiktivnom francuskom detektivu. Kratko trajanje svoje karijere nadomestio je plodnim stvaralaštvom tokom nje.

Njegov lični život imao je razne preokrete – oženio je svoju trinaestogodišnju rođaku, Virdžiniju Klem, mada je tvrdio da nikada nije izvršavao svoju bračnu dužnost sa suprugom, koja je umrla desetak godina kasnije. A bio je i težak alkoholičar – tako bar tvrde neki.

Po je nestao na nedelju dana pred smrt

Dobar deo onoga što mislimo o Pou je u izvesnoj meri izmišljotina. Nekoliko ljudi je imalo motiva da preko Poa ostvare neke svoje ciljeve, ili da jednostavno ukaljaju piščevo ime. Među najopasnijima bio je čovek po imenu Rufus Vilmot Grizvold, koji mu je bio rival, pravni zastupnik za njegovu intelektualnu svojinu, i važna ličnost u misterioznim događajima u vezi sa Poovom smrću nakon svih ovih godina.
Pou je dobro išlo oktobra 1849. Bio je popularan autor koga je pratila brojna publika i planirao je da oženi svoju prvu ljubav, Elmiru Rojster Šelton, nakon kratkog putovanja iz Ričmonda u Filadelfiju, a zatim u Njujork. Po je stigao do Baltimora i tamo mu se gubi svaki trag; nije ga bilo nedelju dana dok se nije pojavio 3. oktobra, navodno u stanju delirijuma, ispred kafane Gunner's Hall. [3. oktobar je bio izborni dan u Baltimoru, a kafane su tada bile uobičajena izborna mesta, prim. prev.]

Poa je našao Džozef Voker, koji je prepoznao slavnog autora, primetio da je neobično to što je odeven u tuđu, iznošenu garderobu i što se trese u jarku pored puta, tako da je probao da mu pomogne. Voker je pitao Poa da li zna nekoga koga može da kontaktira i Po je pomenuo urednika Džozefa Snodgrasa. Voker je Snodgrasu napisao pismo u kom je hitno zatražio njegovu pomoć. U pismu je pisalo:

„Dragi Gospodine,

Kraj mene je jedan gospodin u prilično lošem stanju, nalazimo se kod biračkog mesta Ryan's 4th ward polls, gospodin je poznat pod imenom Edgar A. Po, po svoj prilici ga je snašla velika nevolja i kaže da Vas poznaje, hitno mu je potrebna pomoć.

U žurbi, Vaš,

Džozef V. Voker

Za dr Dž. E. Snodgrasa“

Odatle su Poa odveli u bolnicu Vašington Koledž, i tada stvari postaju maglovite i za pacijenta i za istoriju. Poa su držali u samici bez prozora koju je obilazio samo jedan lekar, dr Džon Moran,  i nadgledao Poa u, kako će se ispostaviti, njegovim poslednjim danima. Sedmica koju je proveo na nepoznatom mestu, histerično i unezvereno stanje u kojem je nađen, kao i nepouzdanost svedoka njegovih poslednjih trenutaka i čuvara njegove zaostavštine, doprineli su spekulacijama i nagađanjima koja traju više od jednog i po veka.

Po je umro 7. oktobra, navodno izrekavši poslednje reči: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši.“ Teorije o Poovoj smrti počele su da se javljaju bezmalo čim je ona objavljena.

Nisu sačuvani dokumenti o njegovoj poslednjoj hospitalizaciji, ali kao uzrok smrti se navodi frenitis – odnosno upala mozga – učtiv izraz koji se u to vreme koristio za predoziranje alkoholom ili drogama. Ima razloga za sumnju u navedeni uzrok smrti, kako zbog tadašnjih nepreciznih medicinskih tretmana, tako i zbog motiva umešanih lica.

