Zašto je prvi roman napravio toliku zbrku?

„Pamela“ Samjuela Ričardsona, prvi roman na engleskom jeziku, zapanjio je i prestravio čitaoce. Od tada, svi autori teže tome da njihova dela proizvedu isti efekat.



„Pamela, ili nagrađena vrlina“ Semjuela Ričardsona prvi put je objavljena 1740. godine, a uvreženo je mišljenje da je ovo prvi engleski roman. Svakako je bio prvi bestseler – o njemu se pričalo, a u isto vreme je bio podjednako hvaljen i prezren.

Imajući u vidu sadašnje društvene događaje, treba napomenuti da je ovo roman o seksualnom uznemiravanju – šesnaestogodišnja protagonistkinja, koja je služavka, neprestano trpi pokušaje seksualnog uznemiravanja svog nadređenog i odupire im se. Baš zato što odbacuje gospodina B., Pamelina smernost biva nagrađena… brakom sa gospodinom B., jer ga njena krotkost i dobrota menjaju, pa gospodin B. od zveri postaje šarmantni muž.

Senzacionalizam i senzibilitet romana nisu bili mali deo njegovog kontroverznog i ekstatičnog prijema u Britaniji i na kontinentu. Ludilo za „Pamelom“, beleži Džejms Grentam Tarner, bilo je prisutno na svakom koraku. Roman je bio „inspiracija za lavinu tekstova i memorabilija: vladao je potpuni haos u konzumerističkim krugovima, a kritičari porede 'Pamelu' sa modernim industrijskim brendovima poput Spajdermena ili Mini Maus“.

Pamelomanija nam je donela predmete od voska, murale, slikarske radove (neke možemo videti u Tarnerovom članku), gravure, i lepeze za one koji su bili potpuni zahvaćeni uzbuđenjem zbog „Pamele“!

Volter, Mocart i Didro… svu trojicu je dirnula „iritirajuća fascinacija“ knjigom. U Veneciji, Karlo Goldini je uspeo da napiše čak dve predstave i dva libreta na osnovu ovog romana, a njegova opera „La Cecchina“ inspirisana „Pamelom“ pokrenula je novu zaluđenost! Zanimljivo je da Goldini nije jedini pisao inspirisan Ričardsonovim delom. Bilo je mnogo knjiga na osnovu ove knjige, uključujući više izdanja originala, ilustrovanih ili neilustrovanih, a neka su čak sramotno bila izdavana bez Ričardsonovog znanja ili dopuštenja.

Pojavile su se mnoge kopije, takođe, jer je pojam autorskih prava bio prilično labav koncept u osamnaestom veku.

A onda su se pojavile parodije i pastiši. Neka, kao što je „Izvinjenje za život gospođice Šejmele Endrjuz“ Henrija Fildinga, bila su izuzetno kritizerski nastrojena prema originalu. Prema Fildingovom viđenju, Pamela nije bila ništa drugo do sramotna pojava (shame; Shamela), udavača i zavodnica koja je propovedala vrlinu dok je u stvari pravila smicalice kako da se uda za plemića, koji je u ovoj parodiji nazvan Bobi.

Bilo je i prevoda ovog romana, ali i prevoda prevoda: italijansko izdanje bilo je prevedeno na engleski, a onda je taj engleski (prethodno preveden sa italijanskog) preveden na francuski. „Justina“ Markiza de Sada, sa podnaslovom „Procvat poroka“, smatra se jedinstvenim odgovorom na pamelomaniju.

Jednom prilikom je i sam Ričardson pokušao da opere ruke od svog dela i da ga se odrekne, tvrdeći da je on samo delimično izmenio pisma kojima je imao pristup (roman je u epistolarnoj formi). Došao je čak dotle da se samosažaljevao jer je njegovo delo, kako je tvrdio, počelo da živi svoj život, potpuno van njegove kontrole, a i mnogi su zarađivali na nečemu što je on stvorio. Ono što je Ričardson pokušao da kaže jeste da su lik Pamele i tekst romana bili u potpunosti isprepletani. Tejlor to ovako objašnjava.

„Entuzijazam koji je zaokupio pristalice dela bio je motivisan sentimentalnošću i njihovom identifikacijom sa likovima u romanu. Sve ovo bilo je potpomognuto 'dijagnozom' koju su im postavili skeptici i nazvali je 'zaraznim ludilom', povezanim sa seksualnom manijom“ – ovo je englesko društvo navelo kao jedan od razloga zašto je knjiga prouzrokovala neku vrstu moralne panike.

Antipamelisti zauzeli su moralizatorski stav prema posledicama koje je knjiga mogla da ostavi na mlade, na devojke i žene, na veru i religiju uopšte, ali i na odnose među različitim društvenim staležima. Za njih je i sama pomisao „mešanja“ među staležima bila nepojmljiva. Njima je čak i  ta ideja koja se pojavila u romanu bila izuzetno odbojna, jer je mogla da „podstakne čitaoce na strast ili seksualnu želju, a posle ko zna na šta sve ne“.

Te novotarije su očigledno bile opasne. One su imale potencijala da deluju na podložne ili povodljive čitaoce „bez ikakvog uplitanja njihove volje“, kako je upozorio Semjuel Džonson. Tejlor zapaža da je u društvu vladalo mišljenje da su sve inovacije po automatizmu smatrane lošim stvarima.

Sama tema i inovativna ideja u romanu uplašile su mnoge. Oni su smatrali da knjige imaju moć da pokvare čitaoce i da ih podrede sebi tako da oni neće biti u mogućnosti da sami donose odluke, što bi ih na kraju pretvorilo u mašine. Beletristika bi mogla da navede ljude da deluju bez razmišljanja i bez ikakvog moralnog promišljanja.

Padam u iskušenje da primetim da su se vremena promenila nabolje, ali kako i dalje širom sveta postoje napori da se knjige (i drugi mediji) cenzorišu ili zabrane, moja opaska, nažalost, ne bi bila na mestu.

Autor: Metju Vils
Izvor: daily.jstor.org    
Prevod: Nataša Đuričić