Demonizacija Poovog lika oblikovala je njegovu reputaciju nakon smrti

Po je, po brojnim svedočenjima, slabo podnosio alkohol. Ne pamte ga svi koji su ga poznavali kao teškog alkoholičara – po svemu sudeći, duge vremenske periode nije uopšte pio – ali kada jeste, nije mu trebalo mnogo da se obeznani. Kada mu je žena umrla od tuberkuloze, upao je u dugu epizodu alkoholizma, ali se na kraju oporavio. Pošto umalo nije nastradao u nekoliko navrata, a i po savetu lekara, Po se zarekao da neće više piti i pridružio Bratstvu Treznih, samo nekoliko meseci pre smrti.

Snodgras je snažno podržavao ovaj pokret i obilazio je državu koristeći Poa kao primer za opasnost alkohola; Snodgras je napisao da je Po bio „komiran od pića“ kada ga je našao kod baltimorske kafane, i da nije mogao da govori, već je samo „mrmljao nešto nerazgovetno“. Pri tome, Grizvold, čiji je odnos sa Poom imao uspone i padove, iskoristio je svoju poziciju pravnog zastupnika za Poovu intelektualnu svojinu da bi napisao pogrdnu, klevetničku i, nažalost, autorizovanu biografiju u kojoj se aludira da je legendarni autor bio narkoman i pijanica.

Moran je video u kom pravcu ide ova kampanja i dao je sve od sebe da razjasni okolnosti u vezi sa smrću E. A. Poa. Tvrdio je da Po nije bio ni najmanje pijan kada se pojavio ispred krčme, a par decenija kasnije napisao je knjigu „Edgar Alan Po: Odbrana“, u kojoj Poa opisuje kao treznog i pribranog čoveka koji na samrti recituje stihove.

Ima još mnogo teorija o Poovoj smrti

Pa onda, ako Poa nije ubilo piće, šta jeste? Opet, nikada nećemo saznati – nije izvršena obdukcija koju bismo mogli analizirati i nema nikakvih drugih svedočanstava o tom događaju. Ali teorije se nižu od njegove smrti do danas i neke od njih zvuče malo uverljivije od ostalih.

Neki pretpostavljaju da je Po umro od besnila, pošto se simptomi te bolesti podudaraju sa njegovim delirijumskim groznicama i pogoršanjem zdravstvenog stanja u bolnici. Naučnik i profesor u Medicinskom Centru Merilendskog Univerziteta, dr R. Majkl Benitez, 1996. godine je privukao pažnju cele nacije ovom teorijom, koju je razradio za jednu medicinsku konferenciju.

Teorija je delimično zasnovana na Moranovom svedočenju o vremenu koje je Po proveo u bolnici, iz kojeg se vidi da je Poovo ludilo imalo uspone i padove, i da su postojali periodi pribranosti između maničnih napada. Moran je takođe zabeležio da je Po odbijao da pije vodu, što se po rečima Beniteza takođe poklapa sa simptomima besnila.

Ipak, treba reći da je Moran nepouzdan izvor, jer kada se uporede neka njegova svedočenja, primećuju se brojne nedoslednosti, delimično zbog toga što ih je zapisao mnogo godina kasnije. Ako je realnost drugačija od onoga što je Benitez pročitao, besnilo bi moglo biti samo još jedna lažna teorija.

Zapravo, moguće je da je u pitanju bio grip koji je prešao u upalu pluća; pred svoje sudbonosno, tragično prekinuto putovanje, pisac je zaista posetio lekara i požalio se na neku bolest.

„Noć pred polazak na put bio je jako bolestan, a njegova verenica je primetila da ima slab puls i visoku temperaturu, i smatrala je da ne treba da kreće na put u Filadelfiju“, izjavio je Kris Semtner, kustos Muzeja Edgara Alana Poa u Ričmondu, za Smithsonian Magazine. „Posetio je lekara, i lekar mu je takođe rekao da ne putuje, jer je suviše bolestan.“

Među ostalim teorijama su trovanje ugljen-monoksidom ili teškim metalima, mada su obe odbačene. A tu je i teorija da je spora smrt posledica prebijanja, mada to više zvuči kao nešto iz Poove priče nego kao istinit događaj.


Autor: Džordan Zakarin
Izvor: biography.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Pixabay